Морамо се свакодневно борити да Београд и Србија, КиМ и Црна Гора буду (поново) српски

СРБИ НА ПОНОРНОМ РАСКРШЋУ – ИЛИ ПОХВАЛА СРПСКОМ ИМЕНУ

– Ако нам Црна Гора буде превасходно мјесто незаборавних крајолика Аде Бојане, провода у Порто Монтенегру, веслања по Тари, наставка Егзита на плажи код Будве, и свега онога што важи као „кул“, и ако, напротив, будемо заборављали да је Црна Гора мјесто нациоцентричног тоталитаризма – а тешки су тоталитаризми успостављени у име нација којих нема – ако будемо превиђали, или се чак претварали да не знамо, да наше сународнике у Црној Гори злостављају и вријеђају у школама, у институцијама, у јавности, код куће, на улици, на плажи, на послу – мада посла обично немају баш зато што су Срби – ако потиснемо да је у Црној Гори СПЦ, изложена системском прогону каквог одавно нема нигдје у Европи, не рачунајући Турску и Украјину, тада ће прича звана „српски народ“ бити корак ближе неславном завршетку

– Неприхватљиво је било када је тадашњи предсједник Србије поводом 150 година рођења Николе Тесле, 2006, рекао да је велики Личанин био „и српски и хрватски“. По чему је био „хрватски“ – по томе што су му одмах по избијању рата 1991. родну кућу дигли у ваздух, иако тамо није било никаквих борбених дејстава, а понајмање неких „србочетника“? Узгред, колико сазнајем, по свим анкетама јавног мнијења у Хрватској – Никола Тесла слови за највећег „Хрвата“ у њиховој повијести. Лијепо, само та иста Хрватска је протјерала оне који данас носе његово презиме, као што би вјероватно протјерала и њега да се којим случајем нашао у постојбини у доба цвјетања националне „демокрације“ 

– До физичког нестанка може доћи двојако – насилним уништењем од спољњег агресора, или престанком воље за саморепродуковањем, при чему, мистериозно, губитак воље за физичким продужењем народа обично пада уједно са губитком осјећаја вриједности својег идентитета. Српски народ налази не само у фази веома опасног демографског опадања него и све раширеније национално-културне деморалисаности, а у најновије вријеме и аутошовинизма

– Ако неко, од вас који сте овдје или од оних који нијесу сада с нама, буде осјећао да је боље обићи читав свијет него имати дјецу – а добро је и једно и друго, да је боље купити нова, боља кола него добити још једно дијете, да је важније ићи на „тим-билдинг-стаф-митинге“ него на родитељске састанке, тада ту нико други са стране ништа неће моћи да промијени

– А ми, ми се налазимо у тако озбиљној националној дефанзиви која иде дотле да је угрожено и то да ли ће будући нараштаји потомака Срба уопште жељети да се сматрају Србима – и на периферији, и у „матици“. Борба за то да Београд и Србија буду (поново) српски, борба да Косово и Метохија буду опет српски, борба да Црна Гора буде изнова српска – те борбе се добијају или губе свакодневно – оним што свако од нас свакодневно осјећа и говори, а не неким чудесним преокретом догађаја или само масовним јунаштвима за шта су били способни претходни нараштаји Срба

Часлав Д. КОПРИВИЦА, изговорено 8. децембра 2016. на трибини Српског политичког форума (студентске организације на београдском Факултету политичких наука)

ИДЕНТИТЕТ је теоријски појам, тачније појам из философије који је, стицајем околности културне повијести, доспио до свакодневне свијести, па смо тако почели да се питамо о идентитету овога или онога. Када је ријеч о данашњој теми, о будућности српског идентитета, ствар је, међутим, и нажалост, кудикамо једноставнија – ради се само о томе да ли ћемо ми Срби опстати, да ли ће нас у будућности, као Срба, бити.

Многи показатељи, не само демографски, говоре да је то неизвјесно.

Као што знате из историје, а Хегел је то својевремено бесмртно формулисао, повијест је не само гробље мртвих идеја него и гробље народā. Дакле, прошлост је поприште оних који су некада постојали, рађали се, радовали се, тежили, туговали и умирали – временом се сва мање рађајући, а све више умирући, да би на крају неопозиво – као народ, или ако хоћете, као идентитет – умрли.

Међутим, смрт народа обично не наступа као посљедица физичког истребљења, мада ни то није непознато, већ прије као културна смрт, као губитак воље и жеље неке скупине да се и даље доживљава и сматра тим и тим народом, ријечју – да буде то што дотад бијаше.

До физичког нестанка може доћи двојако – насилним уништењем до спољњег агресора, или престанком воље за саморепродуковањем, при чему, мистериозно, губитак воље за физичким продужењем народа обично пада уједно са губитком осјећаја вриједности својег идентитета.

Биолошка и идентитетско-културна деградација код изумирућих народа обично се појављује заједно, као што, уосталом, и код људи у високим годинама понекад зна да нестане воља за животом, животна радост, што је обично праћено и деградацијом физичког здравља. Мислим да не морам много вас убјеђујем у то да се српски народ налази не само у фази веома опасног демографског опадања него и све раширеније национално-културне деморалисаности, а у најновије вријеме и аутошовинизма.

Пошто су, како видимо, симптоми националног опадања двојаки, и супротстављање националном нихилизму, који може довести и до нестанка српскога народа, мора бити двоструко – и демографско и културно.

Што се тиче првога, ја не могу много тога паметнога да кажем вама који сте у напону и успону снаге пред којима је будућност не само ваша лична него, и надајмо се, будућност наше нације. Ако неко, од вас који сте овдје или од оних који нијесу сада с нама, буде осјећао да је боље обићи читав свијет него имати дјецу – а добро је и једно и друго, да је боље купити нова, боља кола него добити још једно дијете, да је важније ићи на „тим-билдинг-стаф-митинге“ него на родитељске састанке, тада ту нико други са стране ништа неће моћи да промијени.

Ја ћу зато говорити о ономе другоме – о културном супротстављању националном одумирању.

Један француски мислилац, којег и ја на овом факултету предајем – не зато што ми је драг или што се слажем с његовом теоријом, већ зато што је он репрезентативан за стање савременог духа – својевремено је избацио теорему о „крају великих прича“, о, како то неки овдје, обично усхићено, воле да кажу, „смрти грандиозних нарација“.

Међутим, не само што је „нарација“ нације, најкасније од XVIII стољећа ушла у „моду“ него она, супротно Лиотаровој индикацији, никако да изађе из моде. Да је тако, довољно је погледати само Украјинце, Турке, Хрвате и Шиптаре и увјерити се да нација није потрошена „прича“. Добро, то нијесу баш примјери за узор, али питајте зато Французе, Енглезе, Пољаке или мање народе попут Данаца, Ираца или Холанђана.

А ми, ми се налазимо у тако озбиљној националној дефанзиви која иде дотле да је угрожено и то да ли ће будући нараштаји потомака Срба уопште жељети да се сматрају Србима – и на периферији, и у „матици“. Но, и то је кључно и о томе овдје данас изнад свега желим да проговорим: борба за то да Београд и Србија буду (поново) српски, да Косово и Метохија буду опет српски, да Црна Гора буде изнова српска – те борбе се добијају или губе свакодневно – оним што свако од нас свакодневно осјећа и говори, а не неким чудесним преокретом догађаја или само масовним јунаштвима за шта су били способни претходни нараштаји Срба.

Дакле, да тако кажемо, „мале приче“, оно што свако међу нама свакога дана прича, одлучује о судбини једне велике приче која се зове нација, српска нација, о томе, наиме, да ли ће „српска прича“ трајати док траје људи и свијета, или ће у једном тренутку бити једном засвагда „испричана“.

Узгред, прије нешто више од двадесет година, био сам у Вуковару који су тадашње власти СРЈ, заправо Милошевић, већ спремале за тзв. „мирну реинтеграцију“, тј. за предају Хрватској. Моји, наши тадашњи домаћини отпјевали су нам пјесму српских добровољаца из источне Славоније пјесника чије је, презиме, чини ми се, било Пернаић. Пјесму је написао двадесетак дана прије него ће погинути. Пјесници – не по позиву, већ по души, знају да предосјете своју смрт, чак и када оду врло млади као што је отишао творац те пјесме. Сам њен крај, који је уједно њена поента, као што би могла бити поента појединачног живота, гласи: „за бољу причу и ми смо пали.“

У причи се, дакле, одлучује о опстанку или пропасти, од тога какве данас приче причамо зависи хоће ли нас сјутра бити. Ако нам, примјера ради, Црна Гора буде важила превасходно као мјесто незаборавних крајолика Аде Бојане, провода у Порто Монтенегру, веслања по Тари, које се на „црногорском“ зове „рафтинг“, наставка Егзита на плажи код Будве, и свега онога што важи као „кул“, и ако, напротив, будемо заборављали да је Црна Гора мјесто нациоцентричног тоталитаризма – а тешки су тоталитаризми успостављени у име нација којих нема – ако будемо превиђали, или се чак претварали да не знамо, да наше сународнике у Црној Гори злостављају и вријеђају у школама, у институцијама, у јавности, код куће, на улици, на плажи, на послу – мада посла обично немају баш зато што су Срби – ако потиснемо да је у Црној Гори Српска православна црква, изложена системском прогону каквог одавно нема нигдје у Европи, не рачунајући Турску и Украјину, тада ће прича звана „српски народ“ бити корак ближе неславном завршетку.

Слично, само за неколико „октава“ горе (или горē), стоји ствар и са Хрватском.

Ако, будући тобоже „аполитични“, њу будемо доживљавали превасходно као подручје незаборавних „отока“ – а лијепи су, нема збора – а не као државу у чијим су темељима усташтво и стотине хиљада побијених Срба, као ону у којој стотине наших сународника данас чаме у затворима зато што их је хрватско шовинистичко „правосуђе“ осудило на дуге казне само зато што су бранили земљу у којој су рођени, уставши против обновљеног усташтва, не нанијевши зло никоме недужноме и немоћноме – ако, дакле, то будемо чинили, тиме ћемо се морално унизити, не само као Срби него и као моралне особе.

Ако будете шетали Баш-чаршијом, опијени „заносним духом Оријента“, присјетите се да послије завршетка грађанског рата у Босни и Херцеговини установљено да стотине сарајевских Срба никада није стигло до Републике Српске, ни до Србије нити до иностранства. Једноставно их нема, нико не зна се гдје су. Сваки траг им је у родном граду изгубљен 1992/93. Они су, сва је прилика, и даље тамо, у Сарајеву, само затучени, бачени, прикривених и изломљених скелета, неопојани и несахрањени.

Ово су само неке од прича, наших прича, које не смију остати непричане, а њих, пуно, превише, има и у Србији и у свим околним српским, некад-српским и осталим земљама и територијама…

Надаље, ако будемо слушали домаћу музику и гледали домаћи филм, путовали по домаћим„дестинацијама“, ако будемо читали – под условом да то уопште више радимо – нашу књижевност, пратили нашу умјетност, и у опхођењу са медијским, културним, забавним и иним „производима“ те потичу из фамозног „Региона“ веома обзирно, да се неко, не дај Боже, не увриједи, користили превасходно ријеч „наш“ – иако нас наши бивши сународници (не само као бивши Југословени него још више као бивши Срби) неријетко псују на савршеном српском* – тада ће мало-помало и та наша, српска свијећа из дана у дан бити ближа својем неповратном утрнућу.

Да не буде неспоразума, нијесам противник ријечи „наше“ и „домаће“, тамо гдје им је мјесто, а још мање намјеравам предлагање језика у којем би употреба тих ријечи била строго и рестриктивно прописивана. Проблем је, међутим, што смо ми навикли на раширену употребу тих ријечи и у оним контекстима у којима их ниједан европски народ не употребљава – наиме, када треба именовати идентитет онога о чему је ријеч.

Дакле, ја не позивам на увођење никаквог националног новоговора, као што су неки други радили, већ само на нормализацију нашег српског говора, који, нажалост, све више застрањује, по инерцији из доба друге Југославије, која је, чини се, постала чак и рестриктивнија по Србе након консолидовања постјугословеснког простора у тзв. „Регион“ (којег алтернативно још називају „ови простори“, „наше поднебље“ и слично).

Зато је српски који ми говоримо социолингвистички засићен посљедицама аутоцензуре на читаве области које су националнокултурно и националнодржавно релевантне. А та аутоцензура изворно је иницирана хетероцензуром, као наметање од стране других тога шта и како мисмијемо да говоримо, штавише да мислимо и осјећамо, а ми смо, као добри ђаци, то листом усвојили, тако да често из националне аутоцензуре имамо чисте петице или десетке, чак и када смо добрано полуписмени.

Укратко, овај позив на нормализацију говора, тј. на суспензију југословенских и постјугословенских репресивних језичких режима, који су изданци непрекидног притиска на српски иденитет, раван је позиву на раскид са брозовско-кроатофилним новоговором у Срба, који, као неаутентични, агресивни, туђински суперего надзире нашу језичку, културну и укупну, идентитетски релевантну свијест, не дозвољавајући нам да слободно продишемо, онако као што чине сви други слободни европски народи.

Да ми говоримо извјештаченим, не-нашим говором, што је моја исходишна претпоставка, лако бисмо се увјерили када бисмо могли упоредити свој говори и говор наших предака. Они се, наиме, нијесу устезали да нешто што је српско назову српским – не зато да би некоме нешто истакли, доказивали, н најмање да би „изазивали“, већ зато што нема ничег природнијег да се све, па, ето, и оно што је, „опростите“, српско, назове својим именом. То је природно код свакога народа у Европи, вјероватно и ван ње, осим код нас.

Придјев српски је у разним мање или више „незгодним“ контекстима тобоже сметао, чак и вријеђао, све оне који су од некадашњих Срба постали „нашй“ и „домаћй“.

Он данас смета споља инсталираним невладиним организацијама које се боре за „суочавање“ са прошлошћу и за конструисање „српских злочина“ (ријеч „српски“ тада није спорна), а неријетко смета и српској, дјелимично такође споља индукованој, културној „мејн-стрим“-јавности, те српским „мејн-стрим“-медијима.

На крају, треба то признати, тај придјев је почео помало да „жуља“ све нас; јер наиме чак и ми, који нијесмо равнодушни према својем народу, понекад знамо себи (у себи) да „честитамо“ како смо само имали смјелости да у присуству „нашијенаца“ из Региона, или, за шта треба још већа смјелост, у друштву припадника екстремних домаћих „невладиних организација“ које непоколебљиво стоје на бранику српске „денацификације“, неку ствар назовемо „српском“, а да притом није у питању нека самоувреда или самопсовка.

Међутим, Њемци немају проблема да кажу да је неко њемачки философ или њемачки режисер, Французи – да је неко француски научник, Шпанци да је неки шпански политичар, Руси да је неко руски писац – само код нас настаје озбиљна тјескоба када треба да кажемо да је неко значајно име из ХХ, а понекад и XIX стољећа, припадало српској култури.

А о Дубровнику, уз ипак, не сасвим малобројне изузетке, махом ћутимо, ваљда зато што су Ватикан и Каптол, те Коминтерна, досудили да је он хрватски, иако то нема никакве историјске подлоге нити утемељења, за разлику од припадања дубровачке повијести српској народносно-културној, иако не и државној повијести.

Ја, додуше, не желим да ускратим право Вељку Булајићу да се сматра југословенским режисером, мада постоје јаке индиције да је у међувремену израстао у врсног хрватског редатеља, једнако као што је и Мирко Ковач, по својем избору, на онај свијет отишао као хрватски књижевник, иако је деценијама, када је знао да напише и понешто што ваља, био српски.

Свако је ковач своје среће, па и када ријеши да се бави прекивањем својег идентитета. Али ипак неприхватљиво је када тадашњи предсједник Србије поводом 150 година рођења Николе Тесле, 2006, каже да је велики Личанин био „и српски и хрватски“.

По чему је био „хрватски“ – по томе што су му одмах по избијању рата 1991. родну кућу дигли у ваздух, иако тамо није било никаквих борбених дејстава, а понајмање неких „србочетника“? Узгред, колико сазнајем, по свим анкетама јавног мнијења у Хрватској – Никола Тесла слови за највећег „Хрвата“ у њиховој повијести. Лијепо, само та иста Хрватска је протјерала оне који данас носе његово презиме, као што би вјероватно протјерала и њега да се којим случајем нашао у постојбини у доба цвјетања националне „демокрације“.

Додуше, 1991. није морала да их протјерује у великом броју, будући да је НДХ још 1941. многе Тесле послала на дно јаме Јадовно. И сада, након свега, Никола Тесла треба да буде „југословенски“ или „српско-хрватски“ научник, односно „знанственик“.

Вјероватно слично важи и за Бранка Радичевића, којем су 1991. минирали споменик у родном Славонском Броду, као и за Андрића, чију је бисту 1992. снашла иста судбина за оно кратко вријеме док је Вишеград био у рукама муслиманских снага.

Да ли треба да пристанемо на то да Борислав Пекић, Миодраг Булатовић, Бранимир Шћепановић, Данило Киш и остали њима слични не спадају у корпус српске књижевности зато што су родом или непосредним поријеклом из Црне Горе, или да Иван Гундулић и Руђер Бошковић не припадају нашој култури зато што је Дубровник, вољом хрватских комуниста, 1945. припао Хрватској?

Да ли треба да се устежемо да устврдимо да су Александар Петровић, Живојин Павловић, Слободан Шијан или Емир Кустурица српски редитељи?

Слично важи и за музику – „умјетничку“ и „популарну“. Ипак, подсјећам да је у нашој Народној библиотеци Његош, највећи српски писац свих прошлих и будућих времена, донедавно био класификован као „црногорски“, а да се у каталогизацијама библиотека у Србији користе одреднице „хрватски“ и „босански“ језик.

Све ово говорим да бих нагласио да од тога шта ми причамо зависи шта ће наше институције радити, а оне – што ми Срби често заборављамо – праве будућност, и нас овдје, и оних који ће доћи послије нас.

Пишући ово, већ могу да „чујем“ како се „космополити“ из „Региона“ костреше упућујући са својих „олимпских“ висина презриве погледе, а можда и вербалне опљувке, на ова „бесмислена национална пребројавања“. Само, ако је то заиста тако бесмислено, зашто се културно јачи и утемељнији народи од нас од тога ни најмање не устежу, нити пак, с друге стране, имају тешкоћа да признају случајеве двојних или мијешаних идентитета значајних особа из културне повијести?

Зато, ако онима који у свoјој култури имају више од нас није испод част да се „пребројавају“, мислим да не би требало да буде ни нама, умјесто да онима који имају мање од нас, или чак ништа, „великодушно“ препуштамо важне личности из српске културне повијести, називајући их безименом ознаком „наши“.

На крају, немојте, молим вас, све ово схватити као некакво велико, а камоли вулгарно „србовање“.

Ово је само позив на успостављање нормалности усред постјугословенског културног застрањења, дакле апел за поновно увођење нормалности коју смо почели да губимо 1918, да би од 1945. наша српска културна самосвијест кренула у суноврат.

Потребно је само да ствари можемо, смијемо и хоћемо да назовемо њиховим именима – не зато да бисмо некоме нешто доказивали, већ зато што је то прáво, али и обавеза човјека као створења које има логос.

То што морамо да се упињемо да доказујемо очигледне ствари онима који баштине отпадничке идентитете или онима који су овдје „аплоудовани“ да ми не бисмо смјели чак ни да назовемо ствари правим именима, то само свједочи о нашем ненормалном положају, а никако о претјераности, а камоли екстремизму, једноставног и природног залагања за истинито именовање.

Од нас, дакле, зависи да ли ћемо отићи у испричане приче, окончане приповијести, ријечју да ли ћемо изаћи из повијести, добивши у њој евентуално неку фусноту. Додуше, за неке је својевремно, иако су и они то вјероватно у међувремену „заборавили“, „фуснота“ о Косову, што је био још један у низу корака којом су наше издајничке политичке гарнитуре, једна за другом, све до данас, предавале Космет – својевремено била врло важна, па је стога Бећковић тада горко примијетио да је „фуснота најскупља српска ријеч“.

Зато, молим вас, не допустите да једнога дана завршимо као фуснота у раду неког историчара који се бави ријетким и изумрлим народима.

Борба за наш опстанак води се свакодневно, најприје у нашој ријечи; у тој борби сви учествујемо – када говоримо званично, незванично, гласно или тихо, или чак када, ћутке, пуштамо да нам теку мисли. За њу нијесу потребне велике жртве – већ само храброст да се ствари називају њиховим правим именима.

Након свега, називање стварй својствено је човјеку, па само, дакле, треба да будемо људи.

* Када говоримо о нашим „разговорима“ са бившим сународницима на „нашем“ језику, сјетимо се недавне тираде знаменитог Зорана Милановића – за оне који не знају, бивши предсједник владе Хрватске, а садашњи чиновник Европске уније – о Србима као „шаци јада“. Необично је како је вјешто употребио тај типични, експресивни, чак лијепи српски израз, када човјек, колико ми је познато, не говори српски језик, већ наводно неки други.

Извор: ФАКТИ