Ријетко шта више свједочи удаљеност од смисла Васкрсења од тог питања.

Замислите да су вам јавили да вам је отац погинуо у борби. И видјели су да је умро и сахрањен. Но послије три дана – он се појави пред вашим вратима!
И онда дође неко и пита вас: а каква је порука тога што вам се отац вратио? Можда и нека порука постоји (типа: надајмо се немогућем) али читав смисао догађаја јесте то што се десило, то што опет причате са оцем, а не у „поруци“.
Васкрсење је управо то – Догађај. Жеља да га разводне „поруком“ углавном имају тзв килтуролошки Хришћани, они људи који можда и не вјерују у Јеванђеље, али би да им Црква чува морал друштва. Но то просто не иде – Христос је васкрсао, па ће васкрснути и наш народ и наша цивилизација вјером у Његово Васкрсење или ће та вјера да се прекречи у „поруку“ нечега што нико неће да заправо живи.
Оно што жуља данашњег човјека није толико невјеровање по себи – већина људи некако вјерује – већ темељ вјере – Крст, Велики Петак, чак и Велика Субота, када Христос иде у Шеол да сјенкама свих људи од Адама до Њега благовијести Царство Божије. Васкрс – то и некако „може“, сведе се на „поруку“, „архетип“, „причу“. Но никако Велики Петак – смрт,страдање, макар привидни пораз и немоћ. Никако Велика Субота – данас родитељи штите „дјецу“ од сазнања о смрти и до касних двадесетих година „дјетета“. Тај дио „поруке“ непожељан је и као „порука“.
Но живот се не обазире на оно што је једној размаженој култури непријатно.
Он се догађа, у страшном страдању и величанственој Обнови, његово средиште чини оно што се прије скоро 2000 година десило у Јерусалиму.
Ако то будемо носили у себи као догађај који нам је све, и ми ћемо васкрснути. И сада и о Доласку Васкрслога.
Аутор: Отац Дарко Ристов Ђого