Мишa Ђурковић: Леви антисемитизам

Новом антисемитизму левице доприноси и чињеница да је моћна Соросова фондација, као и све леве структуре која она подржава, већ годинама у правом рату са Бењамином Нетањахуом, премијером Израела.

Прошле године у Британији су се појавиле две занимљиве књиге сличног наслова. Социолог Дејвид Хирш објавио је студију „Савремени леви антисемитизам“, а Филип Спенсер и Роберт Фајн издали су монографију „Антисемитизам на левици: о повратку јеврејског питања“. Обе студије су подстакнуте очигледним и све израженијим антијеврејским ставовима лидера, али и посланика Лабуристичке странке и многих њима блиских невладиних организација. Недавно сам имао прилике да слушам предавање значајног британског аутора јеврејског порекла који за Корбина тврди да је истински и убеђени антисемита, док су посланици углавном прагматични политичари збуњени својом новом идеолошком позицијом.

Спенсер и Фајн посебно подсећају на заборављену и нимало наивну антисемитску традицију левице из друге половине деветнаестог века. Док је још Фихте 1808. дефинисао Јевреје на немачком простору као државу у држави која се не може толерисати, социјалисти су посебно у другој половини века Јевреје видели као велику препреку универзалној еманципацији човечанства. Од Маркса до Сартра многи социјалисти су се огледали у овој традицији, тражећи еманципацију Јевреја која би подразумевала њихово одрицање од свог верског и етничког идентитета, у име „припадности човечанству“. И што се тиче ставова социјалиста и комуниста у двадесетом веку према јеврејском питању ситуација је далеко сложенија од уобичајене предрасуде о томе како су антисемитизам и антијеврејство феномени резервисани само за десни простор. Стаљинова завера белих мантила која је искоришћена за масовни прогон Јевреја је само једна од нимало безазлених епизода у тој традицији.

Но, контекст у коме се „јеврејско питање“ на левици поново отвара је значајно измењен због нових околности. На широком спектру левице од нових стаљиниста, преко троцкиста, до Антифе, те нових политичких партија или старих са новим вођством, антисемитизам полако постаје врло легитимна и уобичајена позиција. Они себе наравно тако не доживљавају, али њихова реторика, пракса и све више и политички интерес почиње да их увелико дефинише као анти-израелске па и антисемитске факторе.

Нови и често одлучујући фактор је присуство милионског муслиманског становништва у европским државама, које је све бројније, хомогенизованије, све способније да формулише своје политичке ставове и да их наметне. У Холандији, на пример, живи 1,2 милиона муслимана (углавном Турака и Мароконаца). На прошлим парламентарним изборима муслиманска политичка партија Денк (настала као фракција лабуриста) освојила је три места у парламенту и неколико у градској скупштини Амстердама. У фрагментираним и подељеним парламентарним системима таква групација ускоро може постати један од важних фактора за одлучивање. Њима је за почетак довољно што нпр. у амстердамској скупштини скоро сав свој простор за говор користе за осуду Израела и за причу о глобалном положају муслимана, иако то нема везе са питањима којима се градско веће бави. Узгред, преко 100 000 Турака са двојним држављанством гласа на турским општим изборима и референдумима.

У Уједињеном Краљевству још увек не постоји таква муслиманска партија, али је Лабуристичка странка за време Корбина постала изразито происламска и све израженије антисемитска. За Корбина је познато да одавно има изразито негативне ставове према Израелу, да је редован подржавалац свих пропалестинских акција, да учествује у многим врло проблематичним скуповима на Блиском истоку па је недавно изашла фотографија где са венцем стоји испред гроба једног од чланова Црног септембра, терористичке групе која је у Берлину на Олимпијским играма масакрирала израелске спортисте. Бивши главни рабин УК лорд Сакс, као и уредник часописа Тајмс оф Израел, за њега тврде да је „опасни антисемита“.

Муслиманска популација у Британији чини око 5% становништва, али је то најбрже растућа популација, која због британског изборног система има натпросечно важну улогу. Наиме, због једнокружног већинског система – у коме је довољно да у изборној јединици за избор добијете само трећину гласова – нпр. хомогенизовано муслиманско становништво представља веома важну снагу на изборима. Неки тврде да је то већ популација која одлучујуће може да утиче на изборе. Није тајна да је огромна већина тог становништва изразито антисемитски расположена, па стога кандидати Лабуриста – за које они убедљиво највише гласају – морају озбиљно да се потруде да добију њихову подршку. Играње на њихов антисемитизам и на анти-израелску реторику постаје услов да се у тим изборним јединицама освоји мандат.

Новом антисемитизму левице доприноси и чињеница да је моћна Соросова фондација, као и све леве структуре која она подржава, већ годинама у правом рату са Бењамином Нетањахуом, премијером Израела. Озлоглашена екстремистичка Антифа је већ увелико укључена у делатности које је Бењаминов син окарактерисао као антисемитске. Њихова мржња је још већа због чињенице да нова радикална десница у Европи, која је антиимигрантска и прилично антиисламска, има све боље односе и везе са Израелом и јеврејским заједницама у Европи.

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Израел оптужио премијера Пољске за антисемитизам

Израел и Мађарска: Бити против Сороша је антисемитизам?!