Moje Kosovo je moja duša, a dušu mi niko oteti ne može

Decenija ansambla dece iz kosmetskih enklava, pesma na svim jezicima sveta. Dečaci i devojčice, vođeni rukom Ivane Žigon, potresnom pesmom pronose istinu o Kosmetu

IMA li iskrenije priče od one koju kazuje dete? Ima li potresnije pesme od one koju peva dete o detinjstvu bez detinjstva? I, da li ima potresnije slike: dok dete peva, a svi, hiljade ljudi stoje i plaču dok je tom detetu, u čiji je pogled opasno pogledati, glas sve snažniji.

Tako su, pre tačno deceniju, počeli maleni “Kosovski božuri”, dečji ansambl pokrenut i, svih ovih godina, negovan rukama glumice Ivane Žigon, prvakinje Narodnog pozorišta u Beogradu.

Petnaestoro dečaka i devojčica iz srpskih kosmetskih enklava, u prvoj godini posle strašnog pogroma Srba, počelo je da na sceni govori i peva najiskreniju i najčistiju istinu o detinjstvu u žicama, o krugu slobode od stotinak metara iza koga su grobovi njihovih rođaka i braće… O svetinjama predaka, tako blizu, a tako nedostupnim.

Deceniju u kojoj su stasali do završenih fakulteta, a neki već upisali master studije, naučili su da na svim jezicima sveta poruče: “Moje Kosovo je moja duša, sve mi možete uzeti, dušu ne možete oteti” – obeležiće u utorak uveče, 24. novembra, u velikoj dvorani Sava centra. Ovoga puta „Božuri“ imaju novu poruku, kao što poručuju preci jednog istrajnog naroda: “Dogodine na Kosovu!” Zapravo, poručuju da je svako jutro nada u povratak na silom otetu zemlju. Pozivaju, u najavi obeležavanja desetog rođendana, da im se u ovoj poruci i pesmi “pridruži i s njima zapeva cela Srbija”.

– Ovu pesmu koju ćemo premijerno otpevati, napisao je i komponovao naš, od prvog dana “Božurima” posvećen, Gavro Kujundžić, profesor muzike iz Velike Hoče, potomak Kujundžića koji svoje trajanje u Metohiji upisuju još od sedmog veka – priča nam Ivana Žigon. – Danas je ova poruka u pesmi stasale kosmetske mladosti kojoj ni ova decenija, ni sve naredne, neće imati toliku snagu vremena da potisne snagu njihove ljubavi prema voljenoj, kosmetskoj zemlji. Ali, ni snagu koja bi mogla da potisne sve ono što su ova deca doživela, kao nijedno dete u Evropi. Istovremeno, sve preživljeno je njihova čudesna uzvišenost da nemaju ni trunku pomisli poziva na osvetu, već pozivaju na nezaborav: šta je njihovo od čega se ni po koju cenu ne bi odrekli.

Gde god su kosmetski tragovi, tu je i njihovo trajanje Foto Igor Marinković

– Ta naša, a ja ponekad i podsvesno kažem glasno “moja deca”, dok ih gledate i slušate, pred publikom su kao stene. A kad se spuste zavese, oni su neopisiva tuga. Tišina i gotovo opipljiv bol.

Dok razgovaramo, Ivana Žigon nema potrebu, nijednog trenutka, da sebe stavi u krupni kadar. Ona, sve vreme, priča o toj “svojoj deci”. Iz kosmetskog Goraždevca, Velike Hoče, Kmetovca, Gračanice, Prištine, Vitine, Letnice, Kosovske Mitrovice i Kosova Polja… Priča o deci koja su na scenama svetskih prestonica, na svim jezicima sveta i u najhladnija srca, unosila toplinu, istinu, osvajajući najjačom silom, silom dečje duše.

A, počeli su da probijaju led početkom leta 2005. godine, u prvim danima letnjeg raspusta, seća se Ivana Žigon. Ovom letu prethodila je njena humanitarna misija po Kosmetu, u koju su se uključili, na njen poziv, savetnici tada premijera Putina, poslanici ruske Dume, Fonda “Andrej Prvozvani”, čelnici ruskih, ali i beloruskih i ukrajinskih državnih preduzeća, novinari. Njihov povratak autobusima sa Kosova i Metohije, bio je mukla tišina. U toj tišini, u jednom trenutku čuo se Ivanin glas.

– Kako bi bilo lepo da Rusija, kada se završi školska godina, u svoja odmarališta primi najugroženiju decu – kazala je. – Najpre onu koja su imala žrtvu u porodici: roditelje, braću, sestre.

Ubrzo, stigao je odgovor iz Moskve: “Šaljemo vam avion za pet stotina dece”. Ivana je na spisak stavila još dvadeset petoro.

UNIVERZUM BOLA Peter Handke rekao je, jednom, da je Kosovo univerzum bola – podseća Ivana Žigon. – Naš ansambl je poput savremenog hora iz antičke tragedije pronosio tu, našu, kosovsku bol, bol dvadeset prvog veka. “Božuri” su osvajali vrhove Kavkaza, Monblana… Rasli su pod Filharmonijom Rusije, u portama manastira, na stadionima… Uručen im je Putinov orden u Moskvi pred osam hiljada ljudi, gledali su predsednike mnogih zemalja, pravo u oči, imali više od sto pedeset koncerata u svetu. Najmiliji su im, ipak, nastupi na Kosmetu, pod svetlošću sveća.

Ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu, jednog jutra, ovu decu sa trajnim ožiljcima, ispratio je patrijarh Pavle. Ta, srpska kosmetska deca u ruskim odmaralištima otvorila su svoja malena srca Ivani. Jedna devojčica govorila je u Podmoskovlju pesmu o “Ptici sreće”. Jedan dečak je, u Jantaru, posle pobede u krosu, kazao da isto tako dobro peva. Njegova drugarica iz Goraždevca je, kao pesnik i kao svedok, opevala ubistvo svog sedamnaestogodišnjeg brata na Bistrici. Druga je svedočila o detinjstvu u getu. Treća je grcala u suzama, dok su njeni ruski vršnjaci pevali “Vidovdan”. Četvrta, jedna malena, majušna curica, govorila je svoje stihove: “Daću ti zlato, daću ti bisere, eto, samo ti ne dam Kosovo sveto”.

Ovu decu je Ivana Žigon okupila i počela s njima da radi.

– Pokrenula sam te, 2005. godine, “Kosovske božure”, ali ne bih mogla sama da nije bilo pomoći dobrih ljudi. Iz Srbije, iz Rusije, ali i iz drugih delova sveta, gde narodi muče istu muku.

Prvi nastup bio je na prvu godišnjicu pogroma. U Beogradu, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Scena je bila u tami. Udarala su crkvena zvona… A onda je, istovremeno, svetlo obasjalo spaljene i porušene srpske svetinje, domove i grobove, i petnaestoro dece odevene u haljine od prizrenskog platna, ukrašene metohijskim vezom.

Oni, naslonjeni jedni na druge, zagrljeni. Udara scenski vetar, sevaju munje, udaraju gromovi, a deca se ne daju. Sve čvršće se drže, sve je jači zagrljaj, a njihovi glasovi, kao krik, sustižu jedan drugoga: “O, Srbijo, Srbijo moja, Kosovo moje…” A zvone zvona. Zvone uporno.

– U tami posle spuštenih zavesa – govori Ivana – plakali su svi, i srpski veliki pesnici koji su tu bili, na čije je stihove pevao maleni antičko-nebeski hor.

Tako su nastali “Božuri”. Tako su, posle u Kremlju, petnaest hiljada ljudi držali na nogama. U Minsku, u Parizu – isto.

Posle… posle je sve bilo kao s početka priče.

Koncert u Narodnom pozorištu, 2005.

KOREN LjUBAVI

Kada smo krenuli, za nas više nije bilo nikakvih prepreka – govori Ivana Žigon. – Spojili smo hiljadama kilometara duge puteve i, posle prvog probijanja leda, ništa nas nije moglo razdvojiti. Koren ljubavi ove dece prema Kosmetu, svom zavičaju, koji smo pronosili ovih deset godina, povezali su nas jače od krvnog srodstva.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Prikazan dokumentarac „Vi idite, ja neću“

Nije dobro učiti iz udžbenika u kojima je Adem Jašari heroj

Božićni i novogodišnji paketići srpskoj djeci na Kosmetu