Moramo biti glas nevinih žrtava Jasenovca

Glas stotina hiljada nevinih žrtava – muškaraca, žena i dece, brutalno i surovo ubijenih tokom „ustaškog konačnog rešenja” u zloglasnoj ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koje je, uz blagoslov ustaškog vikara i nadbiskupa genocida Alojzija Stepinca, sprovodio ustaški firer poglavnik Ante Pavelić, zavapio nam je sa Zemlje molbom da ne budu zaboravljeni, niti da se zaboravi ko je počinio te strašne bestijalne zločine.

Ekskluzivno za „Politiku”

Prof. dr Gideon Grajf*

Mi, koji smo ostali, moramo biti njihov glas. Plačimo glasno kako bi njihov glas mogao da se čuje po celom svetu. Zato su važni filmovi, knjige i izložbe. Oni bi trebalo da pomognu da se zločini počinjeni u Jasenovcu, Aušvicu i Drugom svetskom ratu ne mogu isprati protestima, kao što se ne može „protestovati” protiv istorijskih činjenica o Drugom svetskom ratu niti o Jasenovcu. Napisao sam mnoge knjige i priredio mnoge izložbe o Aušvicu i jedinici „Zonderkomando”, a film „Šaulov sin”, zasnovan na mojoj knjizi „Plakali su bez suza”, dobio je 2016. godine nagradu „Oskar”.

Nikada nisam imao nijedan protest sa nemačke ili bilo koje druge strane, niti je moj rad bio definisan kao antinemački ili kao bilo šta drugo već je definisan kao delo sa antinacističkom i antifašističkom porukom, zasnovano na višedecenijskim istraživanjima, intervjuima preživelih i prikupljanju istorijskih činjenica. Sve je to bio moj skromni doprinos sećanju, edukaciji i sprečavanju. Aušvic – nikad više! Čitavih 40 godina života posvetio sam Holokaustu i istraživanju Aušvica, a poslednjih šest godina Jasenovcu, boreći se i objašnjavajući opasnosti mračne ideologije nacizma i ustaštva.

Rizikovao sam život pomažući Mosadu u pronalaženju odbeglog naciste Jozefa Mengelea, „Anđela smrti”, jer je to bila moja obaveza. Istorijske činjenice ne mogu biti stvar nikakvih „pregovora” niti predmet nekakve „dogovorene istorije”. Istorijske činjenice su precizne i ne mogu biti predmet politizacije ili neke dnevne politike ili pranja ratnih zločina iz Drugog svetskog rata.

Prvi put sam 1999. godine objavio svoje pionirsko istraživanje koje je šokiralo svet: istraživanje o jedinici „Zonderkomando” u logoru Aušvic-Birkenau. Jevrejski odred, čije su pripadnike Nemci primorali da rade kao robovi u objektima za masovno ubijanje najvećih koncentracionih logora i logora za istrebljenje nacističke Nemačke, jedna je od najdelikatnijih i najosetljivijih tema u čitavoj istoriji Holokausta.

Bio sam prvi istoričar na svetu koji je napravio sveobuhvatan pokušaj intervjuisanja svih preživelih logoraša iz jedinice „Zonderkomando”. Uspeo sam da intervjuišem svakog od 31 preživelog koji su još bili živi 1986. godine, godine kada sam započeo sa svojim istraživanjima. Rezultate istraživanja objavio sam u knjizi „Plakali smo bez suza”, koja je odmah postala bestseler, a prevedena je na 12 jezika, od kojih je poslednji bio kineski.

Logoraši iz ove jedinice bili su jedini očevici koji su mogli da svedoče o tehnikama ubijanja Nemaca i bili su poslednji koji su kontaktirali s masama Jevreja, koje su Nemci osudili na smrt, nekoliko minuta pre nego što bi bivali ubačeni u gasne komore. Njihova svedočenja su, prema tome, najvažniji i najbitniji dokazi o „Konačnom rešenju jevrejskog pitanja” i o postupku ubijanja u Aušvicu. Cilj mi je bio da sačuvam ova svedočenja, znajući da će kada preostali umru, umreti i nestati i njihove priče i sećanja.

Svedočanstva sadržana u knjizi zaista su od svog objavljivanja bila veoma važan faktor u borbi protiv poricanja Holokausta, iskrivljavanja i revizionizma, kao što su na primer korišćena u sudskom postupku Debore Lipštat protiv negatora Holokausta Davida Irvinga u Londonu.

Bila je 2013. godina, kada sam dobio telefonski poziv iz Budimpešte. Na vezi je bio mladi filmski reditelj koji mi je tada bio nepoznat: Laslo Nemeš. Rekao mi je da je pročitao moju knjigu „Plakali smo bez suza”, da je bio veoma impresioniran i da želi da snimi film o ovoj temi. Zamolio me je da se vidimo. Naš susret u Tel Avivu rezultirao je filmom „Šaulov sin”, koji je osvojio „Oskar” u kategoriji „Najbolji strani film” za 2016. godinu.

Povereno mi je da budem savetnik filma za istorijska pitanja. Nemeš je svoj scenario zasnovao na mojoj knjizi i u svim svojim intervjuima isticao kako mu je moje istraživanje dalo inspiraciju da stvori filmsku verziju priče o logorašima iz jedinice „Zonderkomando”.

Za mene je bilo izuzetno važno da Laslo Nemeš zadrži autentičnost istorijskih činjenica. To mi je obećao i održao je reč. Film „Šaulov sin” pažljivo rekonstruiše istoriju logoraša pripadnika jedinice „Zonderkomando” u logoru Aušvic-Birkenau na najtačniji, najautentičniji i najrealniji način. To je snažno emotivno iskustvo, koje se suprotstavlja svim pokušajima sprovođenja revizionizma, iskrivljavanja i poricanja Holokausta, najvećeg zločina ikada izvršenog na našoj planeti.

Uveren sam da bi trebalo snimiti na desetine filmova o Holokausta, kao obrazovno sredstvo za mladu generaciju i za prosvećivanje celokupne populacije koja u mnogim slučajevima ne zna ništa o istorijskim događajima. Filmovi, zajedno sa drugim metodima, mogu biti sredstvo koje će sprečiti ponavljanje ljudskih tragedija i prolivanje krvi nedužnih ljudi.

Moje istraživanje o Jasenovcu započelo je pre šest godina. Proučavao sam arhivske dokumente u Jad Vašemu, intervjuisao sam najvažnijeg istraživača Holokausta jugoslovenskih Jevreja, profesora dr Menahema Šelaha, istraživao sam vojne dnevnike nemačkih nacističkih oficira, na primer Fon Horstenaua, Nojbahera i drugih. Na osnovu ovih istraživanja došao sam do zaključka da istorija Holokausta nije potpuna bez istorije o Jasenovcu i ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ove teme zaslužuju detaljno istraživanje. Ustaše su u Jasenovcu zverski ubijale Jevreje, Srbe, Rome i antifašiste, primenjujući 57 metoda ubijanja.

Jasenovac je bio jedan od ukupno osam logora za istrebljenje u Drugom svetskom ratu, jedan od najbrutalnijih i najozloglašenijih.

Ne sumnjam da je Mihael Berenbaum, direktor Instituta „Zigi Ciring” sa Američkog jevrejskog univerziteta, gde radi kao profesor jevrejskih studija, napravio solidno istraživanje kako bi bio savetnik za tako delikatnu temu kao što je film „Dara iz Jasenovca”.

Obećao sam svetski poznatom filmskom reditelju Emiru Kusturici da ću biti savetnik na njegovom filmu „Jasenovac ‒ balkanski Aušvic”, u kojem će biti i priča o rabinu Isaku Danielu Danonu, koji je zaklan u Jasenovcu, zajedno sa Vukašinom Mandrapom, koji je proglašen za Novomučenika iz Jasenovca, iskasapljenog u Jasenovcu. U fokusu filma biće sudbina dve svetski poznate porodice – Tesla i Hercl. U Jasenovcu je svirepo ubijeno 14 članova porodica Tesla i 13 članova porodice Hercl.

Nadam se da će biti snimljeno još mnogo filmova o Jasenovcu. Nadam se da će uskoro biti realizovan projekat poznatog hrvatskog reditelja Lordana Zafranovića i Ive Goldštajna iz Jevrejske zajednice u Zagrebu. Svetski jevrejski kongres obratio se Vladi Hrvatske s apelom i peticijom u kojima se govori o neophodnosti podsećanja na jasenovačke žrtve i sprečavanja revizije istorijskih činjenica o brutalnom ubijanju jevrejskih, srpskih, romskih i antifašističkih žrtava i dece. U tom apelu Hrvatska se poziva da zabrani poricanje ustaških zločina.

Revizija istorije se ne može vršiti. Jasenovac se zaista dogodio. Aušvic se zaista dogodio. Stoga moramo uložiti sve napore da dokumentujemo zločine koje su počinili nemački nacisti i ustaše. Film, kao i književnost, može svetu doneti istinu. Metode mučenja i ubijanja možda danas iz naše perspektive izgledaju kao „izmišljene priče” ili „naučna fantastika”, koje čak ni Alfred Hičkok ili Stiven Spilberg ne bi mogli izmisliti, ali surovo varvarstvo pogubljenja, ubistava, klanja i mučenja bili su istinski užas svakodnevice u Jasenovcu, kao što je to bilo i u Aušvicu. To je bio najniži nivo koji je čovečanstvo moglo da dosegne, zlo i okrutnost, bez imalo milosti. Živi su zavideli mrtvima. Užasan primer za to je činjenica da je u ustaškim logorima smrti tokom Drugog svetskog rata surovo ubijeno 70.000 jevrejske, srpske i romske dece.

„Ustaško konačno rešenje” započelo je i pre samog „Nacističkog konačnog rešenja”. Nemačko „Konačno rešenje” započelo je krajem 1941. godine, dok je ustaško „Konačno rešenje” započelo već u aprilu 1941. godine.

Jevreji su prošli Holokaust, srpski narod je bio izložen nemilosrdnom klanju i politici genocida. Stotine hiljada ljudi zverski su ubijane, a hiljade su nasilno preobraćivane, usvajane i odgajane sa ukradenim identitetom.

Predložio bih da neki filmski reditelj uzme stvarnu životnu priču istaknute hrvatske glumice čiji je identitet zapravo bio srpski i koja je „usvojena” u doba ustaškog režima. Njen identitet bio je skrivan od nje decenijama. Poput „Dare iz Jasenovca”, i ta priča o Božidarki Frajt, istaknutoj jugoslovenskoj i hrvatskoj glumici, mogla bi biti tema filma „Božidarka sa Kozare i Siska”.

Rođena je kao Božidarka Grublješić 11. novembra 1940. Rođena je u porodici etničkih bosanskih Srba, tačno mesto njenog rođenja je nepoznato zbog oskudnih podataka iz detinjstva. Veruje se da je rođena u mestu Velika Žuljevica pod Kozarom. Odvedena je u koncentracioni logor za srpsku decu u Sisku tokom Bitke na Kozari 1942. godine, zajedno sa hiljadama ostale siročadi. Njen identitet je izbrisan. Tek nedavno ona je saznala da je usvojena i odrasla kao Hrvatica. Ako stotine hiljada Dara danas nisu žive, Božidarka Frajt je živa.

Upoznao sam preživelu decu iz logora Jasenovac i Jastrebarsko, mamu Jelu Buhač, Smilju Tišmu, Gojka Rončevića, Milinka Čekića, Slavka Milanovića. Svaka priča o deci logorašima zaslužuje barem jedan film. Neke je spasla Diana Obekser Budisavljević.

Mislim da ovoj hrabroj austrijskoj humanistkinji, udatoj za srpskog lekara, koja je spasla oko 12.000 dece, takođe dugujemo bar jedan film. Njega bi mogao da snimi austrijski, mađarski, srpski, hrvatski ili američki filmski režiser. Bitne su istorijske činjenice. Jasenovac nije bio „turističko letovalište”, bio je to monstruozni logor za istrebljenje i to se nikakvim protestima ne može „isprati”, kao što se ne može ni „protestovati” protiv utvrđenih istorijskih činjenica.

Istina o Jasenovcu je od suštinskog značaja za našu generaciju i za generacije koje dolaze. Protest protiv istine o Jasenovcu, koji je bio jedan od najsurovijih logora za uništenje u Drugom svetskom ratu, čini nepravdu žrtvama, jer ne može se „protestovati protiv istorijskih činjenica”. To je kao da ponovo ubijamo žrtve i kao da opravdavamo ustaške zločine protiv čovečnosti.

Govoriti o Jasenovcu i ustaškim zločinima danas nije antihrvatstvo, to znači biti protiv ustaštva i zalagati se za kolektivno pamćenje čovečanstva. Moramo da vršimo edukaciju i da se sećamo. Moramo da osudimo svaku teoriju i politiku koja je protiv čoveka.

Filmovi i knjige nam pomažu da edukujemo i podstičemo sećanje. Trebalo bi da snimamo onoliko filmova koliko je potrebno da se Jasenovac i Aušvic nikada ne ponove.

*ekspert za Aušvic i Holokaust

Izvor: POLITIKA