Модрице на души славног ратника

Ретки су народи у свету као што су Срби који имају кратко памћење и олако препусте забораву такве хероје као што је био мајор Драгутин Гавриловић, који је пре 102 године одржао један од најчувенијих говора у историји ратовања.

Недавно се навршило 72 године од трагичне смрти мајора, потом и пуковника Гавриловића чије се историјско обраћање војницима и данас проучава као пример херојства српског официра на престижним светским војним академијама Вест Поинт, Сен Сир, Фрунзе, Краљевској војној академији Велике Британије…

Док у свету проучавају говор мајора Гавриловића уочи одбране Београда, у Србији се о јунаку готово и не говори, осим у неким посебним приликама. Колико смо склони незнању и непоштовању прошлости, говори податак да мало Чачана зна да је српски официр који је својом храброшћу стекао светску славу рођен у граду на Морави.

Ипак, има и оних који с дивљењем изговарају име мајора Гавриловића, а међу њима је и историчар из Чачка Радивоје Бојовић, потомак чувеног ђенерала Бојовића из Првог светског рата.

– Драгутин Гавриловић је рођен у Чачку 25. маја 1882. године, у Улици кнеза Лазара, у самом центру града одакле је пошао на Војну академију коју је успешно завршио 1901. Кућа и данас постоји и на њој се налази спомен-плоча, али мало је Чачана, па и оних који живе у овој улици, који знају ко је био мајор Гавриловић. Данас у овом граду нема живих потомака легендарног мајора, а кућа у којој је рођен је више пута препродавана и реновирана те се не може рећи да је аутентична, а требало је сачувати њену аутентичност јер је, колико ми је познато, под заштитом државе – каже Бојовић за „Вести“.

О чувеном говору мајора Гавриловића у одбрани Београда се понешто зна, али не и о његовом животу после тога. За неупућене вероватан одговор би био да је погинуо борећи се прса у прса са аустроугарским војницима, али судбина му је наменила другачији пут, можда још тежи.

– У тим борбама мајор Гавриловић је тешко рањен, а преживео је само захваљујући томе што су га својим телима штитили његови војници који су веома поштовали. И тако израњаван прешао је Албанију и учествовао у биткама на Солунском фронту – објашњава за наш лист дугогодишњи новинар и публициста из Чачка Родољуб Петровић.

Приликом слома Југословенске краљевске војске и њеног повлачења, тада већ пуковника Гавриловића заробили су Немци у Сарајеву, одакле је одведен у логор у Нирнбергу где је уживао велики углед међу заробљеним српским официрима и војницима.

На дан ослобођења логора њему је, као најстаријем по чину и годинама, понуђено је да први напусти логор, али је он то одбио и логор је напустио последњи.

– Уместо слободе у граду који је херојски бранио у време Великог рата, славног ратника је чекала голгота од стране скојеваца новоуспостављене власти. Једном приликом, жељан шетње по граду, пуковник Гавриловић је изашао у официрској униформи јер друго одело није имао, али је то протумачено као провокација те су га скојевци пребили насред улице. Но, и то није било довољно већ су га скојевци посетили у стану јер су на официрском оделу видели црвене лампасе (широке црвене платнене траке на панталонама) које су му поцепали како би од њих правили петокраке. Да ли од задобијених повреда и батинања или због болести, а можда је свему томе допринела и срамота од онога што је доживео, пуковник Гавриловић је преминуо 19. јула 1945. године. Сахрањен је на београдском гробљу у оделу у којем се родио – наг јер друго одело осим оног које су му скојевци поцепали није имао – подсећа Радивоје Бојовић.

Одбио генералски чин

– Због исказаног херојства у одбрани престонице, али и у другим биткама, ђенерал Бојовић га је предложио за чин пуковника, али је војвода Степа Степановић то није прихватио уз образложење да је превише млад. Иначе, и то се мора рећи, мајор Гавриловић није био омиљен међу официрима јер није припадао ниједној партији, нити некој војној организацији попут црнорукаца или белорукаца, што је највероватније био разлог што је пао на генералском испиту у Штипу због чега је био увређен и никада више није изашао на тај испит. Био је толико свој да је и 27. марта 1941. године одбио и понуду генерала Симовића за генералски чин и место министра војног уз образложење да је он пре свега војник – прича Родољуб Петровић.

Бој за Београд

Говор мајора Гавриловића у ноћи између 6. и 7. октобра 1915. године испред кафане Јасеница на Дорћолу уоћи битке с многоструко бројнијом војском Аустроугарске: „Јунаци, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао! Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине! Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје! Зато, напред у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“

Аутор: З. Марјановић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

ЈОШ ЈЕДНА СРПСКА СРАМОТА: Овако је умро легендарни …

101 година од говора мајора Гавриловића! (ВИДЕО) | Јадовно …