Мита Стојшић: Сећања о окупираном граду

Сећам се лешева на Сави. Били су осакаћени, обезглављени, често жицом везани за стабла.

Било је важно преживети

Када је 15. јула 1942. године са Шуљамачке главице почела акција за жито, у којој су партизани и мештани фрушкогорских села попалили своје оранице, већ  узаврела атмосфера на простору тадашње „Хрватске Митровице“ улазила је у своју критичну фазу. Овој акцији претходио је циркулар који је деветог јула 1942. издао Окружни комитет КПЈ, у којем се између осталог каже:

Окупатор уз помоћ својих слугу спрема се да опљачка летину за своју гладну, изнурену војску и позадину, а наш народ да остави да гладује. Ово се мора на сваки начин спречити. Против ове пљачке непријатеља морамо подићи сав наш наорд. Под паролом НИ ЗРНА ЖИТА НЕПРИЈАТЕЉУ, треба подићи сва наша села у одбрану своје муком стечене летине. Ова борба треба да добије општенародни карактер.

Партизани су Сремцима поручивали да ће им усташе свакако отети летину, чиме ће они остати гладни, али ће њихови крволоци бити сити и спремни за чишћење Срема од Срба. У том смислу, руководство Фрушкогорског и Подунавског одреда сматрало је да је уништење жита једино решење, јер се само тако и нерпијатељска страна може оставити без преко потребних залиха. Уз уништење, партизани су саветовали Србима да своју летину, тамо где је то могуће, склањају и чувају, поручујући да ће на оним просторима који се ослањају на слободну територију жетву бранити и оружјем.

„Где год је могуће, народ треба уз помоћ партизана да брани своју летину од пљачке, да је скрива на све могуће начине. Ово скривање треба да почне још док се жито налази у сноповима.“

Тамо где ово није могуће, саветовало се спаљивање летине, али и друге мере као што су ликвидације усташких повереника “који су одређени код сваке вршилице ако они не дозвољавају народу да скрива пшеницу; уништење непријатељских вршилица и косачица; паљење пшенице која се налази свежена у камарама, или овршена у магацинима, а пшеницу која се налази у крстинама или на струку палити.”

Суочене са чињеницом да су против НДХ устали не само партизани, већ читав српски народ Срема, окупационе власти решиле су да коначно реше питање побуне и то тако што ће у потпуности пацификовати читав простор. Већ крајем јула у Митровицу стиже и Ђура Исер, домобрански генерал, заповедник Другог домобранског збора из Славонског Брода. Чим се сместио у градску гостионицу, сусрео се са Петром Гвоздићем, Здравком Јежићем и Фердом Кнезом са којима је „утаначио све за заштиту жетве“, а већ почетком августа, док су поља горела, „Павелић је на иницијативу шефа усташке обавештајне службе Еугена Кватерника издао отворену заповест о оснивању полицијског повереништва за подручје велике жупе Вука, са седиштем у Вуковару, коме је на чело постављен Виктор Томић, предратни терориста и Павелићев пратилац. Овом полицијском повереништву подређен је сав полицијски ичиновнички апарат и усташке војне јединице у Срему.“

Томић је, стигавши у Вуковар са већ образованом екипом 8. VIII 1942. објавио почетак свога смишљеног деловања потписаним прогласом од 10. августа, који гласи, у којем поручује да су за оно што следи криви партизани, те да је он “дошао у ову жупу, да Вас ослободим ових зликоваца”

Крајем августа, средиште поверништва пренето је из Вуковара у Сремску Митровицу, а убрзо потом, Андрија Артуковић као Министар унутрашњих послова шаље извештај котарским власти:

„с подручја Велике жупе Вука да се морају покоравати Вишем редарственом повјеренику Томићу и његове заповиједи извршавати. Котарски предстојници свих котарева Велике жупе Вука, свакодневно су извјештавали ВРП о догађањима на подручју свог котара и то већином брзогласно, а који пута и особнм доласком у Митровицу. У тим извјештајима се обавјештавало о броју ухићених тог дана као и о евентуалним диверзијама на појединим комуникацијским објектима и бројем убијених као и број уништених вршалица и случајева паљења жити. Исти садржај имали су и извјештаји оружничких крила који су такођер били упућивани писменим путем, путем курира.“

У хапшењима су већ од првог дана активно учествовали одреди полиције, жандармерије, усташког логора и табора, увелико је била у току. Биће то тешки дани за Срем који ће током врелог августа 1942. претрпети своју прву велику колективну голготу. Међу сведоцима тих тешких ратних дана је и митровачки доктор Димитрије Стојшић. Његова мајка Драга и тетка Нада, стрељане током августа у Дудику, биле су међу првим митровачким жртвама Виктора Томића.

Тек касније сам сазнао где је заправо мајка убијена. Мислили смо дуго да је послата у Јасеновац, али сам на њено име наишао у једној књизи о Дудику. Било ми је тешко, али уједно и драго јер сам коначно могао да пронађем место на којем почива, каже у разговору за „Сремске“ доктор Мита.

Како је уопште дошло до депортације ваше мајке?

Ви знате да је у то време у граду већ радио Преки покретни суд. Терор је био толики да је отпор постао једино средство преживљавања. Усташке власти то нису трпеле, а како нису биле у стању да се носе са оружаним народом на Фрушкој гори, то су своје сумње и бес искаљивали на цивилима. Тако је било и са мојом мајком и тетком.

Никада нисам сазнао шта је био конкретан разлог, али претпостављам да је сумња на породицу пала зато што је материн брат, мој ујак Ђока, као предратни СКОЈ-евац већ по окупацији пребегао у Мачву и касније се тамо придружио партизанима. У нашој кући је до рата једно време становала чувена партизанка Јованка Габошац, она која је пред стрељање у лице пљунула усташког официра. Мислим да су она и тетка Нада биле и школске другарице. И то је све. Моја мајка и мој отац Милан нису имали ништа са Комунистичком партијом, а и да јесу, то још увек није разлог за ликвидацију.

Мајка, тетка и ја смо ухапшени, пошто се мати вратила из Мачванске Митровице, где је отишла са оцем да спреми наш прелазак. Како то више није било могуће, кренули смо за Шид код неких рођака, са идејом да преко Беркасова дођемо до Нештина, где су живели бабини Туцићи. Ондашњи закони НДХ су налагали да се гости морају пријављивати, што су ти наши рођаци, вероватно из страха, урадили. Чим су сазнале да смо у Шиду, усташке власти су нас покупиле и вратиле за Митровицу.

Шта се потом десило?

Стандардна процедура кроз коју ће, испоставиће се, нешто касније, управо захваљујући Виктору Томићу, проћи многи Срби Срема. Потрпали су нас у неки камион и изручили недалеко од породичне куће на Житном тргу, ту где је сада „Стотекс“, преко пута куће Јеврема Видића. Ту је била и „Кустодија“ чувена мучионица, а мало даље је полиција имала своје канцеларије. Е ту смо били ми.

Не сећам се колико дуго смо били у том иследничком дворишту, само знам да је било много људи. Једног дана, на излаз из дворишта дотерани су камиони и најављен је транспорт.

Посета није било, али је на дан транспорта омогућено родбини да види своје ближње и да им евентуално да нешто за пут. Тако је дошла и моја бака Јованка, материна мајка. Послуживши се општом збрком, успела је да мајци пружи неки завежљај хране, а мене, онако малог, сакрије под сукње и изведе напоље. Тада сам последњи пут видео мајку, а касније сам сазнао да су и она и тетка у августу стрељане крај Вуковара, у Дудику, на самом почетку акције Виктора Томића која је и почела управо крај Вуке, а потом се пренела у Сремску Митровицу, колико ми је познато, на иницијативу Немаца који су желели да овог усташког зликовца склоне од очију фолксдојчерске јавности. Тада је у Вуковару било доста Немаца па се сматрало да ће поступање Виктора Томића узбуркати јавност и да ће то донети велике проблеме и самим Немцима, цивилима и властима, што Еликер, Шваба и бан у Вуковару, нису желели.

Шта је после било?

Ви знате да је убрзо Виктор Томић стигао у Митровицу. Сместио се у Српски дом, а његова свита је била и у „Златном јелену“, близу породичне куће. На Житном тргу, који је у „Хрватској Митровици“ понео име Адолфа Хитлера, за нас није било места. Прешао сам у Ниску улицу, ону малу што води ка Сави иза данашњег хотела „Сирмијум“. Ту је живела бака и ту ћу остати до краја рата.

Како је текао ваш живот у „Хрватској Митровици“?

Дечије. И тешко. Отац је отишао, мајка такође, а убрзо, на Преображење објављен је и плакат који се и данас чува у Музеју Срема у којем стоји да је у групи талаца, због одмазде, убијен и Васа Туцић, мој деда. Деда је радио код „Месаровића“ на Сави, био је чувар. Партизани су убили неке усташе, а пошто борцима нису могли ништа, они су зашли по граду и покупили 50 људи. Страшна је то цифра, педесет за пет.

Између осталих, тада је убијен и митровачки хирург др Мане Будисављевић. После се сазнало да је за његову смрт одговоран усташа, Митровчанин др Карло Хелбих, који је баш тих дана дошао из Беочина назад у град и постао начелник хирургије. Ту су још били и Стеван Билић, стари Митровчанин који је држао најстарију књижару у граду, Милан и Васа Бедричић из Шећер сокака, обични добри људи и многи други. Када се то десило, било је још теже. Били смо гладни, није било новца, склањали смо се колико смо могли, избегавајући да излазимо много из улице у којој смо живели. Када сам 1944. доспео да идем у школу, бака је одила да ме упише уз коментар „нећеш ти ићи у усташку школу.“

Једно време смо „на стану“ имали неког Џафера, који је радио у полицији. Крајем рата, она се радо упуштала у отворене разговоре са њим, поручивала му да је “његово прошло”. Он никада није много одговарао, нити ју је пријавио. Зашто ни данас не знам. Било је код нас крајем рата и неколико лакше рањених Немаца. Сећам се да је бака Јованка те момке гледала као своје. Са усташама јесте била жестога, али је те рањенике гледала као своју децу, тим пре што се радило о младим војницима који су мобилисали у том последњем кругу. Код нас је био и Франц Погелшек који је протеран из Словеније. Сећам се да је био висок, маркантан, пријатан и диван човек. Он нам је колико је могао помагао и остали смо добри, па је бака и након рата одлазила код њега у Словенију.

Сећам се и извесног „Браце“, Хрвата, који је пар месеци живео код нас. Био је то јако добар човек, за кога ћемо тек касније сазнати да је био “човек са задатком”, илегалац НОП-а. Били су ту и Улмери, домаћи Немци, са којима су моји Туцићи делили кућу. До рата су били добри, ишли једни другима на Божић, а онда се све променило. Млади Улмери су ушли у Хитлер Југенд, стари су кренули за њима и знам да су нас избегавали. Добри смо остали са комшијама Волерима, такође Немцима, који нису кренули за Улмерима.

Да ли сте имали контакт са комшијском, хрватском децом?

Не. Није било таквог дружења. Колико нас је Срба било у „Ниској“, толико смо се дружили. Играли смо се, у складу са временом, рата, па је ту било и заробљавања и мучења. Ту су били Колибари, била је једна мађарска породица, Волерови и ми. Међутим, умели смо да ратујемо са суседном улицом, са оне стране данашњег „Сремовог“ игралишта, то је данас улица Ђуре Јакшића. Ја не знам и никада нисам сазнао да ли су то била хрватска деца, тако да је могуће да је и било неких контаката, на даљину. Ми из улице готово да нисмо ни излазили.

И сећам се лешева на Сави. Били су осакаћени, обезглављени, често жицом везани за стабла… тада нисам знао, али после сам сазнао да су то били Срби убијени у Јасеновцу.

Потом је дошло ослобођење. Како се сећате тих дана?

Знам јако добро да је град био фактички пуст. Немци и усташке јединице су се повлачиле, али је било артиљеријских битака, “на даљину”, а сећам се и борби у ваздуху. Када су партизани ушли, свима је лакнуло, или да кажем, оном делу становништва који је трпео терор.

Последње чега се сећам био је одлазак са баком Јованком на вашариште, смештено на потезу данашње „Електро Војводине“, па све до „Казнионе“. Ту су била вешала и на њима су завршили усташа Петар Гвоздић, Карло Хелбих и усташки градоначелник Бриндл. Простор је био пун људи. Сећам се да је слично било код бившег понтонског моста, када су партизани спроводили заробљене немачке и усташке војнике. Митровчани су направили шпалир и сећам се да су појединци са собом донели дугачке, дебеле летве, како би дохватили оне у средини. Све су то били људи који су изгубили неког од ближњих.

Да ли је било одмазде над Хрватима по уласку јединица НОВ-а у град?

Ја не знам за тако нешто. Оно што знам то је да је на простору на којем се налазе „Сремове“ трибине било закопаних посмртних остатака. Међутим, оно што заисгурно знам, јер сам ту одрастао, јесте да је су стрељања на том потезу почела још 1942. и да су трајала до 1944. Сад, могуће је да је касније на том месту дошло и до одмазде, али сигурно је да тамо нису покопани (само) носиоци окупационих власти.

Да ли сте касније имали контакт са потомцима носилаца НДХ власти у граду?

Ишао  сам у школу једно време са Фрањом Лончаревићем, сином адвоката Ивана који је био први НДХ градоначелник Митровице, а имао сам добре контакте и са децом Фрање Трухара, шефа полиције који је живео у Пушкиновој улици, на који минут од моје куће. Његова супруга је нас децу радо примала, па се сећам да су ми она и кума Олга Видић биле практично друга мајка.

Мени то никада није сметало. Деца нису крива за грехе родитеља, тим пре што су често та деца била сасвим добри људи и пријатељи. Град је кренуо даље са својим животом, па смо тако пошли и сви ми.

Идући даље, др Мита Стојшић наћи ће се на месту на којем је 1942. погубљена његова мајка. На вуковарско ратиште отићи ће својом вољом и као ратни хирург даће велики допринос ратним напорима ЈНА.

Разговарао: Стево Лапчевић

Интервју ће бити објављен и у штампаном издању Сремских новина.

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Сремска Митровица: Откривена спомен плоча Јеврему Видићу …

Стево Лапчевић: Јеврем Видић, човек чија је смрт довела …

Спомен плоча Милану Гачићу | Јадовно 1941.

Буђење

Стево Лапчевић: Хрватско сатирање православља на простору …

Љубиша Шулаја: Страдалници наш најбољи путоказ | Јадовно …