Морамо бити глас невиних жртава Јасеновца

Глас стотина хиљада невиних жртава – мушкараца, жена и деце, брутално и сурово убијених током „усташког коначног решења” у злогласној усташкој Независној Држави Хрватској, које је, уз благослов усташког викара и надбискупа геноцида Алојзија Степинца, спроводио усташки фирер поглавник Анте Павелић, завапио нам је са Земље молбом да не буду заборављени, нити да се заборави ко је починио те страшне бестијалне злочине.

Ексклузивно за „Политику”

Проф. др Гидеон Грајф*

Ми, који смо остали, морамо бити њихов глас. Плачимо гласно како би њихов глас могао да се чује по целом свету. Зато су важни филмови, књиге и изложбе. Они би требало да помогну да се злочини почињени у Јасеновцу, Аушвицу и Другом светском рату не могу испрати протестима, као што се не може „протестовати” против историјских чињеница о Другом светском рату нити о Јасеновцу. Написао сам многе књиге и приредио многе изложбе о Аушвицу и јединици „Зондеркомандо”, а филм „Шаулов син”, заснован на мојој књизи „Плакали су без суза”, добио је 2016. године награду „Оскар”.

Никада нисам имао ниједан протест са немачке или било које друге стране, нити је мој рад био дефинисан као антинемачки или као било шта друго већ је дефинисан као дело са антинацистичком и антифашистичком поруком, засновано на вишедеценијским истраживањима, интервјуима преживелих и прикупљању историјских чињеница. Све је то био мој скромни допринос сећању, едукацији и спречавању. Аушвиц – никад више! Читавих 40 година живота посветио сам Холокаусту и истраживању Аушвица, а последњих шест година Јасеновцу, борећи се и објашњавајући опасности мрачне идеологије нацизма и усташтва.

Ризиковао сам живот помажући Мосаду у проналажењу одбеглог нацисте Јозефа Менгелеа, „Анђела смрти”, јер је то била моја обавеза. Историјске чињенице не могу бити ствар никаквих „преговора” нити предмет некакве „договорене историје”. Историјске чињенице су прецизне и не могу бити предмет политизације или неке дневне политике или прања ратних злочина из Другог светског рата.

Први пут сам 1999. године објавио своје пионирско истраживање које је шокирало свет: истраживање о јединици „Зондеркомандо” у логору Аушвиц-Биркенау. Јеврејски одред, чије су припаднике Немци приморали да раде као робови у објектима за масовно убијање највећих концентрационих логора и логора за истребљење нацистичке Немачке, једна је од најделикатнијих и најосетљивијих тема у читавој историји Холокауста.

Био сам први историчар на свету који је направио свеобухватан покушај интервјуисања свих преживелих логораша из јединице „Зондеркомандо”. Успео сам да интервјуишем сваког од 31 преживелог који су још били живи 1986. године, године када сам започео са својим истраживањима. Резултате истраживања објавио сам у књизи „Плакали смо без суза”, која је одмах постала бестселер, а преведена је на 12 језика, од којих је последњи био кинески.

Логораши из ове јединице били су једини очевици који су могли да сведоче о техникама убијања Немаца и били су последњи који су контактирали с масама Јевреја, које су Немци осудили на смрт, неколико минута пре него што би бивали убачени у гасне коморе. Њихова сведочења су, према томе, најважнији и најбитнији докази о „Коначном решењу јеврејског питања” и о поступку убијања у Аушвицу. Циљ ми је био да сачувам ова сведочења, знајући да ће када преостали умру, умрети и нестати и њихове приче и сећања.

Сведочанства садржана у књизи заиста су од свог објављивања била веома важан фактор у борби против порицања Холокауста, искривљавања и ревизионизма, као што су на пример коришћена у судском поступку Деборе Липштат против негатора Холокауста Давида Ирвинга у Лондону.

Била је 2013. година, када сам добио телефонски позив из Будимпеште. На вези је био млади филмски редитељ који ми је тада био непознат: Ласло Немеш. Рекао ми је да је прочитао моју књигу „Плакали смо без суза”, да је био веома импресиониран и да жели да сними филм о овој теми. Замолио ме је да се видимо. Наш сусрет у Тел Авиву резултирао је филмом „Шаулов син”, који је освојио „Оскар” у категорији „Најбољи страни филм” за 2016. годину.

Поверено ми је да будем саветник филма за историјска питања. Немеш је свој сценарио засновао на мојој књизи и у свим својим интервјуима истицао како му је моје истраживање дало инспирацију да створи филмску верзију приче о логорашима из јединице „Зондеркомандо”.

За мене је било изузетно важно да Ласло Немеш задржи аутентичност историјских чињеница. То ми је обећао и одржао је реч. Филм „Шаулов син” пажљиво реконструише историју логораша припадника јединице „Зондеркомандо” у логору Аушвиц-Биркенау на најтачнији, најаутентичнији и најреалнији начин. То је снажно емотивно искуство, које се супротставља свим покушајима спровођења ревизионизма, искривљавања и порицања Холокауста, највећег злочина икада извршеног на нашој планети.

Уверен сам да би требало снимити на десетине филмова о Холокауста, као образовно средство за младу генерацију и за просвећивање целокупне популације која у многим случајевима не зна ништа о историјским догађајима. Филмови, заједно са другим методима, могу бити средство које ће спречити понављање људских трагедија и проливање крви недужних људи.

Моје истраживање о Јасеновцу започело је пре шест година. Проучавао сам архивске документе у Јад Вашему, интервјуисао сам најважнијег истраживача Холокауста југословенских Јевреја, професора др Менахема Шелаха, истраживао сам војне дневнике немачких нацистичких официра, на пример Фон Хорстенауа, Нојбахера и других. На основу ових истраживања дошао сам до закључка да историја Холокауста није потпуна без историје о Јасеновцу и усташкој Независној Држави Хрватској. Ове теме заслужују детаљно истраживање. Усташе су у Јасеновцу зверски убијале Јевреје, Србе, Роме и антифашисте, примењујући 57 метода убијања.

Јасеновац је био један од укупно осам логора за истребљење у Другом светском рату, један од најбруталнијих и најозлоглашенијих.

Не сумњам да је Михаел Беренбаум, директор Института „Зиги Циринг” са Америчког јеврејског универзитета, где ради као професор јеврејских студија, направио солидно истраживање како би био саветник за тако деликатну тему као што је филм „Дара из Јасеновца”.

Обећао сам светски познатом филмском редитељу Емиру Кустурици да ћу бити саветник на његовом филму „Јасеновац ‒ балкански Аушвиц”, у којем ће бити и прича о рабину Исаку Даниелу Данону, који је заклан у Јасеновцу, заједно са Вукашином Мандрапом, који је проглашен за Новомученика из Јасеновца, искасапљеног у Јасеновцу. У фокусу филма биће судбина две светски познате породице – Тесла и Херцл. У Јасеновцу је свирепо убијено 14 чланова породица Тесла и 13 чланова породице Херцл.

Надам се да ће бити снимљено још много филмова о Јасеновцу. Надам се да ће ускоро бити реализован пројекат познатог хрватског редитеља Лордана Зафрановића и Иве Голдштајна из Јеврејске заједнице у Загребу. Светски јеврејски конгрес обратио се Влади Хрватске с апелом и петицијом у којима се говори о неопходности подсећања на јасеновачке жртве и спречавања ревизије историјских чињеница о бруталном убијању јеврејских, српских, ромских и антифашистичких жртава и деце. У том апелу Хрватска се позива да забрани порицање усташких злочина.

Ревизија историје се не може вршити. Јасеновац се заиста догодио. Аушвиц се заиста догодио. Стога морамо уложити све напоре да документујемо злочине које су починили немачки нацисти и усташе. Филм, као и књижевност, може свету донети истину. Методе мучења и убијања можда данас из наше перспективе изгледају као „измишљене приче” или „научна фантастика”, које чак ни Алфред Хичкок или Стивен Спилберг не би могли измислити, али сурово варварство погубљења, убистава, клања и мучења били су истински ужас свакодневице у Јасеновцу, као што је то било и у Аушвицу. То је био најнижи ниво који је човечанство могло да досегне, зло и окрутност, без имало милости. Живи су завидели мртвима. Ужасан пример за то је чињеница да је у усташким логорима смрти током Другог светског рата сурово убијено 70.000 јеврејске, српске и ромске деце.

„Усташко коначно решење” започело је и пре самог „Нацистичког коначног решења”. Немачко „Коначно решење” започело је крајем 1941. године, док је усташко „Коначно решење” започело већ у априлу 1941. године.

Јевреји су прошли Холокауст, српски народ је био изложен немилосрдном клању и политици геноцида. Стотине хиљада људи зверски су убијане, а хиљаде су насилно преобраћиване, усвајане и одгајане са украденим идентитетом.

Предложио бих да неки филмски редитељ узме стварну животну причу истакнуте хрватске глумице чији је идентитет заправо био српски и која је „усвојена” у доба усташког режима. Њен идентитет био је скриван од ње деценијама. Попут „Даре из Јасеновца”, и та прича о Божидарки Фрајт, истакнутој југословенској и хрватској глумици, могла би бити тема филма „Божидарка са Козаре и Сиска”.

Рођена је као Божидарка Грубљешић 11. новембра 1940. Рођена је у породици етничких босанских Срба, тачно место њеног рођења је непознато због оскудних података из детињства. Верује се да је рођена у месту Велика Жуљевица под Козаром. Одведена је у концентрациони логор за српску децу у Сиску током Битке на Козари 1942. године, заједно са хиљадама остале сирочади. Њен идентитет је избрисан. Тек недавно она је сазнала да је усвојена и одрасла као Хрватица. Ако стотине хиљада Дара данас нису живе, Божидарка Фрајт је жива.

Упознао сам преживелу децу из логора Јасеновац и Јастребарско, маму Јелу Бухач, Смиљу Тишму, Гојка Рончевића, Милинка Чекића, Славка Милановића. Свака прича о деци логорашима заслужује барем један филм. Неке је спасла Диана Обексер Будисављевић.

Мислим да овој храброј аустријској хуманисткињи, удатој за српског лекара, која је спасла око 12.000 деце, такође дугујемо бар један филм. Њега би могао да сними аустријски, мађарски, српски, хрватски или амерички филмски режисер. Битне су историјске чињенице. Јасеновац није био „туристичко летовалиште”, био је то монструозни логор за истребљење и то се никаквим протестима не може „испрати”, као што се не може ни „протестовати” против утврђених историјских чињеница.

Истина о Јасеновцу је од суштинског значаја за нашу генерацију и за генерације које долазе. Протест против истине о Јасеновцу, који је био један од најсуровијих логора за уништење у Другом светском рату, чини неправду жртвама, јер не може се „протестовати против историјских чињеница”. То је као да поново убијамо жртве и као да оправдавамо усташке злочине против човечности.

Говорити о Јасеновцу и усташким злочинима данас није антихрватство, то значи бити против усташтва и залагати се за колективно памћење човечанства. Морамо да вршимо едукацију и да се сећамо. Морамо да осудимо сваку теорију и политику која је против човека.

Филмови и књиге нам помажу да едукујемо и подстичемо сећање. Требало би да снимамо онолико филмова колико је потребно да се Јaсеновац и Аушвиц никада не понове.

*експерт за Аушвиц и Холокауст

Извор: ПОЛИТИКА