Mirić: Zakon za zaštitu ćirilice će uroditi plodom, a represivne mere će zaštititi primenu zakona

O predloženim merama Ministarstva kulture za zaštitu ćirilice, intervju za N1 je dao Momčilo Mirić, predsednik UO Udruženja za odbranu ćirilice „Dobrica Erić“. Gost u studiju je bio lingvista, profesor Ranko Bugarski.

Mirić je podsetio da je još u septembru mesecu 2008. godine, vašingtonska Kongresna biblioteka, međunarodno telo za standardizaciju jezika i pisma – ovlašćena od ISO – međunarodne organizacije za standardizaciju, donela odluku da se do tada zvanično standardizovano međunarodno priznat srpsko-hrvatski i hrvatsko-srpski jezik sa svojim šiframa SRC i CRS i pismima ćirilicom i latinicom ukidaju i da se umesto njih uvodi hrvatski jezik sa šifrom HRV i pismom latinica i srpski sa šifrom SRB i pismom ćirilica. Od tog trenutka, prema tom međunarodnom standardu, sve što je napisano na latinici, napisano je hrvatskim jezikom.

Pogledajte video:

Transkript intervjua gospodina Momčila Mirića:

Mirić: Mislim da je u medijima došlo do prilične buke oko objave, najave i rasprave o Zakonu o jeziku i pismu, čini mi se da je fokus javnosti na kažnjavanju, a mislim da je to irelevantno i da težište treba da bude na pitanju zašto je potrebno da uvedemo novi zakon. Ono što se desilo još 2008. godine iz nekog razloga nije medijski, svakako ne dovoljno obnarodovano. U nekom aprilu mesecu tadašnji direktor Narodne biblioteke Srbije gospodin Sreten Ugričić zajedno sa direktorom Instituta za standardizaciju RS i u dogovoru sa paralelnim institucijama RH se obratio vašingtonskoj Kongresnoj biblioteci (međunarodno telo za standardizaciju jezika i pisma – ovlašćena od ISO – međunarodne organizacije za standardizaciju) sa molbom da se do tada zvanično standardizovano međunarodno priznat srpsko-hrvatski i hrvatsko-srpski jeziik sa svojim šiframa SRC i CRS i pismima ćirilicom i latinicom ukinu i da se umesto njih uvede hrvatski jezik sa šifrom HRV i pismom latinica i srpski sa šifrom SRB i pismom ćirilica. Negde u septembru mesecu su dobili pozitivan odgovor na to naravno, i od tog trenutka to znači da sve što je napisano na latinici, napisano je hrvatskim jezikom.

N1: Dobro, ali prema logici stvari, paralelno se u Srbiji koriste i ćirilica i latinica. Kako..?

Mirić: To je zaboga po inerciji, znamo gde smo živeli do skora. Što reče naš potredsednik udruženja mnogi Beograđani još uvek misle da je Beograd glavni grad Jugoslavije. Mislim da je inercija u pitanju i svakako neznanje. Odgovornost države je u jednoj meri što ovo nije dovoljno obnarodovala, tako da se prosto ljudima kaže da ako nešto napišu na latinici, to znači da je to napisano hrvatskim jezikom.

N1: Mislite da ta međunarodna standardizacija ima smisla?

Mirić: Ne nužno, kao i svaka druga standardizacija.

N1: Da li to znači da bismo latinicu morali da izbacimo iz svake upotrebe?

Mirić: Ne iz bilo kakve već iz javne ili iz jedine kojim se jedna država koristi. Kao što je u Hrvatskoj ćirilica misaona imenica, isto tako, naravno ne sa takvim osećanjima, ali svakako ćirilica treba da bude pismo ovog naroda, ove države u javnoj upotrebi.

N1: Vi ste kao ključni argument naveli međunarodni dokument o standardizaciji iz 2008 godine, međutim ono što se često čuje u javnom govoru je stav da je ćirilica ugrožena. Mislite li da je zaista tako?

Mirić: Apsolutno, mislim da je to više nego očigledno.

N1: U kom smislu?

Mirić: Kad ste poslednji put prošetali gradom, Vaše kolegince i Vi, kojim pismom pišete?

N1: Zar ne mislite da je to i civilizacijski uslovljeno, Zapadna kultura se nametnula kao dominantna i najveći broj kulturnih proizvoda u smislu filmova, serija , muzike koji se danas konzumiraju potiču iz tog anglo-saksonskog govornog područja . Dešava se da deca danas prvo progovore na engleskom, pa tek onda na srpskom jeziku zbog crtanih filmova koji su većinom….

Mirić:….na engleskom. Potpuno ste u pravu. Tu ima nekoliko ravni događanja i baš mi je drago da ste to pomenuli, naime, prvo to je notorna činjenica. Zapadna kultura jeste sveprisutna. Vi bez engleskog jezika ne može biti ništa, vi danas ne možete biti lekar bez engleskog jezika. Međunarodno je to tako, neophodno je znanje engleskog jezika, ali nama koji se borimo za ćirilicu to nije nikakav problem, to je vrlo jednostavno. Aerodrom Beograd je bio ustanova koja je istakla to kao problem, „kako ćirilica kad je ovo internacionalno, kako ćemo table?“, ali rešenje je u postavljanju tabla na engleskom i na srpskom, što znači engleski i ćirilica. U Francuskoj je država ta koja insistira da u javnim medijima određeni deo, a veći procent mora biti na francuskom jeziku. To je zaštita svog kulturnog identiteta i to je ono što ova naša država pokušava. Ozbiljna država mora da primeni reprekusije, odnosno određeni aparat da obezbedi primenu onoga na čemu insistira.

N1: Mislite da će represivne mere uroditi plodom?

Mirić: Ne, one će samo zaštiti upotrebu. Zakon će uroditi plodom, a represivne mere će zaštiti zakon, tj primenu zakona.

N1: Drugim rečima, ljudi će koristiti ćirilicu zbog straha od kazne?

Mirić: To je nonsens. Čini mi se da postoji javni i privatni prostor. U privatnom, koliko se ja razumem, možete da radite sta god hoćete, pa i da pišete latinicom, pa i hrvatskim jezikom, ili čak gruzijskim. U javnom prostoru vi u RS jer tako kaže ustav treba da koristite srpski jezik i ćirilicu. Imate u Zakonu o jeziku vrlo jasno definisano pravo manjina, a tu govorimo o hrvatskom jeziku sledstvenom latinici ili o slovačkom jeziku, sledstvenom njihovom pismu koje je zaštićeno, ali imate i paradoks da ćete u manjinskim sredinama biti zakonski kažnjeni ako državna ustanova ne koristi jezik ili pismo manjina. Recimo direktor škole može biti gonjen, čini mi se krivično, nisam siguran, ali po zakonu mora da u manjinskoj zajednici koristi manjinski jezik i pismo. Obratno, niko neće bit kažnjen po sadašnjem zakonu ako ne koristi srpski jezik i srpsko pismo, što pokazuje da postoji neka nelogičnost.

N1: Šta  podrazumevate pod javnim prostorom? Gde bi to bila propisana isključivo upotreba ćirilice?

Mirić: Na to pitanje nije teško odgovoriti. To je javni prostor, to su mediji, to su izdavači, reklame, table, firme…to je sve ono s čim se mi svakodnevno susrećemo.

N1: Drugim rečima, latinica bi bila „za u svoja četiri zida“

Mirić: Ne, latinica bi bila primenjena i to engleska , tzv. abeceda na svim onim mestim na kojim je neophodno da imate internacionalnu poruku od strane države ili nekog državnog tela, organa, firme.

N1: A što se tiče ove naše, kako vi kažete hrvatske latinice, gde bi se ona upotrebljavala?

Mirić: U Hrvatskoj i u svim onim sredinama koje su deklarativno manjinsko-hrvatske u Srbiji i to po zakonu i van svake diskusije i tamo u nekom svom ličnom prostoru, ličnom, personalnom…

N1:U svoja četiri zida?

Mirić: Tako je.

N1: Veliko hvala na ovom razgovoru.

Mirić: Hvala Vama.