fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Мира Бићанић, професорица православне гимназије у Загребу: Ђаке нам каменују затуцани вршњаци

Мирa Бићанић
Мирa Бићанић

ЗАГРЕБ – Ученике и ученице Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу вршњаци из сусједне струковне школе каменују, вербално их провоцирају и малтретирају. Описани инциденти догађају се од кад је Српска православна гимназија преселила у нову зграду на Светом Духу. О овим инцидентима јавност је први пут имала прилику чути концем прошле године, кад је забиљежен посљедњи случај каменовања. Није то био први такав напад. За досадашње инциденте јавност није имала прилику чути, јер управа Српске православне школе из разумљивих разлога није жељела такву врсту позорности. О раду ове школе, о њезином оснивању и начину дјеловања те о нападима којима су изложени њезини ђаци разговарали смо са професорицом Миром Бићанић, која у Српској православној гимназији ради од њезиног оснивања.

Како је основана Српска православна опћа гимназија?

– Дуго времена постојала је идеја покојног загребачког митрополита Јована Павловића о оснивању школе, али обзиром да је најприје требало исходити поврат имовине Српске православне цркве у Хрватској, постављало се питање адекватног простора. Митрополитову идеју подржало је неколико угледних интелектуалца, загребачких Срба, с којима се 2004. године кренуло у реализацију оснивања школе, да би она на концу била регистрирана и започела с радом 2005. године. Православна гимназија првотно је замишљена не само као образовни, него и као социјални пројект. Иначе, ваља рећи да је почетком деветнаестог стољећа у Загребу дјеловала Основна српска школа, која је с прекидима и уз одређене проблеме радила све до 1941. године. Била је смјештена у Боговићевој улици, на броју 7, а 1941. године је затворена, наравно – насилно, и на мјесту школе је отворен уред за расно обиљежавање Срба и Жидова.

У школи имате четири разреда, која похађају углавном дјеца из провинције, из повратничких обитељи.

– Да, њихово школовање замишљено је као пуни аранжман. Све им је осигурано, од џепарца, преко смјештаја у средњошколским ђачким домовима Града Загреба, до уџбеника, путовања и културне понуде Загреба: кина и казалишта.

Сваке године, дакле, уписујете по један разред. Интерес је већи или мањи од тога?

– Интерес је отприлике увијек једнак, с тим да је 2005. године, кад је школа кренула с радом, био најмањи. Тад смо у један разред уписали свега десет ученика. Школу су уписивала углавном дјеца српске националности из свих хрватских регија па и из сусједних држава. Требало је помало и храбрости за одлуку да се дијете упише у српску православну гимназију. Почетак нашег рада био је медијски изузетно попраћен и сваког је занимало зашто се у Загребу отвара баш та школа, иако су већ тада постојале и мађарска и талијанска гимназија. Наравно, у нашу школу су се од прве генерације уписивала и дјеца која нису српске националности и православне вјероисповијести.

Јесте ли, радећи с дјецом тих првих година, осјетили њихову трауму јер долазе из једне стигматизиране заједнице?

– Наравно. Школу су уписивали дјечаци и дјевојчице рођени 1991. или 1992. године. Тих првих година ми смо можда више били посвећени раду с дјецом у смислу рехабилитације, терапије тих младих душа. С временом, кад би се створило повјерење у интеракцији наставници – ученици, дјеца би се отворила. Кад видите да дијете упада у неку кризу, у неко озбиљније депресивно стање, онда би се отварала та мјеста, те такозване двоструке биографије. С једне стране то је млад човјек пред којим је у потпуности отворена нека животна перспектива, а с друге стране толико је терета на тим појединим младим душама; терета свакаквих ружних и страшних успомена. Имали смо једног ученика који је у школској задаћи написао је селио преко двадесет пута. Нагледао се сцена које не знам да бих нашла у филму Сама Пецкинпацха и Емира Кустурице. Голи натурализам.

Нешто од тих ружних и страшних успомена дјеца која похађају вашу школу скупила су и у Загребу. Недавно смо могли прочитати да су их вршњаци каменовали.

– Да. Док је школа била смјештена у центру града, у Боговићевој улици, ми смо били у жижи свих градских збивања, одлично лоцирани и умрежени. Од пресељења на Свети дух, 2012. године, мало смо се дислоцирали. Наша нова зграда, заједно с духовним центром и капелом која се тамо налази, чине један овећи комплекс, који једноставно упада у очи. Преко пута имамо једну струковну школу, трогодишњу. С појединим ученицима те школе имамо проблем од кад смо се преселили, зато што дјеца чекају исти аутобус, путују у истом смјеру сваког јутра у исто вријеме. Они виде наше ученике када изађу из аутобуса, виде у које двориште улазе. Струковна школа о којој говорим, колико знам, има доста проблема с хулиганским, насилничким понашањем, као и с говором мржње, али нитко не зна како то ријешити. На нама је то ескалирало. Дакле, то каменовање није никакав издвојени инцидент или нова прича. То је прича која нам се догађа од пресељења. Након задњег каменовања о томе сам разговарала са својим ученицима, на њихову иницијативу. Они имају изразито добру вољу да се проблем ријеши, јер јако им је стало да их нетко не перципира као некакве негативце, што нас опет враћа на проблем стигматизираности грађана српске националности. Једна ученица је предложила заједничке радионице с ђацима струковне школе, односно организирање дружења на којима би се дјеца упознала и повезала.

Недавни инцидент био је први пут кад је о каменовању Ваших ђака дознала шира јавност. Зашто?

– Наша школа то није хтјела медијски експонирати, како се опет не би нешто криво перципирало. Дакле, сматрали су да су то некакве пролазне појаве и да се томе може стати на крај. Зато сам скептична према заједничким пројектима приближавања дјеце, јер ми се чини да на другој страни напросто нема добре воље. Мислим да је тај национализам, којим су напади мотивирани, напросто уграђен у образовни сустав ове земље.

Могу ли се напади на дјецу из српске гимназије повезати с динамиком дневне политике? Догађају ли се напади чешће кад на дневни ред друштва дођу питања попут ћирилице у Вуковару?

– Апсолутно. Потпуно и намјерно се форсира негативна перцепција цијеле једне заједнице у јавности и друштву. С времена на вријеме истура се некакав догађај да би се потврдиле све антивриједности које живимо у континутету од 25 година. Ми смо два пута остали без двојезичне плоче на којој стоји назив школе. Испод наше стоји још једна плоча, међународна школе која се такођер налази у нашој згради. Плоча је латинична и нитко је није разбио. Ми своју плочу више нисмо ни стављали. И сама сам једном доживјела напад дјеце из сусједне струковне школе. Читала сам тједник Новости, који дио садржаја објављује на ћирилици. Двојица су ми преко тих новина хтјела сјести у крило па је скоро дошло до физичког обрачуна, али момци су одустали. Ако Устав свима осигурава иста права, ако су мањине наше богатство, зашто ја не би могла јавно читати новине на ћирилици или на било којем другом писму?

Своједобно сте у тексту под насловом „Школовање под шљемом“ описали своја искуства из школа у којима сте радили, од Белог Манастира преко Вировитице до више загребачких школа. На темељу чега сте закључили да је национализам уграђен у школски сустав?

– Један од доказа је и отпор да се грађански одгој и образовање као један интердисциплинарни предмет уведе у наставничку праксу у хрватским школама. Ја бих га, рецимо, увела већ од првог разреда основне школе, као предмет који младе људе подучава што је то грађанска држава, која су права и обавезе грађанина, односно која и каква права и обавезе имају не само националне, него све мањине.

Говорили сте и о проблематичном наставном кадру. Дио наставника пред дјецом афирмативно говори о најцрњим идејама минулог стољећа.

– Апсолутно. Таквих наставника има и данас. Дакле, јако пуно тога овиси о натавном кадру, о томе колико сами наставници разумију ту проблематику, колико су сами индоктринирани, колико су заправо истински образовани и колико воле то што раде и чиме се баве. Ми у друштву имамо проблема с елемнтарним одгојем, све је прожето насиљем, а у суставу нема мјера и педагошких модела који би на прави начин могли одговорити на проблем вршњачког насиља. А данас имамо толико тога: насиље на друштвеним мрежама, исмијавање због радикално различитих социјалних статуса неких ученика. Морате знати да ми у школама имамо гладне дјеце. Имамо дјецу која немају што обући.

Дословно?

– Да, дословно. Кад се догодио један од напада на нашу дјецу, а ја сам му била свједок, њихов вршњак из струковне школе викао је: погледај какву су зграду добиле Србенде, а види како изгледа наша школа. Дакле, у питању је, између осталог, социјална фрустрација која се онда промеће у насиље. Таквог насиља у нашем руштву има колико желите, а у понашању младих људи оно је највидљивије. Ми у школама данас имамо дјецу с неуобичајеним понашањем, јер није баш природно да је млади човјек насилан, да мрзи, да је ултра-традиционалистички расположен. Оданост домовини, нацији, вјери – то је легитимација какву дјеца смарају најважнијом. Нетко вјерује да је то конзервативизам, али то није конзервативизам. То је примитивизам, то је дословно затуцаност.

Може ли то школа исправити? Кад говорите о грађанском одгоју, замишљам ученике првог разреда средње како напамет бубају права и дужности грађанина.

– Да, тако то у реализацији отприлике изгледа, али наравно не свугдје. Постоје докази да се на дјецу може утјецати, јер они јесу у формативној доби, у годинама када постављају питања на различите начине. Дакле, траже се. Ако их се добро упути у нека подручја и ако се с њима ради на тим подручјима гдје постоје проблеми, помаци и резултати се виде. Иначе, проблематично је што школа функционира као засебан елемент у одгоју. Слаба је та повезаност с родитељима, који су такођер у данашњим временима осјетљива и рањива популација. С ученицима који имају проблема у пакету врло често долазе и обитељи тешког социјалног стуса, гдје су међуљудски односи катастрофални, гдје су та дјеца заиста препуштена себи. Требало би прво том родитељу пружити неку подршку, јер људи губе посао, разводе се, дјеца живе мало с једним родитељем мало с другим, не добивају оно најосновније што им треба. Гдје је ту здрав разговор с дјететом? Нема га. Дакле, нити родитељи немају неку подршку у овоме друштву. Мислим да смо ми доживјели тај опћи распад обитељског живота. Наставници то све уочавају и колико се може помоћи – помажу, али не може то бити бог зна како велика помоћ, јер дијете се враћа дома, у ситуацију која није најбоља. Не можете га измјестити.

Извор: БАНИЈА

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: