Вукашин В. Дражић-мој прадеда

Усменом предању каже да су моjи преци  у Воjну Краjину прешли из Србиjе,а  тачниjе из околине Кусатка. Писаних сведочанстава,на жалост, о томе немам.
На почетку желим да укажем да догађаjе из повести треба писати jер велика jе важност писане речи.
Писана реч оставља ожиљак на папиру баш као што су догађаjи из пролећа 1941. године оставили ожиљак на души нас Дражића-потомака Вукашинових.
Због тога и jа,ето,пишем ову повест о њему-да остави траг и да jе не поjеде мрак заборава.

Моj прадеда Вукашин В.  Дражић рођен jе 1900. године у Чемерници у тадашњоj Држави Цара и Краља,Аустро-угарскоj монархиjи.
Био jе прво мушко дете  коjе jе остало у животу (први син Васа и Мариjе Дражић,Никола,умро jе у четвртоj години) и због тога jе по старом српском  обичаjу  добио име коjе асоцира на вука-Вукашин.Веровало се да су деца коjа носе таква,вучjа, имена заштићена од разних демона,вештица и осталих злих сила,те да ће их вук чиjе име носе одржати у животу.То се показало као делотворно jер су два мушка детета рођена након њега,Душан и Михаjло,умрла са осам месеци,односно са 7 година.
Вукашин jе остао jедини да продужи нашу лозу.
Бавио се моj прадеда у свом животу разним пословима;
За време Првог светског рата,као младић,био jе писар код адвоката Душана Пелеша коjи jе касниjе био Министар правде у краљевини СХС.Радио jе и на железничкоj станици Топуско као превозник огревног дрвета,а након тога у топионици Врановина.

Коjим год послом се бавио увек jе био посвећен и своме дому,деци и земљи.
Своj динар,коjим jе издржавао породицу,зарађивао jе поштено и уз много зноjа.
Иако ниjе био превише крупан био jе доста снажан, па jе због тога добио надимак „Гвозде“,надимак му jе пристаjао и због чврстине какрактера.Ниjе био човек спреман да прави труле компромисе,а ту црту смо наследили и ми-његови потомци.
Након доста тешких година и мукотрпног рада 1932. године уследио jе период стабилности у дому моjих предака.Деца расту и у сваком смислу напредуjу.Вукашин планира градњу нове куће што 1935. године и отпочиње.
На Светога Саву 1936. године моjи преци усељаваjу се у своj нови дом.
Тих година, моj прадеда jе више него икад посвећен одгаjању деце,а плату зарађуjе у већ поменутоj топионици „Врановина“.
Тако jе то траjало све до црног пролећа 1941. године.

Након нацистичког „блицкрига“ и  краха Југословенске воjске у априлском рату,а и пре тога,у Србе се увукао страх и неизвесност.
Такозвана НДХ проглашена jе  11. априла 1941.,а тада су и почела   прва хапшења Срба.У тим данима моjи преци ноћи су проводили без сна,а трзали су се на сваки лавеж паса.“Стижу Усташе!?“ Нарочито су се плашили за главу породице-Вукашина.Никада он ниjе крио своjу нетрпељивост према „франковцима“ и њиховим суманутим политичким идеjама.
На жалост,показало се да су њихова страховања за  животе била оправдана.
Једне ноћи,друге половине априла месеца Усташе дођоше и одведоше мога прадеду.
Моj деда,a Вукашинов наjстариjи син Марко, тада узима секиру у руке и по мраку их прати не би ли одбранио оца од могућег злостављања.Ходали су тако око километар до „марице“ коjа jе чекала.Одвезли су мога прадеду у правцу Топуског.Моj деда се тада враћа породици,а чим jе свануло кренуо jе у Топуско да сазна где му jе отац.

Нашао га jе  заточеног у jедноj просториjи у здању тадашње управе купалишта.Између осталих ту су били и др.Вурдеља,Ћана Шкаро и Јован Воркапић.
Кроз прозор,махањем рукама моj деда и његов „Стари“ су разменили поздраве.
Око поднева заточенике су одвели у непознатом правцу.
У нашоj кући jе владао мук.Ни вести ни гласа од Вукашина.Са свих страна пристижу вести о усташким злоделима.У плачу и у очекивању наjгорих вести пролазе дани у кући Дражића.
Петнаестак дана након одвођења Вукашин се поjавио кући!Настало jе велико весеље!!!
Причао jе  како су их из Топуског одвезли у Загреб у злогласни затвор у Петрињскоj улици.Међу њима jе било jош Срба из Глине,Топуског и Петриње.Њих око двеста било jе смештено у малоj ћелиjи 14 дана са jадним следовањем хране и воде,а на саслушавањима су их злостављали и тукли.
Пустили су их кућама уз претњу да не смеjу да напуштаjу своjе домове.
Породица се jош ниjе ни навикла на Вукашиново присуство,када jе он поново одведен.

Моj деда о томе бележи:
„Једнога jутра,између 8 и 9 часова,приметио сам групу људи како се низ Лончарску страну (породица Лончари-наши суседи и рођаци прим.) спуштаjу праћени двоjицом жандара.Крећу према нашоj кући-непосредна опасност по тату.Он jе зграбио мотику па заjедно самном упутио се кући Демоња (породица Демоња-наши суседи),а код куће смо рекли,ако буду тражили тату,да кажу да jе отишао да оправља млин Бановац.Зауставили смо се код Демоња,да видимо како ће бити даље.“
Код куће усташе наређуjу jеданаестогодишњем Ђури-брату мога деде,да хитно оде по Вукашина те да ће они чекати у кући. Могао jе моj прадеда тада да побегне у шуму и тако да спаси своj живот.Наравно тада би сигурно изложио опасности целу своjу породицу. Свестан да му повратак у кућу значи сигурну смрт ипак се одлучио на таj потез како би спасио своjе наjвољениjе.
На нашем дрвљанику тада су већ под стражом седели Вукашинова браћа од тетке;Перо,Паjо и Никола Лончар,те Матиjа Лочар-њихов синовац као и Драган и Раде Девић.Немо су се гледали и као да су без речи jедне друге питали „У чему jе ствар?Шта смо згрешили?“

Мога деду су прикључили групи и за око пола сата настао jе покрет кад су их потерали у правцу општине Вргинмост. Моj деда jе после извесног времена пошао за њима и нашао их заточене у jедноj од соба Општине. Ту jе било jош много Срба покупљених у Горњоj Чемерници,Батиновоj Коси и Буковици.

Моj деда овако описуjе таj догађаj:
“Кроз прозор ми jе тата,некако,дао сигнал да му набавим цигарета.Отрчао сам у дућан и трговац Брацо Маноjловић,ми даде jедну кутиjу „Ибра“-више ниjе имао,jер се нису могле нигде више ни набављати.У међувремену,сви су људи били изведени,сврстани по четворо у ред и тако их потерали у правцу Бовића.Некако сам успео да се у поласку приближим тати,дао му неопазице оне цигарете,а он ми шапнуо:
“Марко,одмах бежи за Београд!“
То jе било моjе последње виђење са татом и наш последњи поздрав.“
Од мога прадеде jе остала и дописна карта коjу jе послао из логора „Даница“ своjоj сестри Милки:
„Драга сестро,претпостављам да си стигла кући па ако можеш пошаљи ми преко Маре 600 динара,свима поздрав-Ваш Вукашин.“
Наиме,причало се да неки усташа из логора „Даница“ пушта заробљенике за 100 динара.Моj прадеда jе тражио новац како би откупио своjу и коже своjе браће и суседа.
Новац jе скупљен и послат али на жалост прекасно.Стигла jе вест да они више нису у „Даници“.
Милка Дражић бележи о томе:
„И тако црна коб оте последњу наду спаса Вукашинова живота и браће Лончара.Неколико пута сам читала његову дописницу,дуго загледала свако слово,сву карту,тражила сам неки таjни знак-ниjе га било.Сjетила сам се ,да усташе,тобож,дозвољаваjу онима коjи се добро владаjу у логору,да кући напишу 20 риjечи.Преброjим-тачно 20 риjечи.Дакле варка jе.Вукашина су по своj прилици,присилили да то напише.То jе исто био део тактике крвника за даља хапшења и пљачку новца.“
Из логора „Даница“,моj прадеда jе одведен и зверски убиjен у комплексу логора „Јадовно“.Његове неспокоjне кости и данас леже у jедноj од бездних jама Јадовна.
Опомена су нам да никада не смемо заборавити трагедиjу коjа се десила нашим прецима на териториjи такозване НДХ.
Заборавити не смемо,а опростити не можемо.Опроштаj jе ипак-Божиjе дело.
Од заборава такође требамо да сачувамо и злочинце.Како оне коjи су убиjали и убиства наређивали,тако и оне коjи су ћутали и заташкавали истину о Јадовну.
Само тако можемо допринети да се овакви стравични злочини никада више и никоме не понове.

Ако постоjи неко од потомака убиjених,а да зна догађаjе везане  за боравак мога прадеде у логорима „Даница“ и „Јадовно“,молио бих да ме контактира.
То би ми много помогло jер о том делу његових мука не знам ништа.

Марко Дражић
Београд