Momčilo Pavlović: Srbi treba da se ponose ulogom u borbi protiv fašizma

Datum objave: četvrtak, 9 maja, 2013
Veličina slova: A- A+

Ako se samo uzmu u obzir ljudski gubici u Drugom svetskom ratu koji prevazilaze brojku od 55 miliona, onda suština obeležavanja 9. maja treba da bude – nikad više. Ako usvojimo tu činjenicu, onda možemo dalje razvijati poruke Dana pobede.

Kaže to u intervjuu za “Glas Srpske” direktor Instituta za savremenu istoriju iz Beograda, istoričar i pravnik Momčilo Pavlović.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/momcilo-pavlovic.jpg

– Doprinos srpskog naroda pobedi nad fašizmom na prostoru Jugoslavije je odlučujući ne samo po žrtvama nego i po sveopštem antifašističkom i antinemačkom raspoloženju. Srbi su imali dva autentična antifašistička pokreta otpora – naglašava Pavlović.

GLAS: Kolika je važnost 9. maja, Dana pobjede nad fašizmom i njegovog obilježavanja?

PAVLOVIĆ: Dan pobede je i dan sećanja na sve žrtve, strahote i užase Drugog svetskog rata. Dva puta je Nemačka sa svojim satelitima izazvala svetske ratove u 20. veku i oba puta bila poražena uz velike ljudske i materijalne gubitke. Ako se samo uzmu u obzir ljudski gubici u Drugom svetskom ratu koji prevazilaze brojku od 55 miliona, onda suština obeležavanja 9. maja treba da bude – nikad više. Ako usvojimo tu činjenicu – nikad više, onda možemo dalje razvijati poruke Dana pobede u smislu: Ne rešavati sporove ratom, jednakost i tolerancija prema drugom i različitom, ne postoji superioran narod ni superiorna država i na kraju, odbacivati totalitarne ideologije, ne mitologizovati i obožavati samo jednog čoveka (vođu) jer vas takav sa svojim manama i vrlinama može odvesti i u bespuće i slično.

GLAS: Za Ruse je ovaj dan “sveti praznik”, ali je on na našim prostorima jedno vrijeme bio prilično zanemaren. Šta su uzroci toga? Obilježavamo li ga danas dostojno?

PAVLOVIĆ: Rusi, ranije Sovjeti, su ovaj dan definisali kao Otadžbinski rat, kao svenarodni rat, u kome je Crvena armija uz pomoć saveznika dala odlučujući doprinos slamanju fašizma. Drugi svetski rat, kako je to neko primetio, dobila je engleska pamet, američka snaga i tehnika i ruska krv. Dan pobede od završetka rata obeležava se u Sovjetskom Savezu, danas Rusiji i bivšim sovjetskim republikama, a od šezdesetih godina i u Izraelu. Po pravilu obeležava se i vojnom paradom na kojoj Rusi žele da istaknu sopstvenu, odlučujuću, ulogu u slamanju fašizma i da pokažu snagu svog oružja i vojske. Kod nas je na sećanje na Drugi svetski rat, koji je na našim prostorima, pored obeležja oslobodilačkog i antifašističkog imao i osobine međunacionalnog, verskog i revolucionarnog rata, pridodato novo iskustvo i novo sećanje, nove žrtve i novi zločini, podele i omraze iz ratova za razbijanje Jugoslavije devedesetih. Na stare omraze i podele nakalemljene su nove, na stare rane nove i još dublje rane. Ovako pomešana sećanja stvaraju nedefinisane vrednosti i istorijske istine i svako iz svog ugla tumači, vrednuje i konstruiše prošlost radi pravdanja sadašnjosti. To stvara privid opšte vrednosne konfuzije prema sopstvenoj prošlosti posebno prema događajima iz Drugog svetskog rata. Pored toga pobeda NOP-a u Drugom svetskom ratu vezana je za jugoslovenski doprinos antifašističkoj koaliciji, on je tako predstavljan i unutar zemlje i prema spolja. Kad je nestalo Jugoslavije parcijalno obeležavanje nema tako veliku težinu kao jugoslovensko. S druge strane, komunisti kao pobednici u Drugom svetskom ratu na jugoslovenskom prostoru su ne samo stvarali nego i konstruisali prošlost i mitove i decenijama nastavili da se dive sopstvenim uspesima. I dok se konstruisana prošlost svedena na tekovine revolucije rušila pred našim očima nastavljano je da se ponavljaju stare istine, uzvikuju stare parole na stari način, dok je stvarnost demantovala i parole i tekovine revolucije. Tako ste dobili sukob konstrukcije sećanja na Drugi svetski rat i ulogu komunista u njemu, tekovine revolucije, na jednoj, a na drugoj strane dekonstrukciju države, zavadu naroda, rat pomoći prošlosti, jer je odjednom počelo da isplivava u javnosti, mnogo toga što je bilo potisnuto, namerno prećutkivano ili zaboravljeno. Stvorena je opšta konfuzija, a ratni sukobi i razbijanje Jugoslavije po komunističkim principima rešavanja nacionalnog pitanja, stvorili su utisak da smo zaboravili Dan pobede i našu ulogu u njemu. Lek protiv zloupotrebe prošlosti jeste istina i samo istina. A njoj se možemo približiti samo svestranim istraživanjima i publikovanjem svih mogućih izvora.

GLAS: Tačni podaci o žrtvama na području bivše Jugoslavije, kao i ukupnim žrtvama Drugog svjetskog rata nikada nisu utvrđeni, što je često otvaralo prostor za razne manipulacije. Zbog čega? Da li će to pitanje ikada moći da bude riješeno?

PAVLOVIĆ: Zarad novih odnosa komunisti su posle rata napravili nivelaciju prošlosti, po principu svi su se rame uz rame borili protiv fašista i domaćih izdajnika, svi dali doprinos pobedi nad neprijateljem i u borbi pod vođstvom komunista i velikog vođe Tita svi su podjednako stradali. Iako to činjenično nije bilo tačno, politički je bilo korisno. Iz te nivelacije kreiran je oprost, a onda i zaborav. Zaborav je kreiran tako što nisu vršena sistematska istraživanja i povedena ozbiljna javna debata o svim bolnim pitanjima međusobnog satiranja, već je pažnja usmerena na domaće izdajnike, reakcionarnu buržoaziju, velikosrpski hegemonizam, a zabranjeno kopanje po starim ranama. Jedan od prvih zakona koji su komunisti doneli po dolasku na vlast bio je zabrana izazivanja nacionalne i verske mržnje sa zaprećenom smrtnom kaznom. Sa druge strane čak i podaci koji su prikupljeni radom Zemaljskih /republičkih komisija nisu dovoljno eksploatisani u javnosti. Tako je npr. Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača publikovala je podatak da je u Jasenovcu ubijeno između 500.000 i 600.000 ljudi, ali ni danas se nalaz ove komisije ne uzima kao relevantan dokaz, iako je ona neposredno posle rata na terenu vršila istraživanja. Uz to nikada nije imenom i prezimenom utvrđen broj stradalih, nego se radilo o procenama u hladnim brojkama, čime je čovek, žrtva svedena na brojni iskaz koji ne izaziva posebnu emociju. Kada je propuštena prilika da se to uradi u toku samih događaja ili neposredno posle završetka, teško će nakon nešto manje od sedamdeset godina da se utvrdi precizan broj stradalih, posebno ne poimenice. I dalje će se baratati procenama, jedni će preterivati a drugi minimalizovati te cifre, kao da manji broj znači i manji zločin, a posvađani i podeljeni narodi će imati i podeljenu prošlost, svoju istinu, svoj narativ, svoje žrtve… Na kraju, nikada na jugoslovenskim prostorima nije podignut memorijal stradalima u Drugom svetskom ratu, tako da nije gajena javna kultura sećanja na žrtve. Spomenici nisu isto što i memorijali. Naučnoj istoriografiji ne preostaje ništa drugo nego da nastavi sa istraživanjima, ali i da sistematizuje sve te poglede i nabroji sve stavove, sve istine, sve laži. Posebno treba ohrabrivati mlade ljude da nastave istraživanja u stranim arhivima – Italiji, SAD i drugim zemljama. A ko nas sprečava da podignemo memorijal stradalima u svim ratovima, posebno u drugom i poslednjim sukobima.

GLAS: Koliki je doprinos srpskog naroda pobjedi nad fašizmom?

PAVLOVIĆ: Doprinos srpskog naroda pobedi nad fašizmom na prostoru Jugoslavije je odlučujući ne samo po žrtvama nego i po sveopštem antifašističkom i antinemačkom raspoloženju koje je postojalo u srpskom narodu, a koje je provalilo u martovskim događajima 1941. Problem je nastao onog trenutka kada se antifašizam redukuje samo na komuniste, na jedan pokret, na jednog vođu i shvatanje da su u ratu 1941-1945. postojali samo partizani, odnosno komunisti i neprijatelji. Samo oni i ništa drugo, odnosno da sve što nije pripadalo NOP-u je neprijateljsko, reakcionarno nazadno koje treba uništiti. U Srbiji je antifašističko raspoloženje i do 1941. postojalo, nezavisno od komunista, a ono je bilo uslovljeno traumatičnim sećanjima na Prvi svetski rat. Dakle, postojalo je jako antinemačko raspoloženje, jer je od Prvog svetskog rata prošlo nešto više od 20 godina, a počeo je novi rat. Narod je to jasno iskazao u demonstracijama i manifestacijama od 27. marta. Ako ste vođe puča mogli da potkupite, narod ipak niste mogli. Ustaničke akcije u Srbiji počele su mnogo ranije pre komunističke akcije koja je sinhronizovana sa napadom Nemaca na SSSR. Do kraja oktobra 1941. partizanske i Mihailovićeve snage sarađuju i iz te saradnje stvorena je, kako mnogi ističu najšira slobodna teritorija u Evropi, odnosno oslobođena je čitava zapadna Srbija koju su kontrolisale Titove i Mihailovićeve snage. Ali iz neprijateljske ofanzive da se uništi ta slobodna teritorija i pokreti nastali su i najveći nemački zločini u Srbiji. Međusobni sukob koji je pretvoren u surovi građanski rat završen je tek 1945. pobedom partizanskog pokreta. Uslovno rečeno “uzurpacija” antifašističke borbe od strane Komunističke partije, odnosno prikazivanje rata samo kao borbu partizana suzilo je sliku na komplikovane ratne događaje u Jugoslaviji, i doprinelo potonjoj konfuziji u vezi sa antifašističkom borbom. Možemo li pretpostaviti da je u Srbiji ili BiH postojao čovek koji je bio dokazani antifašista, ali i dosledni antikomunista. Da li je uopšte, bilo dozvoljeno da čovek istovremeno bude protiv fašista, ali i protiv komunista? Prisvajanje antifašizma samo za sebe, svoj pokret ostavilo je ogromnu većinu naroda u situaciji da dokazuju svoje antifašističko osećanje i delovanje. Tako je stvorena situacija da postoje komunisti i neprijatelji. Na primer, Slobodan Jovanović je bio antifašista, ali istovremeno i antikomunista, kao predsednik vlade. Da zaključim, postojao je antifašizam u većinskom delu srpskog naroda i na tu činjenicu Srbi treba da budu ponosni.

GLAS: Kakva je zapravo bila uloga četničkog pokreta u Drugom svjetskom ratu? Koliki je bio njegov doprinos borbi protiv fašizma?

PAVLOVIĆ: Pokret koji je predvodio Draža Mihailović i koji je sve do kraja 1943. bio priznat i pomagan od saveznika kao antifašistički pokret otpora, je prvi nastao i započeo borbu protiv okupatora. Nastao je kao autentičan pokret zasnovan na patriotizmu, antifašizmu i raspoloženju većine naroda za borbu protiv daleko nadmoćnijeg neprijatelja. On je narodni, nije partijski, jugoslovenski je, monarhistički, u kasnijoj fazi otvoreno antikomunistički. Negde je nastao iz tradicije borbe protiv okupatora, a negde iz potrebe za golim održanjem života, kao u NDH. On nije bio jedinstven, već je obuhvatao mnoštvo grupa, jedinica, pojedinaca koji su delovali i samostalno prilagođavajući se situaciji na terenu. Bio je meta progona i potera, ali je i sam činio zločine. Do 1941, u Srbiji koja je centar antifašističke borbe, i u kojoj je stvorena slobodna teritorija zajedničkim delovanjem četnika i partizana, u zapadnoj Srbiji veća nego bilo gde u tom trenutku na čitavom prostoru Evrope, započeo je i sukob ta dva pokreta iz ideoloških, političkih i brojnih drugih razloga. Sticajem različitih okolnosti taj pokret je napušten od saveznika, onda i od svoje vlade i samog vrhovnog komandanta kralja i na kraju poražen od komunista.

GLAS: Danas se često s jedne strane potpuno negira jugoslovenski pokret, a s druge vršena je politička revizija istorije u kojoj se Srbi predstavljaju kao narod koji nema autentičnu antifašističku prošlost?

PAVLOVIĆ: Ako Srbi nemaju autentičnu antifašističku prošlost u Jugoslaviji, ko bi je onda imao? Srbi su meta Hitlerovog besa, razarani su gradovi u Srbiji, surove nemačke odmazde po monstruoznoj formuli bile su samo u Srbiji, osim jednog mesta u Češkoj. Ali Srbi su imali dva autentična antifašistička pokreta otpora, kao Grci, kao Poljaci, koji su dinamikom odnosa postali krvni neprijatelji. Iz njihovog neprijateljstva i dan-danas se kreiraju podele i omraze.

GLAS: Danas u mnogim zemljama pristalice nacizma nailaze na podršku. Koliko je to opasno? Da li je naivna ideja da je fašizam pobijeđen jednom zauvijek?

PAVLOVIĆ: Razne desničarske ideje će uvek postojati, razne grupe će se identifikovati sa ideologijama, idejama i ljudima iz prošlosti, mnogi će se kititi ikonografijom i simbolikom nekog drugog vremena, ali se fašizam u izvornom obliku ne može ponoviti. To ne znači da neće biti ekscesa i da ne postoji u sećanju i fašističko nasleđe, posebno kod poraženih naroda, ali suviše je bolno sećanje na Drugi svetski rat da bi se ponovila takva ideologija.

Istina

GLAS: Govori li se danas dovoljno o temama kao što su fašizam i holokaust?

PAVLOVIĆ: Onoliko koliko znam, a autor sam udžbenika iz istorije za učenike osmog razreda osnovne i završnih razreda gimnazije u Srbiji, i iz drugih saznanja, u Srbiji u udžbenicima postoji poseban deo koji fašizam analizira na svetskom, evropskom i lokalnom jugoslovenskom tj. srpskom nivou. Holokaustu je posvećena posebna lekcija. Učenici imaju dovoljno činjenica da se obaveste o ovim događajima, a i nastavnik je tu da nadogradi ono što nema u udžbeniku. Ali u medijima, koji više oblikuju javno mišljenje pa i istorijsku svest, mislim da ne samo malo nego i na neadekvatan način su zastupljeni ovi sadržaji. Ozbiljne debate u medijima, na TV nikad nisu suvišne. Naravno da pritom pozivate stručnjake, a ne ekstremiste koji emisije pretvaraju u običan ring. Nema neprijatnih pitanja u istoriji koja se ne mogu na civilizovan način analizirati i predstavljati naučni rezultati. Pritom svako ima pravo na svoju istinu, ako je potkrepljena proverenim dokazima, ali je opasno kada se pokušava da se moja istina nametne svima kao jedina.

Pavlović

Profesor dr Momčilo Pavlović je istoričar i pravnik, profesor na Odsjeku za istoriju Filozofskog fakulteta u Banjaluci.

Autor je dvadesetak monografija, udžbenika i više od 80 naučnih radova iz istorije 20. vijeka.

Sandra Kljajić

 

Izvor: GLAS SRPSKE

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top