Mladi se boje da javno kažu da su Srbi

Sa malobrojnim srpskim življem o svojoj budućnosti i suživotu sa Hrvatima. Na liturgiji nedeljom samo pedesetak starih, dece nema

DOK putujemo prema Osijeku, prisećamo se svega što smo, o gradu na Dravi, pre gotovo tri decenije učili u školi – najveći grad Slavonije, veliki industrijski centar u kom se proizvode šibice, opeka, pivo, testenine, sapuni i sredstva za higijenu, tekstil, da ima livnicu, aerodrom, univerzitet, zoološki vrt, tramvaje u gradskom prevozu… Učilo se i da u njemu svi narodi složno žive.

Ali, iz Osijeka su, 1991. godine, počele da stižu najpre vesti o ispisivanju antisrpskih parola, potom o miniranju lokala, automobila i srpskih kuća, kao i o brutalnim ubistvima Srba. Ubrzo su mnogi od njih počeli da odlaze iz rodnog grada, da se iseljavaju u Srbiju i širom sveta… Danas, dve i po decenije posle nemilih dešavanja i stradanja, u „prestonici“ Slavonije živi oko 7.000 Srba, više od četiri puta manje nego pre građanskog rata. Kako im je? Jesu li zaposleni? Imaju li svoje organizacije? Neguju li srpsku kulturu, pismo i tradiciju? Kako reaguju na grafite u gradu na kojima piše: „Nepokoreni grad“, „Ne ćirilici u Vukovaru“?

Po odgovore na ova pitanja krenuli smo put Donjeg grada, dela Osijeka u kom je vekovima živelo najviše Srba. Ulicom Zmaj Jove Jovanovića stižemo do kapije dvorišta Crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Ispred lepog hrama, izgrađenog od opeke i kamena, dočekuje nas protojerej-stavrofor Ratomir Petrović.

– Srbi su već pet vekova deo istorije ovog grada – priča prota Petrović. – U njoj ima lepih stranica, ali i stradanja, koje traje i poslednjih 25 godina. Četvrtina nas je od predratnog broja. Na liturgiju nedeljom redovno ih dolazi pedesetak. Uglavnom starih. Mladih i dece nema. Veronauku nema ko da pohađa. Prošle godine smo u gradu imali samo jedno krštenje i 59 sahrana…

Ovo, kaže prota, najjasnije govori o budućnosti Srba u Osijeku. Boji se, veli, da nestaju. Otkriva nam da je prva srpska bogomolja ovde podignuta u prvoj polovini 16. veka. Dva veka kasnije, 1743, podignuta je nova, koju su ustaše srušile na Badnji dan 1942. Sadašnja nova crkva izgrađena je 1966, ali je i ona minirana i poharana tokom rata devedesetih.

– Poslednjih godina nije bilo napada na crkvene objekte, ali je bilo različitih provokacija – nastavlja prota. – Poslednji put pre pet godina, na kapiji i fasadi parohijskog doma ispisani su uvredljivi grafiti, „svastike“ i slovo „U“.

Otkriva nam naš sagovornik i da je u okviru crkve, u danas ruiniranoj zgradi, nekada bila Srpska škola.

– Ovde je prva četiri razreda osnovne škole završio i Milutin Milanković, naučnik svetskog glasa – ponosno priča prota Petrović dok ekskluzivno za „Novosti“ pokazuje Milankovićevo svedočanstvo o završenom drugom razredu iz jula 1889. godine. – Vidi se da je bio odličan i primeran đak. A, zanimljivo je da je iz računa imao četvorku, iako je kasnije bio izvrstan matematičar. Nastoje Srbi u Osijeku da mu podignu spomenik. Molimo se da uspeju, mada ima poteškoća.

Od crkve krećemo prema Ulici Matije Gupca. Na omanjoj kući sa brojem 32, iznad ulaza tabla sa latiničnim i ćiriličnim natpisom: „Srpsko kulturno društvo ‘Prosvjeta’ pododbor Osijek“. Unutra, na zidovima ikona Svetog Save, veliki portret Vuka Karadžića… Sa iskrenom radošću dočekuje nas više od 20 Srba. Među njima četvorogodišnji Minja Popadić.

– Ovde uvek dolazim sa mojom bakom – stidljivo kaže Minja i odmah se skriva u bakino naručje.

Sekretar pododbora Dušanka Tanacković, nastavnik književnosti, kaže nam da osječka „Prosvjeta“ ima pedesetak stalnih članova. Tu se, veli, redovno okupljaju, organizuju izložbe, književne večeri, tribine, priredbe… Uglavnom je reč o starijim Srbima, dok je mladih mnogo manje.

Pitamo ih je li teško biti Srbin u Osijeku? Kako živite?

– Kako ko – odgovara Milenko Papak (79). – Mi penzioneri redovno dobijamo penzije, a od visine primanja zavisi kako sastavljamo kraj s krajem. Mladima je, nažalost, mnogo teže. I Hrvatima i Srbima. Svima. U ovom gradu se školuju, završavaju fakultete, ali ne mogu da se zaposle. Jer, kada je reč o privredi, Osijek je mrtav grad. Od jake predratne industrije, osim „Saponije“, gotovo ništa ne radi. Sve je na brzinu privatizovano i, potom, propalo. Ne čudi, zato, što mladi odlaze.

Srbima u Osijeku, kako kažu, nije lako. Nema više svakodnevnih provokacija, ali nikad se ne zna kad nekom može pasti na pamet da kamenicama razbija prozore na zgradi „Prosvjete“, da fasadu poliva crvenom farbom ili da na zidovima ispiše „Srbe na vrbe“i ustaška obeležja. A, takvih dešavanja je bilo. Otuda i strepnja da se takvi ispadi mogu ponoviti. Ne „trpi“ se u gradu ni ćirilica. I u samom gradu može se, kažu, videti samo na četiri mesta: u crkvi, na „Prosvjetinoj“ tabli, u Vijeću srpske nacionalne manjine grada i na grobovima predaka.

Nema, naglašavaju, nikakvih javnih zabrana da se neko izjasni kao Srbin, ali „atmosfera“ je još takva da se mladi teško odlučuju da javno izgovore da su Srbi. Boje se. Čak je mnogima lakše da samo kažu da su pravoslavci.

Žive li Srbi i Hrvati u gradu na Dravi jedni sa drugima ili jedni pored drugih – pitamo. – Druže li se mladi?

– Kako da ne – tvrdi Goran Sekulić (38). – Danas, dve decenije posle rata, naučili smo s kim možeš da se družiš a s kim ne. Mi koji smo zaposleni radimo zajedno, posećujemo se za praznike. Oni koji to ne žele, odavno nisu sa nama.

OČEKUJU POMOĆ BEOGRADA

SVI mi smo ovde bili za vreme rata i to je bilo najteže doba – kaže Miloš Mihajlović (na slici), prvi predsednik obnovljenog pododbora „Prosvjete“ u Osijeku. – Mnogo Srba je promenilo ime i prezime. Ali, za očuvanje identiteta, jezika i pisma, važno bi nam bilo da bar jednom godišnje našu decu odvedemo u Srbiju, da kod njih usadimo zdrav odnos prema matici i da im odmalena ovde u gradu organizujemo letnje kampove u kome će učiti ćirilicu, istoriju i kulturu Srba, običaje… No, mi to ne možemo bez pomoći Srbije.

NAJSTARIJA KUĆA – SRPSKA

NAJSTARIJU kuću u Osijeku, koja i danas postoji, izgradila je 1760. godine srpska porodica Kragujević – priča prota Ratomir Petrović. – Tu je, 1803, rođen i episkop slavonski Stefan Kragujević. Drugo veliko srpsko obeležje je „Zavetni krst“ u donjogradskoj Banovoj ulici, podignut u prvoj polovini 18. veka u vreme kada je Osijekom harala kuga.

Autor: Jelena MATIJEVIĆ

Izvor: NOVOSTI