Moj tata je po zanimanju heroj

Reporteri „Novosti“ u poseti porodici Vojislava Vukašinovića, jednog od 1.300 branilaca Košara. Sin Luka: Ponosan sam na oca. Posle ranjavanja tri meseca bio u komi, a godinu dana nije mogao da vidi

HEROJI mojih vršnjaka su Supermen, Spajdermen, Betmen, poznati sportisti, glumci i pevači. Ali moj heroj je moj stric Vojislav, branilac karaule na Košarama u ratu na Kosovu i Metohiji 1999. godine. On je za mene najhrabriji, najjači i najveći čovek.

Ovako je Stefan Vukašinović (13) iz Mataruške Banje, učenik ovdašnje Osnovne škole „Đura Jakšić“, odgovorio na temu „Osoba kojoj se divim“ na pismenom zadatku iz srpskog jezika. Za svoj sastav Stefan je dobio samo četiri plus, i to zbog nekih gramatičkih propusta, ali njegova dečački iskrena priča o stricu zaslužuje i više od čiste petice.

– Moj stric je heroj, kao i svi njegovi drugari sa kojima se borio na Košarama, gde je i ranjen. Njihova hrabrost i odanost svima moraju da budu primer – kaže Stefan za „Novosti“.

A Vojislavljev sin, devetogodišnji Luka, takođe đak OŠ „Đura Jakšić“, kada ga neko pita šta mu je otac po zanimanju, uvek daje isti odgovor: „Moj tata je narodni heroj“!

– Ponosan sam na tatu – dodaje Luka dok se sa ocem i bratom od strica Stefanom šeta mataruškim parkom. – Kada porastem, biću hrabar kao on.

Ove iskrene reči mališana sa velikom pažnjom i po kojom suzom u očima sluša Vojislav Vukašinović (37) iz Mataruške Banje, nedaleko od Kraljeva, jedan od hrabrih boraca naše vojske koji su u proleće 1999. kod zabačene karaule Košare na Prokletijama, na metohijskom delu srpsko-albanske granice dvomesečnim danonoćnim borbama sprečili kopnenu invaziju iz Albanije. On i njegovi saborci hrabro su odbijali sve napade terorista OVK, potpomognute regularnom albanskom vojskom, zapadnim plaćenicima i NATO avionima i helikopterima.

NIJE SE VRATILO 77 BORACA

Sa teritorije nekadašnje opštine Kraljevo u ratu na Kosmetu 1999. godine učestvovalo je više od 4.000 boraca, uglavnom iz rezervnog sastava Vojske SRJ. Nažalost, kući se nije vratilo 77 boraca, dok je više od stotinu ranjeno.

– Pripadam generaciji vojnika iz marta 1998, poslednjoj koja je položila zakletvu na Kosovu. Kao redovan vojnik najpre sam upućen u borbene grupe širom Kosmeta, a potom sam kao pripadnik 125. motorizovane brigade, član odreda „Džokeri“, od 11. aprila do 17. maja, kada sam i ranjen, proveo na odbrambenoj liniji na Košarama – priča Vojislav, koga je posle rata ordenom za hrabrost odlikovao bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević.

Prema Vojislavljevim rečima, na gotovo neprohodnom terenu i po veoma teškim vremenskim uslovima, odred „Džokeri“ imao je zadatak da kod karaule Košare na Prokletijama probija barijere i otvara put za ulazak u borbena dejstva ostalih jedinica 125. motorizovane brigade. Boravak u metohijskim gudurama otežavao je i sneg, koji je, kako se priseća Vojislav, dostigao visinu od čak dva metra.

– Na celoj odbrambenoj liniji bilo je oko 1.300 srpskih boraca, od kojih sedamdesetak u našem odredu, a na neprijateljskoj strani više hiljada do zuba naoružanih vojnika. Tokom borbi poginulo je 108 naših vojnika, a iz mog odreda nas devetorica smo teško ranjeni, a ja sam prošao najgore – dodaje jedan od junaka Košara. – Tog kobnog 17. maja posle jake pešadijske vatre izloženi smo i granatirnju iz minobacača i haubica. Jedna od granata je eksplodirala samo tri-četiri metra od mene i desetak gelera mi se bukvalno zarilo u mozak.

Teško ranjenog Vojislava sa prve borbene linije izvukli su njegovi saborci predvođeni vodnikom Zlatkom Soluncem, rodom iz Lapova, koji ga je pod teškom artiljeriskom vatrom bukvalno na leđima odneo do linije izvlačenja. Potom je prebačen u bolnice u Peći, Prištini i Nišu, a zatim i na VMA u Beogradu.

– Tri meseca sam bio u komi, a godinu dana sam zbog oštećenja očnog nerva bio potpuno slep. Posle sedam operacija i godinu i po provedenih u bolnici i na rehabilitaciji, uspeo sam da se oporavim, ali sam ostao 80 odsto invalid četvrtog stepena – nastavlja potresnu priču Vojislav. – Živ sam, i kažu zdrav sam, u međuvremenu sam se oženio i dobio sina Luku. On mi je danas sve u životu.

Posle svega što je proživeo, Vojislav naglašava da bi, ukoliko bi bio u mogućnosti, opet sve učinio isto, jer patriotizam i budućnost naše dece nemaju cenu.

– Rat je najveća glupost koja postoji, a svi moji saborci sa Košara složiće se sa mnom da je ta karaula postala neraskidivi deo naše duše – grleći sina Luku i sinovca Stefana na kraju kaže Vojislav Vukašinović. – Mi smo na Košarama imali cilj da ne dozvolimo neprijatelju da probije odbrambenu liniju, i to smo i ostvarili. A jedina želja bila nam je, ako izginemo, da nas Bog pošalje u raj, jer smo pakao na zemlji već prošli.

DA NAS NE ZABORAVE

Veteran sa Košara, Vojislav Vukašinović, nezaposleni hemijski tehničar, danas je predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida iz Kraljeva.

– Borim se za prava boraca, svojih ratnih drugova i svih učesnika u ratovima na prostoru bivše SFRJ – kaže Vojislav. – Da ne budu zaboravljeni, da država povede više računa o njima jer su oni svojoj otadžbini dali mnogo, neki svoju mladost, a neki i svoj život. Ni oni, ni njihove porodice ne smeju da ostanu u zapećku nacionalne istorije.

Autor: Goran ĆIROVIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Heroji s Košara „Molili smo se Bogu da nas pošalje u raj, pakao smo preživeli“

Dijaspora uz heroja s Košara!

Tibor Cerna junak