Мртва уста не говоре

Бог сами зна зашто ли је тај брежуљак подно села Челебића назван Барјак. Легенда каже да се некаквом турском бегу то учинило згодно мјесто одакле ће имати цио беглук на оку па је ту побио барјак и поперио чардак. Блага узвишица у сјенци брда Кланац и није баш мјесто за барјак, али одатле одиста пуца диван поглед низ широко Ливањско поље које се прострло у недоглед према Ливну на једној и Црном Лугу на другој страни. Цијелом дужином поље је с једне стране урамљено вијенцем брда Кланац а са друге планином Динаром.
И овог јутра као и прије четрдесет и девт година, записао сам 2. августа, на Илиндан 1990. године, небо је над Ливањским пољем прозирно плаво и сунце врело, илинско. Нема само ондашње прашњаве џаде — умјесто ње је сада црна асфалтна магистрала. Прориједили су се и пластови сијена, а поготову крстине жита. Нема ни пјесме и весеља које је некад доносио Илиндан, али не зато што су потомци заборавили крсну славу својих предака, већ једноставно стога што је премало остало оних који би чували и продужили ту свету традицију. А и онима који су остали није до славља и подсјећања на тај крвави Илиндан кад је овдје на Барјаку осванула свјежа хумка, неопојена гробница њихових најмилијих, свирепо уморених два дана раније, на Огњену Марију.
Умјесто хумке, ту је овог илинданског јутра чуперак младих борова и скромна спомен-плоча на којој није било мјеста за спомен имена свих које је тада у оближњој школи стигло усташко немилосрђе и спржила прокључала мржња њихових комшија Хрвата. Умјесто имена, оног што иза човјека, чак и кад га и смрт тако сурово изненади, остаје да се памти и спомиње барем у молитвама, на плочи су углавном бројке.
Читам: „Крвавих и тешких дана 1941. године усташки злочинци на звјерски начин поубијаше у овом крају 403 невиних људи, жена и дјеце: Црногорац С. Илију са 12 чл. пор., Црногорац С, Стевана са 4, Црногорац Б. Нику са 9, Црногорац Л. Илију са 8, Црногорац М. Перу са 6, Црногорац Р. Божу са 6, Црногорац Н. Јову са 3, Радоја Ј. Мару са 5, Радоја И. Раду са 5, Вујановић Л. Саву са 11, Вујановић П. Луку са 7, Вујановић М. Деву са 7, Вујановић С. Симу са 11, Вујановић П . Нику са 3, Вујановић М. Милицу са 6, Вујановић С. Ђурећ са 11, Вујановић П. Мију са 5, Вујановић С. Јању са 7, Вујановић В. Саву са 6, Вујановић Г. Мару са 7, Вујановић Ш. Илију са 8, Петровић Ђ. Перу са 7, Краварушић Б. Перу, Бесара Љубу са 4, Козомара Ш. Милицу са 3, Козомара М. Нику са 3, Козомара Р. Саву са 4, Козомара И. Мију, Козомара П. Нику са 13, Милутин Л. Вују са 18, Милутин С Мију са 9, Милутин П. Деву са 7, Росић П. Тодора са 4, Росић Ј. Митру са 4, Росић Ј. Божу са 5, Росић П. Анту, Шуњка С. Божу са 9, Шуњка Р. Јоку са 5, Шуњка И. Јоку са 7, Шуњка И. Илију са 9, Ерцег С. Лазу са 15, Ерцег П. Перу са 6, Ерцег П. Олгу са 5, Ерцег С. Боју са 2, Радић Ј. Симу са 9, Радић И. Божу са 5, Радић П. Васу са 11, Ненадић У. Даринку са 1, Кисо Ђ. Ђуру са 2, Нинковић М. Ђуру, Шуњка Ј. Николу са 1, Коњикушић Ј. Јована, Коњикушић В. Тодора, Коњикушић В. Николу, Петровић Г. Тому, Шуњка Г. Илију, Вујичић Ј. Божу, Росић Ј. Мију, Вујчић И. Васу, Давидовић И. Лазу, Бикић И. Јову, Бикић М. Илију, Вујановић Ш. Неђу, Ђукић Л. Николу, Видовић В. Вују, Митровић Н. Јову, Милутин Н. Марка, Ерцег П. Симу, Ерцег Р. Мију, Ерцег Ј. Бојана, Ерцег И. Пантелију и Бошковић С. Божу.“
Овог јутра нема ни крвавих трагова путем којим су крвници своје жртве довлачили коњским колима од школе до Барјака. Само једна старица, сува као грана, застала у чуду, жмирка испод црне убрадаче ситним, увелим очима и гледа ко је то застао код споменика и кога то још интересује тај необични списак.
Неће да каже име. Није због ње, вели, она је одавно свему наредна, него због дјеце и унучади — њима зло какво да не учини. Каже да се ту мало ко зауставља да од тог мјеста, ко из мржње, ко због жалости за побијенима, готово сви окрећу главу — просто као да је свима стало да се заборави.

– А заборава нема, живе ране не зарастају — уздахну старица и сјетна прича потече, тихо и некако опрезно као да се плаши да би је неко од комшија могао чути, неко од оних, а још их, вели, има живих, који су тада клали и побијене пјевајући довлачили од школе до Барјака…
Све док се у школи није гласнула пушка и у ходнику између учионица се, смртно погођен, срушио Божо Петровић, међу похватаним и затвореним људима је тињала нека потајна нада да би се све могло завршити на пријетњама, гдјекојем ћутеку или псовки — у најгорем случају на заточењу или интернацији.
Кад су почели изводити из учионице једнога по једнога и кундачити их у ходнику и клозету, у Божу Петровићу је планула мржња и инат. У пркосној, тврдој, горштачкој људини је проговорио исконски непокор и кад је крвник насрнуо на њега, ухватио је за цијев и није се дао. Размахнуо је око себе и загрмио:
„Живјела Црвене армија, живјела Русија…!”
Пушка је надјачала његов глас и на поду се заруменила крв.
Кад је замирисала крв, усташе су попут гладних вукова, кидисали на остале. Крици из школе који су парали селом, ледили су крв у жилама престрављене нејачи која је остала да чека по кућама као овца нож. Пред вече, кад су мушкарце, нагрђене и изубијане, повезали и повели према јами Бикуши и кренули да купе жене и дјецу и тјерају их у школу, Стипе Поповић је улетио у кућу комшије Марка Вујановића и почео да бречи његовој снаши да се лијепо уреди и обуче јер ће те ноћи са њим спавати. Док се он разметао својом усташком униформом и чиновима, престрављена жена је уграбила врата, истрчала напоље и главачке ускочила у бунар.
У бунар је скочила и Јока Вујановић. Док су их водили према школи откуда су већ допирали крици и плач, она је искористила несмотреност спроводника и стрмоглавила се у бунар поред школе:
— Е, види мрцине како нас обрука, није ми што се удави, важна посла једно мање или више, но што нам воду огади и што гада сад морамо вадити — рекао неко од оних који се питају и наредио да донесу конопе и спусте се у бунар да је изваде…
Сем дјевојака и младих жена које су у току ноћи изводили и силовали у дрвари поред школе и испод ораха и другог дрвећа испред школе, тако што су им везивали руке а онда их везивали и плетеницама за гране, и које су потом све поклали — клања је било и у самој школи. Свједоче о томе крвави зидови и подови, крваве клупе и, нарочито, крв у ходнику и клозету. Нема преживјелих који би о томе директно посвједочили, али по ономе што су неки од крвника касније причали, изгледа да је унутра у школи поклан највећи број дјеце, оних која до тада ни у школску клупу нијесу сједала, а поготову новорођенчад чија је писка раздраживала кољаче. Истрзали су их ојађеним мајкама и за час их умиривали љутим сјечивима, а потом их бацали у клозет, односно у септичку јаму која је касније забетонирана. Тако је ова грозоморна епизода усташких злочина у Челебићу до данас остала неразјашњена.
А петогодишња Веселинка Црногорац је неким чудом дочекала зору и ујутро се са мајком и осталима нашла у строју испред школе. Иако тешко рањена, иако је видјела како су јој меци покосили мајку Цвиту, престрављено дијете је тргнуло да бјежи, остављајући крвави траг за собом. Онако рањеном и унакаженом, нејаком дјетету је однекуд надолазила очајничка снага и успјело је три пута да оптрчи око школе прије него што су џелати поново потегли оружје, и дотукли га…
Ређају се тако сјећања, нижу примјери, све грозоморнији од грозоморнијег, а старица не подиже глас. Само су јој ситне очи мало живнуле и једва примјетно се овлажиле. Питам је ли то кад коме испричала, је ли то негдје записано:
— Нит ме ко кад што питао, нити писао, а и која је вајда. Свједока нема, мртва уста не говоре, а нас мало живих видимо лијепо како ово све ‘ода — да је боље ћутати…
А сем ријетких живих свједока који дјелимично и углавном посредно знају шта се тих страшних дана и ноћи збивало у челебићкој школи, захваљујући опет Милану Радоју и његовим записима, сачувана су и свједочења двојице Хрвата, оних који нијесу хтјели да окрваве руке, који су пред Миланом касније отворили душу и срце:
„Доласком Талијана у Ливно — пише Рдоја — по усташком распореду дошо је један батаљон војника и један вод карабињера у Челебић, на границу ђе је била команда фронта код Бегове куле. Одма је дат проглас, гаранција, ко је осто жив да да може слободно доћи својој кући.
Онда смо ми дошли својим кућама. Све су биле празне. Из њи све однешено. Благо, стоку, која није била поклата, мого си је доћерати својој кући у пратњи талијански карабињера. Они су се показали да су велики пријатељи Срба.
У пратњи карабињера ишло се и у друга села познавати своје благо — стоку. Без карабињера Срби нису смели одати по католичким селима. Исто и католици нису смели одати по српским селима.
Одма они дана мене је пронашо жандарски поднаредник Мате Миличевић који је побјегао из села Грковаца од устаника. Тамо му је остала жена и двоје деце и пуница. Ја сам тамо бијо неко време са Илијом Црногорцем код жандарске станице. Бијо ми је командир Никица Гашић што смо гонили оне који побјегну са фронта кад би водник са фронта доставијо станици. Пусти га водник да се иде присвући. Он се онда неће да врати…
Матина жена становала је близу станице. Реко сам му да су му жена и дјеца живи, да ји није нико злостављо и да су јим жене из комшилука давале млијеко. Био је пун весеља и пољубио ме. Замолојо ме, ако му доведем жену и дјецу да ћу њему бити највећи на срцу пријатељ.
Ја сам то обећо да оћу ако могнем. Отишо сам Илији Црногорцу. Он је нашо своја коњска кола. Сутрадан отишли смо и свратили Цвији Орашчићу у Сајковић. Он нам је даво потврду. Доћерали смо његову породицу.
Он је нас чеко на крај Челебића ђе теста окреће низ поље. Са њим је бијо још један млади поднаредник. Њијова је станица била у Струпнићу. Сутрадан њи двојица дошли су мојој кући, донијо ми дви кошуље и једне гаће, и дувана.
Онда, отишли смо у школу која је око сто метара од моје куће. У школи патос и перде били су крвави. Дрвара која је близу школе исто били су зидови крвави и пуна женски коса. Било је и цијели плетеница…
Млади поднаредник Јозић Стипан говори:
— Овде сам бијо када су дјевојке трпате у кола. Овде су силовате 4 дјевојке и 2 снаше. Реко ми је имигрант Келић када су доћерате у школу да се издвојило њи 6, он и пет цивила, то су били домаћи људи, рекли му: ми ћемо ји извести па ћемо сваки своју силовати па онда убити. Мени су рекли: ти си добар дечко, теби ћемо Анђу Вујановића, нема је боље у нашој жупи, нас двојица ћемо снаше, ми смо ожењени…
Отишли су у школу. Ја сам — вели — стојо на вратима. Они су ји избирали, довели ји у дрвару. Биле су се скамениле од стра, ниједна није давала отпор. Кад се то извршило онда је убијо сваки своју…
Сутрадан кад су трпате у кола, узимали су ји за плетенице па су косе отпадале. Келић је то гледо и реко ми: покајо сам се што сам то урадијо па нека то наши усташки закони одобравају…
Кад су купљене жене и дјеца у школу — пише даље Милан Радоја — одма су се јавили добровољци у цивилном оделу и метнули на капу и рамена У. Стипе Поповић са пушком у комшијску кућу Марка Вујановића наређиво снаши да се лијепо обуче и да ће са њиме спавати: видиш ли ти мене ко сам ја сада…
Снаша је одма ускочила у бунар и утопила се од стра.
И Марица Вујановића родила је дијете. Одма послим порођаја, два сата, дигнута је из постеље и оћерата нако крвава са дјететом у школу. Све од Срба што је поватато, догоњено је у школу. Ту је зборно мјесто за убијање.
По њијовом доказивању (мисли на Јозића и Миличевића. прим. Б. С.), ту ноћ извршено је убијање највише ножевима и сикирама. Кашње, која је почела да се диже, онда пушкама дотучена.
Сутрадан, њима жандарим наређено да нађу петера сијенска кола и десет људи који ће трпати лешеве и гонити у рупе које су биле ископате прије десет дана…“
Сем цитираних редака и онога што је о покољу у Челебићу записао Милан Радоја, мало је других писаних свједочанстава која о томе говоре. Поготову оних која су настала непосредно послије трагедије, у току рата или одмах послије рата. Некако изгледа као да се о томе није ни смјело писати и говорити.
Стога кратки запис Јанка Лопичића у његовом ратном дневнику, свакако завређује пажњу:
„Свратили смо код попа Воје Шешума — записао је Лопичић у Челебићу 4. јула 1943. годиине. – Ово је први православни босански свештеник којега сам видио. Расположен је да разговара са нама, па вади забиљешке и отпоче дугу причу о догађајима. Почео је са тим како су се у априлу претпрошле (1941.) године у Пролошкој Дрази распала три пјешадијска пука, када је судија Леонтић, усташа, ранио пуковника Марка Рашовића. Марка је у Ливну илегално лијечио љекар Душан Митровић, кога су усташе са судијом Крстаном Зубићем и адвокатским приправником Ранком Маргетићем заклали на Копривници (код Купреса), још 13. маја 1941. године. То су биле прве жртве у овом крају. Затим, наводећи податке из забиљешке, Војо прича о хватању дванаест младића из села Сајковића, и то 10. јуна, који су стријељани под Цинцаром и бачени у јаму. Послије ослобођења Грахова, 27. јула, усташе су дошле у Челебић и ухапсиле 96 људи; њих су живе побацали у дубоку јаму више села. Од њих се педесет извукло ноћу, захваљујући томе што су се зауставили на полицама јаме. Кроз два дана усташе су покупиле скоро четири стотине жена и дјеце, сатјерали их у школу, ту су их клали ножевима и онако их полуживе побацали у ривину (јама из које се вади пијесак), одакле се нико жив није извукао…”
(Уочљиво је да се у овом запису, направљеном, како тврди аутор, готово двије године послије покоља у Челебићу, поткрало неколико грешака и нетачности, посебно што се тиче датирања догађаја, али је то, сасвим сигурно, прије пропуст аутора „Дневника” него онога од кога је добио податке.
Наиме, поп Војо Шешум, чак и ако није записао, сигурно до гроба није заборавио да се покољ жена и дјеце у челебићкој школи догодио на Огњену Марију, односно 30. јула 1941. године, а не раније, те да су и људи из овога села побацани у јаму 29, а не 27. јула, како пише Лопичић. Уосталом, сви живи свједоци то недвосмислено потврђују,прим Б.С.)

*   *   *

У јесен ове, 2007, када сам послије шеснаест година  поново дошао у разорени Челебић, у полусрушеној гаражи поред руине некадашње велике и лијепе куће Душка Шуњке, затекао сам његову  снаху Стану, седамдесетдвогодишњу супругу Душковог покојног брата Милорада. Одавно је, пред ратном олујом деведесетих година, са дјецом избјегла и настанила се у Србији, али се сад вратила – нека међународна организација тобож обећала некакву помоћ у грађевинском материјалу – хоће, вели, дјеца и дјевери, уинат свему, да обнове стару породичну кућу, не дају да им траг погине и некадашње огромно имање њеног свекра Влада Шуњке остане пустолина:
– Да знају  да нас још има и да се нећемо тако лако одрећи свега овога – збори ова  гостопримна, доброћудна жена, која је два пута преживјела ужас усташке мржње и злотворства. – А знаш како је, ђе човјек никне, ту и обикне и то је јаче од сваког зла и муке.

Ја сам ти ту из тих првих кућа, од Петровића, ћерка Божа Петровића, онога те су га првога убили ту у школи.
Он се, брате, није бојао никога. Зборили му, по прилици, неки да се причува, зборила му и моја мајка – јадница била опрезна и плашљива – кумила га да бјеже, да се склоне из Челебића. Он јок! Ко ће њега, ни крива ни дужна, дирати?
Тога дана отац косио ту испод куће кад су дошли по њега. Преварили га да се у школи организује неки скуп, да се договоре како да се владају и чувају једни друге. Е послије, кад је увидио шта је – било касно…

Мајка, јадница, кад је видјела да њега одведоше, зграби мене, било ми непуних шест година и старијег ми брата Милана – имао је, по прилици једно дбванаест година, а млађи, осмогодишњи Лука се био затекао код стрица Саве и стрине Јоке. Пошли смо уз брдо иза школе и склонили се у први густиш ту испод Водника, ни тридесет корака од школе.
Одатле смо два дана и двије ноћи гледали, а више слушали шта се чини у школи и око школе. И данас ми чини ми се у ушима одзвањају ужасни крици, писка и лелек који је надјачавала брека, пјесма и подврискивање крвника, помијешано са пуцњавом.
Нијесмо могли видјети шта се догађа испред школе, како су  мушке повезали и повели  уз Кланац пут јаме Бикуше, како су послије догоднили народ, шта се радило у току ноћи и како су сјутри дан клали и убијали пред школом. Ја сам највише упамтила и то до гроба не могу заборавити, дјецу која су бјежала око школе и покушавала да се спасу. Међу њима је била и моја вршњакиња и другарица Ружа Пепанова Вујановић. Изби иза школе, пишти, кукавица, и бјежи пут дрваре, али је крвник стиже и обори ножем. Не дотуче је одмах. Она се задуго, без гласа, копрца и трза у крви и прашини. Дођоше онда  двојица и дотукоше је па је узеше за ручице и повукоше ко врећу некуд испред школе гдје су, како смо послије видјели, лешеве трпали у  запрежна кола и уз пјесму возили према Барјаку…
Кад се послије два дана све смирило, мајка нам вели да останемо ту у жбуњу док она пође до куће и донесе нам воде и нешто  од хране и одјеће. Ми, онако избезумљени од страха, гладни и жедни, нећемо живи никуд од ње.
Поведе нас. У кући све испреметано и опљачкано. Мајка ипак негдје нађе мало старог крува и нешто одјеће. Кад изађосмо из куће сретосмо Хрвате, Јуру Јукића и брата му, али они окренуше главу као да нас нијесу ни видјели. Послије смо дознали да Јуре Јукић никоме никаква зла није нанио, да је и овога  сад рата остао човјек – био је одселио негдје у Славонију, али ни сад није хтио да злоради већ је са породицом побјегао и склонио се у Шибеник, далеко од зла и рата…
Мајка нас је  послије одавде повела пут Богдаша и Бастаса, знала је да усташе тамо не могу и не смију заћи јер је то српска територија.  Сјећам се, била је мјесечина, видјело се као у подне, а ми  се све пребацујемо од грма до грма, мислимо свид чекају усташке страже и засједе.
Дан нас срете  поврх Врбице. Ту смо негдје, послије сам  дознала да се то зову  Рамића Кошаре, нашли један збјег српског народа и већу групу оних који су успјели да се извуку и спасе из јаме Бикуше.Сви крвави и нагрђени, кад их се сјетим и данас ме језа подузме. Посебно сам запамтила  Пера Црногорца…
Ту нађосмо и нашега Луку. Боже мили наше среће! Њега сакрили и послије са собом повели стриц и стрина који су успјели на вријеме да умакну из села, прије него што су усташе почеле да доводе народ у школу…