MOJ DEDA ILI SEĆANjE NA ONO ČEGA NIJE BILO

Nisam te dala zaboravu iako se nismo nikad videli, iako se nikada nije sve ovo dogodilo, iako ništa od ovoga nismo izgovorili jer si otišao one daleke 1941, godinama pre mog rođenja.

Piše: Gordana Dostanić

Sećam se, sedimo u našoj kući tvojom željom i trudom podignutoj u Rusinskoj, kako se onda, kad si tamo kupio plac, zvala ta ulica. Ti me držiš na kolenu i zoveš svojom curicom-grlicom.

Cupkaš me i govoriš da tako skakuće jahač kad zajaše ždrpca. Obećao si još tada da ćeš me voditi na tvoje Polje koje drema u seni visoke gore, da tamo jašemo ždrepce, prave, ne one nekakve sa četiri drvene noge, i da pijemo vareniku i jedemo puru. Govorio si mi da ti nisam prva radost, ali jesam ona koja raste uz tebe i koju miluješ po ošišanom temenu i pevaš neku svoju, izmišljenu pesmicu od koje će kosa brže da izraste.

Sećam se i kad nam se tvoj imenjak, a moj brat, Rada, rodio kako smo se oboje radovali i kako si mi rekao da je on nova karika u našem dugom lancu. Nisam to razumela, nisam znala ni šta je karika, ni zašto to nisam ja, a jeste mali brat, ali sam ti verovala, onako dečije, neupitno, duboko. Išli smo da kupimo pletenu korpicu-krevetac u kome će mirno spavati jer se od toga lakše poraste. Baš tako si rekao dok si u korpicu stavljao plavi štepani jorgančić. Kad je tetka rodila sina pitala sam te jel i on karika, a ti si rekao da, ali u drugom lancu, odmah uz naš.

Dok smo sedeli oko korpe kukuruza koji su tata i baba rukom krunili, a mama spremala neke suve kolačiće, ti si pričao o dubokoj vodi Dunava, nekad mračnoj i zloj kao crna slutnja, nekad pitomoj do lenjosti i plavoj kao radost, a nekad ledom ukroćenoj da tvoju lađu kao sužnja okuje u nepomak. Tada ti se u očima smenjivala neka seta i neka radost, kao da žališ, a kao i da istovremeno voliš što je Dunav ostao daleko, a ti sediš ovde, među nama i više ne ideš na lađu. O danima na lađi pričao si najviše sa čika Matom, a ja sam svaku reč gutala nekako važna zbog tebe, mog dede i tvojih veština i događaja koje si pregrmeo.

Gledala sam tvoj sat na srebrnom lančiću u džepiću sakoa kad se obučeš svečano, za crkvu ili slavu kod Jakšića. Bio si uvek nekako svečaniji od babe, ma koliko se ona predavala šarenoj haljini sa belom, širokom kragnom i cipelama sa malom potpeticom.

Sećam se i da si me vodio u školu onog davnog, prvog školskog dana. Obukao si svečano odelo i u džepić stavio sat sa lančićem, a meni su obukli belu haljinu od organdina koju mi je sašila tetka i u kosu mi stavili mašnu. I ona bela. Rekao si da zapamtim put jer ću sutra i svih narednih dana do škole ići sama ili sa drugaricama. Bila sam tako ponosna na tebe i nadala se da će jednom biti moj taj sat koji drži srebrni lančić i da ću se, kad god na njega pogledam, setiti priče kako si ga kupio u Pešti, u maloj radnji u pasažu koju je držao sajdžija Janoš, gde si posle, uz popust, kupio i onaj zidni što na svaki sat glasno kucne. Baba ga nije nikad volela jer se u početku trzala na svaki njegov glasan otkucaj, zato ga je dala tetki kad se udala i otišla od nas.

A onda si me jednog leta poveo u tvoje Polje. Sami ti i ja. Baba se bunila kako ćeš sam sa detetom, šta ti znaš oko nje? A ti si se smejao vidi je, to je već prava curica, sama zna o sebi da brine, izdeveraćemo nas dvoje. Samo nam spremi robu, flašu vode i ispeci pile da ne gladujemo. Držao si me nagnutu kroz prozor brzog voza da osetim oštar zrak kako šiba po licu i mrsi mi kosu. Posle si me zadirkivao da mu je nekakvo garom umusano lice sakrilo unuku, pa mi onda dugo kosu raščešljavao malim koštanim češljem. Čvrsto si me držao za ruku dok smo šetnjom po Splitu čekali autobus kojim ćemo u Polje. Osećala sam se sigurno uz taj stisak, u onom velikom i po svemu drugačijem gradu. Gledala sam bele ptice širokih krila kako lakim letom kruže nad plavom vodom, a ti si rekao to su galebovi.

Kad smo stigli u tvoje Polje poveo si me u kuću u kojoj si se rodio, iz škrinje si izneo belu lanenu plahtu za krevet i pokrio me tankim biljcem. Posle si me vodio u šumu i na livade gde si nekad čuvao stoku. Učio si me da razlikujem jare od jagnjeta, ovcu od koze, ali i jelu od bukve, lesku od oraha… Noge izgrebane grmovima iz kojih smo izvlačili zrele kupine ispirao si mi rakijom koja je pekla, a ja sam stiskala zube da pokažem kako sam hrabra. Kao da nas gledam, sedimo na travi očiju okrenutih nebu gde plovi beli oblak koji liči na grivu belca na vetru. Ispod oblaka je tada u krug nadletela ptica širokih krila, a ja sam povikala deda, eno galeba! Smejao si se onim tvojim širokim osmehom koji se neskriveno ponosio nizom belih i čvrstih zuba i kroz smeh kazao nema galebova nad Dinarom, ludice, to je orao. Naučiće te deda i o ticama.

Posle si me popeo na mladog ždrepca i učio da jašem. Sela sam mu na leđa sva ukočena od straha, ali rešena da te ne razočaram i da čujem kako kažeš to je moja curica, a ne neka kmeza. Vodio si lagano ždrepca dok se ne opustim, a onda si ga i ti uzjahao, jednom rukom me obgrlio i poterao ga u galop. Kako sam se radovala dok smo jurili Poljem. Još osećam taj drhtaj radosti.

Jednog kasnog popodneva odveo si me na groblje. Sunce je rumenilom obojilo nebo, a izdužena senka je padala sa planine po kamenim krstovima. Rekao si ovde su moji, mater i ćaća i baba i đed i drugi. Pitala sam te da li su bili stari kad su umrli i da li si plakao, a ti si seo kraj malog belog krsta i rekao imao sam godina skoro kao ti sada kad mi je umrla mati. Ovde smo je spustili. Posle se otac oženio, doveo drugu. Bila sam užasnuta, zamišljajući zlu maćehu koja te je mučila, kao sve one zle i ružne u bajkama koje si mi čitao. Prepoznao si to u mojim raširenim zenicama i rekao bila je to dobra žena, ali ja sam želeo moju majku i za njom žalio. A tek koju godinu posle materine smrti došao je rat, Veliki, i gladne godine. Bilo, ne ponovilo se! Onda sam ja plakala, malo zbog tebe što si kao dete ostao bez majke, što si bio gladan u tom strašnom ratu, a malo i zbog toga što smo na groblju gde se inače plače, a ti si rekao sa životom se mora miriti, ne ide drugačije.

Pamtim kako si mi, potom, dok smo sedeli pod sijalicom škiljavog svetla, crtao neko drvo sa granama, a na njima ispisana imena umesto lišća. Rekao si to treba da znaš. Mora svaki čovek znati od kojih je. I kad u drugi rod odeš i kad tamo decu izrodiš, da im kažeš od kojih si i da ponavljaš to.

Kad si govorio o starosti i nemoći koja ti se prikrada, rekla sam ti da ću biti lekar i da ću te izlečiti od svega, pa i od starosti. I tada si se smejao, ali nekako setno eh, curice-ludice, kazao si, nema leka od starosti. Samo me ne daj zaboravu i to će biti dovoljno.

I svatove moje si dočekao na našoj kapiji, sa buklijom rakije… Bilo je suza i tvojih i mojih, ali nećemo sada o tome.

Nisam te dala zaboravu iako se nismo nikad videli, iako se nikada nije sve ovo dogodilo, iako ništa od ovoga nismo izgovorili jer si otišao one daleke 1941, godinama pre mog rođenja. U svečanom odelu videla sam te samo na slici. Tvoj sat na srebrnom lančiću ne postoji. Baba nije oblačila šarenu haljinu sa belom kragnom, samo crnu i mrku i tamnoplavu. Nisi mi pričao o lađi i Dunavu, ali ja kadkad odem do beogradskog pristaništa i zamišljam da stajem baš tu gde je tvoja noga nekad stajala i gledam uz vodu stiže li lađa. Onda se spustim do kule Nebojše gde su te našli onog poslednjeg dana maja. Kao da si sam odabrao tu reku i taj nepobedivi znamen za svoj kraj. Nisam postala lekar koji leči od starosti, ustvari nisam uopšte postala lekar… Sada već redovno odlazim sama u tvoje Polje, ili naše, i samo zamišljam sve tvoje i moje i ljude i imanje. Nema ždrepca, nikoga i ničega nema sem tišine, tog večnog pokrova. Samo na groblju stoji beli kameni krst na kome je ime tvoje majke Mare. To nisam izmislila.

Kad dođem do mramora na Novom grolju, na kome čitam tvoje ime i godine, dok palim sveću pitam te da li se sećaš ovoga i drugih izmišljenih i zamišljenih događaja kojima sam oblikovala svoje lažne i skrivene uspomene na tebe i da li znaš da li bi tako bilo da si me dočekao. Pogledam ti sliku na kamenu, a ti kao da me pogledom opominješ da ne izmišljam i da ti pričam ono što jeste.

I šta ću? Progutam sećanja na događaje koji se nisu zbili i okrećem drugu priču. Kažem ti kako su te već i tvoji praunuci prestigli u godinama i kako su se na naš lanac, a i na one naše sporedne, nanizale nove karike. A ti? Ti me onda sa tog hladnog kamena pogledaš nekako toplije, onako mlad i zadovoljan kao da si još onda, pre mog rođenja, znao da te neću predati zaboravu. Ni ja ni iko moj. I sveća se nekako radosnije razgori i greje kao topao dah. Onda ti kažem da se zaista zbilo, a baba i tetka mi to kasnije pričale, da sam prstićem otkopavala zemlju da te vidim kad su me prvi put dovele do tvog groba i rekli da tu ležiš. Tetka je tada zasuzila i šapnula i tako mala prepoznaje gubitak. Ali, to sigurno znaš.

I da, neka znaš i ovo, da nisam oprostila ni nesretnom slučaju, ni čoveku, ni ikome ko mi je uskratio tebe i sve sa tobom. Samo još Dunav, koji si ti voleo, ne znam da li i ja da volim ili mrzim. Deda moj!