Miroljub Jevtić: Ima li u Srbiji fašizma

Ko se od ovih srpskih „fašista” zalaže za istrebljenje Jevreja i drugih rasa uz ekspanzionističke i militarističke nakane da osvoje svet i zabrane demokratske političke vrednosti

Jedna od opasnijih činjenica u političkom životu Srbije je nedostatak elementarne demokratske kulture. Kao rezultat, predstavnici političkih partija i iz vlasti i iz opozicije ne biraju reči. Sve to ne bi li stekli koji glas više. Zbog toga imenuju protivnike pojmovima i imenima koji bi trebalo da im nanesu štetu. Bez obzira na to što će šteta biti mnogo veća za državu nego za političke protivnike.

Bez ikakve dileme, najteži pojam koji se upotrebljava u tom smislu jeste fašizam. Biti fašista, svakom je to jasno, znači biti jednak Hitleru i Gebelsu. Bilo da te reči upućuje opozicija vlastima, bilo vlasti opoziciji, to je priznanje onih koji kreiraju državnu politiku da u Srbiji ima fašizma i 74 godine posle pada Hitlerovog Berlina.

Znači, ono što je demokratski svet proterao iz Nemačke sada se javlja u Srbiji. Posebno je opasno da se time vrši revizija istorije i da Srbi koji su iz Drugog svetskog rat izašli desetkovani od fašista priznaju da i kod nas postoji fašizam.

Time dajemo neoboriv argument Hrvatima, mudžahedinima Alije Izetbegovića i sledbenicima balista da vode pravednu borbu protiv povampirenog fašizma koji sada impregnira ideologiju i politiku i srpske pozicije i opozicije.

Na taj način se Srbija dovodi u opasnu poziciju i izjednačava se sa nacističkom tvorevinom NDH, koju su zajednički stvorili i za nju se krvavo borili Hrvati i muslimani iz Bosne. Ali isto i sa Musolinijem Velikom Albanijom. Posebno je važno da se masovnom upotrebom ovog pojma gubi oštrina koju on u sebi sadrži. Nema pristojnog čoveka koga ne obuzme nelagodnost kada se pomene pojam fašizam.

Odmah se setimo gasnih komora i izmučenih ljudi. Još više, kada se neko imenuje fašistom, odmah se prema toj osobi oseti otpor, pa čak i gađenje. Takvu osobu ljudi izbegavaju. Ali kad se jedan pojam, bilo koji pojam, često upotrebljava, njegova poruka otupi. Izgubi vrednost.

Dok se nelagodnost koji on izaziva negde izgubi. Isto se dešava i sa ljudima. Ako nekog nazivaju fašistom a on zbog toga ne trpi nikakve posledice, onda i pojam fašista gubi negativan smisao, a fašizam i fašisti postaju u najmanju ruku neprimetni i ne izazivaju nikakve posledice.

Neka svako od nas, bilo da mu je dvadeset ili šezdeset godina, pregleda papire o važnim životnim pitanjima, bilo da je te papire dobio na svoje ime ili ih je dobio deda ili otac, suočiće se posledicom o kojoj smo gore govorili.

Na svakoj sudskoj odluci na samom kraju stoji parola „Smrt fašizmu – sloboda narodu”. Takve dokumente dobijali smo svakog dana. Previše česta upotreba tog pojma izazvala je najpre zasićenost, a onda otpor. Niko više nije razmišljao šta fašizam znači.

Odvratna je postala upotreba toga pojma, a ne sam fašizam. I šta se desilo – vlasti, pre svega sudske, shvatile su pogubnost takve prakse i izbacile slogan iz upotrebe. Na novijim presudama ga nema.

Naprosto rečeno, kad pesmu koja vas oduševi na prvo puštanje puštate bezbroj puta, ona vremenom izgubi svaku vrednost i ostavlja vas ravnodušnim. Slična situacija kao i upotreba antibiotika.

Nekontrolisana upotreba ovog ozbiljnog leka dovodi do toga da bakterije koje je do tada uspešno uništavala postanu otporne i lek više ne deluje. Figurativno rečeno, bakterije ih sada jedu kao kolače. Ista je posledica nekontrolisane upotreba pojma fašizam.

Stalnim korišćenjem ovog pojma oni koje nazivamo fašistima ništa ne gube. Uostalom, to se vidi po broju njihovih pristalica. Fašizam tako kao pojam postaje normalan.

A kako ti takozvani fašisti to nikako nisu, jer njihove političke partije zaista nemaju nijednu odrednicu pravog fašizma i nacizma, to ovi pojmovi gube svoju unutrašnju sadržinu i suštinu i postaju legitimni i prihvatljivi.

Samim tim potiskuje se ono istinsko i suštinsko što je karakterisalo italijanski fašizam i nemački nacizam. Tako da i ova dva pojma, umesto svoje vrednosti dobijaju vrednost ovog sadašnjeg, koji nikako nije stvarni fašizam niti nacizam.

Ko se, uostalom, od ovih srpskih „fašista” zalaže za istrebljenje Jevreja i drugih rasa uz ekspanzionističke i militarističke nakane da osvoje svet i zabrane demokratske političke vrednosti? Ovo, normalno, ne znači da pojedinaca ili grupica koje promovišu ideologije slične fašizmu u Srbiji nema. Ali one su na marginama političkog života. Nijedna relevantna politička partija to nije.

Ovaj tekst nije kritika. On je molba svim akterima političkog života da ublaže retoriku u ime uspostavljanja nacionalnog jedinstva koje nam je potrebno kao hleb, da bi smo preživeli.

Autor je profesor univerziteta, osnivač naučne discipline ”Politikologija religije”

Izvor: (Politika, 5. 5. 2019)