Morava pamti, a mi?

Moramo da sanjamo svoje snove, a još više da se trudimo da ne ostanu nedosanjani. To ćemo najlakše postići onda kada snove pretvorimo u planove, a u planove nedvosmisleno budemo verovali. Tako malo treba da snovi postanu stvarnost, da plan postane realnost. To malo je vera, nada, hrabrost i odluka. Kada to postignemo počinje i bolja budućnost koju svi tako željno iščekujemo.

Osećate da vas problemi stežu, da je nepravda svuda oko nas, ali i dalje nažalost mislite da ne možete ništa, da je nemoguće pobediti zlo. Da li ste to zaista i probali? Kako znate onda da je nemoguće? Naši stari su za razliku od nas probali i dokazali da je zlo uvek ono koje gubi. Koliko god da se zapad trudi da se prikaže snažnim i nepobedivim, kao i kod svakog zla iza te maske se krije ranjivi slabić. To što mi sa zvučnika čujemo riku lava ne sme da nas zbuni, već da hrabro dođemo do onog ko pušta tu muziku sa razglasa. Učinimo li to, tamo ćemo naići samo na gomilu malih štakora. Naši preci su nam pokazali da je svaku nepravdu moguće pobediti. Smemo li mi onda da u to sumnjamo?

Jedino zbog čega su, za razliku od nas, naši đedovi to uspeli, jeste što su oni to i probali.

Nemojmo očekivati da nepravda sama nestane, to je nemoguće. Ona ne nestaje tek tako, jer zlo skupljeno u dušama nevernih nikad nema mira. Onda kada smo jaki zlo se samo pritaji, tada čeka znake naše slabosti da ponovo udari. Kroz istoriju smo imali nebrojeno primera o tome, bezbroj dokaza kako nam „pomažu naši zapadni prijatelji“ Englezi, Francuzi, Nemci, Mađari… Od njihove humanosti uvek smo jedva preživljavali. Poznati su nam ratovi sa Austrougarskom i Nemačkom ali nas ništa manje nisu bolela ni „saveznička“ bombardovanja.

Kad pričamo o ratovima i neprijateljima naravno nikad ne smemo zaboraviti ni Osmanlije. Čini se samo da nekako uvek zaboravljamo jedan drugi narod, koji jeste pravoslavan ali izgleda da većinski nisu nikad bili iskreno spremni da to pravoslavlje puste i u svoje duše. Da jesu nikad ne bi mogli da čine zverstva koja su činili. Pravoslavni zvanično jesu ali njihovo poreklo nije isto kao rusko i srpsko, pa je i to možda razlog za neuspeh duše da postane iskreno verujuća. To je država i narod sa kojim se graničimo i koji je prečesto bio na strani srpskih i ruskih neprijatelja. Da bi se tek onda kada vidi da strana koju je izabrao gubi priključivao pravdi i uvek vešto izbegavao osudu koji je svojim delima zaslužio.

Tako je bilo i 1915. godine, kada je 6. septembra Bugarska prišla savezu Centralnih sila. A već 18. septembra 1915. godine Nemačka formira grupu armija, koja se sastojala od XI Nemačke armije, III Austrougarske i I Bugarske armije.(1) Bugari su ubrzo pokazali svoje pravo lice, iskoristili momenat da bez objave rata Srbe udare sa leđa, „junački“. Bitka na Moravi počela je 14. oktobra i trajala do 25. novembra 1915. Sveža, mnogo brojnija i bolje naoružana Bugarska vojska uspela je da već umornu od žestokih borbi i nemačko-austrougarske ofanzive srpsku vojsku posle 10 dana borbi potisne ka dolini reke Morave.

Nije moralo tako biti da smo se vodili onim što nam je govorio operativni rad sa terena i istorija. Da smo poslušali pretke i dušu sačuvali bi svoj narod bar delimično od svireposti i zločina. Sve je jasno govorilo da će se Bugari poneti sramno i kukavički. Zato su srpski generali pripremili plan po kojem je trebalo da se izvrši napad na Bugarsku u momentu objavljivanja mobilizacije, onda kada je neprijatelj najslabiji i najranjiviji.

Umesto da smo poslušali svoju pamet, ponovo smo poslušali zapadne „saveznike“ koji su uspeli da nagovore Aleksandra Karađorđevića i Nikolu Pašića da to ne čine. Ubeđujući ih da nema opasnosti od Bugarske i da treba verovati njihovim službenim izjavama „da napad na Srbiju nije u planu“.(2) Naivnost i verovanje onima kojima nije nikad bilo za verovati platili smo kao i uvek svojim životima. Ne samo da su Bugari prodrli skoro 90 km u teritoriju Srbije već smo izgubili oko 6.000 ljudi, 60 topova …

Nažalost, kao i uvek kad pustiš zverima na volju žrtve nisu samo vojnici i naoružanje. O tome možda najbolje govori pesma posvećena boju sa Bugarima te 1915 kod sela Gložane prema Vlasotincu na jednom od mostova Južne Morave. Ona govori o sudbini jednog od srpskih junaka iz sela Krnjane u opštini Babušnica-Lužnica. Radi se o autentičnoj priči i junaku koja prikazuje istinu o zverima i njihovim zločinima nad srpskim narodom. Zato danas moramo dobro da zapamtimo ovu pesmu i da nikad više ne dozvolimo da srpski narod doživljava takvu sudbu.

BOJ NA MORAVI

Srbi braćo amo gusle dajte,
Pa vi srpske pesme zapevajte,
Pomenite srpskog slavnog tića,
Generala Živojina Mišića,
I njegove slavne divizije,
što im ravna na daleko nije,
puška puca i topovi riču
Oficiri petog puka viču!
Napred braćo Srbadijo mila!
Dušmaninu slomiće se krila,
Bog je s nama i Hristova mati,
srpska pravda sve će da pomlati!
Srpska vojska na Krf pala
pod ostrvo žagor bruji
iz oblaka kiša lije
uzburkano more huji
pod stoletnim maslinama
šatori se srpski bele
pod njima se odmaraju
srpske čete oživele
šatori su tesna kuća
al za sve mesta ima
zgrčio se drug uz druga
pa je tako toplo svima
razgovor se živo vodi
na priču se priča niže
a dosetke i pošalice
jedna drugu burno stiže
samo jedan vojnik mladi
mutna oka, bleda lica
ćuti tužna nevesela
sred pesama i pošalica.
A i njega zadirkuju
i sa njim se svako šali
Ded olakšaj srcu svome
poveri nam tajne tvoje
ta će priča lepa biti
pričaj druže Radivoje
Radivoje mahnu rukom
ispuniću vašu želju
al će i to kraja biti
vašoj šali i veselju
krvava je priča moja
to je bilo posle onog
na Moravi ljutog boja
neprijatelj beše jači
mi moramo dalje ići
a ja reših na rastanku
časak svome domu sići
kuća mi je pored puta
Ja pritegoh pušku bolje
I ponesoh dve, tri bombe
Može doći do nevolje
Kad ja tamo ono kasno
eno prve strašne slike
obešen mi babo stari
a na pragu jao bože
sva u krvi majka leži
i slabačkim glasom viče
Radivoje sine beži
a ja majku neposlušah
već u kuću stupih
izludeti tada htedo
pokraj moje mrtve ljube
leži moje mrtvo čedo
i ono se nevinašče
već rastalo s ovog sveta
video sam da je bilo
probodeno bajonetom
a u drugom kraju sobe
gde ikone stare stoje
kao da su u gostima
vino piju šest bugara
meni krvac zali oči
pa ja jeknem iz dna grudi
prostite mi mrtve duše
u pakao vi neljudi
pa ubacim jednu bombu
usred one rulje klete
i nijedan od bugara
ne umače od osvete
od tog dana porušenog
dim se diže u visine
a kad plamen sve priguši
ja umako u planinu
ne da sklonim pustu glavu
nisam zato još na svetu
već i dalje da produžim
strašnu kaznu i osvetu
Radivoje svrši priču
pod šatorom tajac nasta
niko ništa ne govori
i disanje ko da zasta
tako malo zaćutaše
povikaše svi iz glasa
i mi ćemo s tobom druže
u osvetu svakog časa.

(Po kazivanju samoukog pesnika Mihajla Jankovića selo Ladovica, Vlasotince zabeležio Miroslav Mladenović lokalni etnolog i istoričar)

Morava je zapamtila ove zločine, red bi bio da ih i mi duboko urežemo u svoje sećanje i pamet. Nemamo prava da zaboravljamo istine koje posle naše potomke koštaju budućnosti. Nisu Bugari tada udarili samo ka Moravi i tamo činili zločine. Ne, udružena sa Albancima koji su srpsku vojsku napadali sa leđa, Druga bugarska armija prodrla je i u južnu Srbiju (danas Makedoniju). Zauzeli su Kačaničku klisuru, čime je srpskoj vojsci bio onemogućen i poslednji putni pravac za povlačenje ka Egejskom moru. Očekivali su tada i neprijatelji i saveznici da je kraj sa srpskom vojskom. Svi su čekali priznavanje poraza i predaju Srbije.

Dok su neprijatelji i „saveznici“ očekivali kapitulaciju i predaju, svetosavci su znali da predaje nema. Vlada i vrhovna komanda na sednici održanoj u Kruševcu 29. oktobra 1915. donose jedinu za Srbe moguću odluku, da se nastavi sa otporom. Zbog nemogućnosti dalje otvorene borbe, 25. novembra doneta je odluka o povlačenju i evakuaciji ka albanskoj obali. Povlačenje srpske vojske rađeno je u tri pravca: Peć—Andrijevica—Podgorica—Skadar, Prizren—Ljum Kula—Spis—Fleti Puka—Skadar—Lješ i Prizren—Ljum Kula—Piškopeja—Debar—Elbasan.

Svi znamo kroz kakvu je golgotu prošla tada srpska vojska i Srbija. Ali svetosavska duša nije posustala, čim je uspela da predahne i da se oporavi krenula je nazad u oslobađanje i odbranu svoje Otadžbine. Verujuća duša, pravda i istina odnele su, naravno, veličanstvenu pobedu. Ostaje samo žal što su tada oni saveznici koji „nisu mogli“ da pomognu Srbiji u najtežim momentima nego su očekivali njenu predaju, sada pomogli zločincima.

Tako je po ko zna koji put Bugarska uspela da izbegne zasluženu kaznu. Ovog puta zahvaljujući „savezničkoj“ francuskoj vojsci koja je posle dogovora sa bugarskim kraljem Ferdinandom bila spremna da svojom artiljerijom brani Bugarsku od srpske vojske. Možda to i nije čudno kada se zna geografija. Jer kako bi onda demokratska Evropa i zapad mogli da prete i ucenjuju Srbiju ako bi je samo Crno more odvajalo od bratske Rusije.

Zaboravljajući istinu mnogo puta smo grešili. Ne zaboravimo da smo se iz grešaka spasavali samo onda kada smo se okretali svetosavlju, hvatajući se uvek u poslednjem momentu za taj konop spasenja. Za razliku od zapada mi ne težimo sili jer ona je neophodna samo onda kada se želi činiti nešto loše. Mi težimo slobodi, ljubavi, istini i pravdi. Da bi to i uspeli moramo biti čvrsti u veri i pamtiti.
Ne smemo više dozvoliti da nam se pamćenje budi tek onda kada ga ponovo preživljavamo. Ne smemo više dozvoliti sebi da od onih koji su se uvek vodili silom očekujemo pravednost i razum. Moramo verovati svojoj duši, precima i prošlosti. Vreme je da prestanemo da slušamo druge kako da živimo, jer to su isti oni koji na kraju očekuju da se predamo. Srbi se ne predaju, to je sigurno. Ostaje samo da vidimo kako da manje stradamo, a za to nam je potrebno samo da bolje pamtimo.

(1) sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8_(1915)
(2) www.kurir.rs/vesti/drustvo/bitka-na-moravi-bugarski-noz-srbiji-u-bok-clanak-1890603

Autor: Nenad BLAGOJEVIĆ

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

Spomenik Parcanskoj bici | Jadovno 1941.

Toplički ustanak: Nema života bez slobode | Jadovno 1941.

Sećanje na Toplički ustanak