Minhenizam na Balkanu će razoriti evropski i svetski mir

Neosporna je istina da u nedavnoj  prošlosti i danas na Balkanu egzistira poguban minhenizam koji preti da razori evropski i svetski mir. Oružano ugrožavanje međunarodnog mira će se verovatno dogoditi ukoliko perjanice zapadnih hegemona (NATO i EU) nastave da bezrezervno i suludo podržavaju i podstiču aspiracije islamista na Balkanu, pre svega, na štetu srpskog nacionalnog bića i pokušavaju da obuzdaju ruski uticaj u regionu, koji navodno ugrožava njihovu bezbednost. Budući da pojam minhenizam ili «Minhen» predstavlja sinonim za kapitulaciju pred silom ili pretnjom sile, iskrsava upitna dilema: da li  NATO i EU sopstveno mešetarenje na Balkanu prikrivaju iza islamističkih teritorijalnih aspiracija ili pak zaista strepe od «velike» moći islamista, radi čega im povlađuju («obuzdavaju ih») tako što im obećavaju srpske zemlje kao model za čuvanje mira u regionu? Složenost ovakve dileme, između ostalog, nalaže ustanovljavanje porekla (nastanak) pojma minhenizam, a  potom da njegovo značenje i posledice uporedimo sa tragičnim događajima  na Balkanu u nedavnoj prošlosti i danas. Sve to s ciljem da upozorimo da će svaki oblik obnavljanja oružanog nasilja na Balkanu, neminovno  destabilizovati evropski i svetski mir.

Minhenskim sporazumom zaključenim 30. septembra 1938. godine između Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije od Čehoslovačke su oduzeti delovi teritorije (42.000 kvadratnih kilometara) radi ispunjenja zahteva nacističke Nemačke.  Sprovodeći politiku kapitulacije i popuštanja  pred agresivnošću fašističkih sila britanski premijer (Čemberlen) i francuski premijer (Daladije) onemogućili su pokušaje vlade Čehoslovačke da zaključi savez sa SSSR i time okupljanje antifašističke koalicije evropskih ugroženih zemalja. Pošto je čehoslovačka vlada pokušala uoči Minhenskog sastanka da se odupre  nagoveštenoj kapitulaciji, zvanični London i Pariz su zapretili Čehoslovačkoj da će je prepustiti Hitlerovoj okupaciji, ako se odmah ne pokori Minhenskom diktatu. Francuska i V. Britanija su bez prisustva čehoslovačkih predstavnika  potpisali kapitulantski diktat u Minhenu, s uverenjem «da bi izbegli rat». Međutim, i pored izjave i očekivanja Čemberlena da je »Minhenskim sporazumom spasen svetski mir za našu generaciju», 1. septembra 1939.godine je postalo jasno da je baš ta kapitulantska politika najviše ubrzala početak Drugog svetskog rata.

Imajući na umu značenje pojma minhenizam, svaki prosečno informisan čovek može prepoznati njegovu primenu na Balkanu u periodu od 1990. godine do danas. Lakonski kazano, minhenizam u nedavnoj prošlosti na Balkanu ogledao se kroz bezobziran pokušaj licemernog «demokratskog» Zapada da tendenciozno kvalifikuje srpski narod kao agresora od koga treba štititi navodnu «žrtvu» (narode i nacionalne manjine tadašnje socijalističke Jugoslavije i novonastale tvorevine na njenom tlu). Obuzdavanje «agresora» podrazumevalo je upotrebu  svih raspoloživih sredstava, uključujući otimanje njegovih teritorija radi nagrađivanja «žrtve». U tom kontekstu, islamisti u Bosni i Hercegovini (BiH), Srbiji (na Kosovu i Metohiji) i u Makedoniji u neposrednom dosluhu sa tadašnjim vođom terorističke Al Kaide Osamom Bin Ladenom, a  tajnom i javnom podrškom  NATO-a su u poslednjoj deceniji 20. veka i počekom 2001. godine primenom sile postigli prvu fazu u «kažnjavanju agresora» i ostvarivanju projektovanog balkanskog «kalifata». Naime, Dejtonskim mirovnim sporazumom  BiH 1995. godine je postala država koju čine entiteti – Federacija BiH i Republika Srpska i time osujećen plan lidera  muslimana  Alije Izetbegovića da «proguta» čitavu BiH. Nezavisno od toga, on je za zasluge u islamizaciji BiH u islamskom svetu nazivan «Kraljem islamske ideologije Zapada» i proglašen  za «Alahovog izaslanika na zemlji, koji vodi vernike islama pravim putem». Agresija  NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine pod legendom zaštite albanske nacionalne manjine od «srpskog terora» je okončana Rezolucijom SB OUN 1244, kojom je Kosovo i Metohija (KiM) – deo teritorije Srbije  stavljen pod privremeni međunarodni protektorat. Iako civilna (UNMIK) i vojna (KFOR) misija potom nisu skoro ništa učinile na stabilizaciji stanja na  KiM, Albanci su 2008. godine u najgrubljem smislu prekršili pomenutu rezoluciju  SB OUN – proglasili su kvazidržavu «Kosovo». Najzad, ničim izazvana oružana pobuna Albanaca u Makedoniji 2001. godine je okončana Ohridskim sporazumom kojim  je Zapad obezbedio da albanska nacionalna manjina bude nagrađena za preduzeto nasilje.

Rekspektabilan broj evidentno usklađenih ratnohuškaških aktivnosti lokalnih i vanbalkanskih  (NATO i EU) pobornika minhenizma ispoljenih u ovoj (2017.) godini razotkriva njihovu nameru o obnavljanju oružanih konflikata na Balkanu. Njihovo neutemeljeno uverenje o tome da će uklađenim tzv. «neoružanim» i oružanim pretnjama iznuditi od Republike Srbije ustupke suprotne njenim nacionalnim interesima može rezultovati destabilizacijom regiona i međunarodnog mira. Oni nesumnjivo smatraju da ukoliko se Republika Srbija  saglasi sa «utapanjem» Republike Srpske u unitarnu BiH, prizna kvazidržavu «Kosovo», prizna «krivicu» o genocidu, isplati odštetu «žrtvama» i izrazi spremnost da ispunjava svaki njihov novoizmišljeni suludi zahtev, to predstavlja jedini mogući način za čuvanje mira i prosperiteta regiona.  Glavni eksponenti ovakvog mogućeg scenarija razvoja događaja na Balkanu su uticajne ličnosti iz bivše američke administracije  i «jastrebovi» u strukturama NATO i EU, kojima je svojstven bespresedanski stav  o tome da bi ponovno otvaranje «balkanskog fronta» doprinelo stabilizovanju raštimovanih asocijacija (EU i NATO) i jačanje angažovanja SAD u regionu. Kao neposredne izvršioce takvog njihovog paklenog plana rizičnog po međunarodni mir i bezbednost odredili su lokalne «pešake», kojima obećavaju neophodnu podršku i pomoć. Međutim, s tim u vezi gube iz vida ključnu činjenicu – potencijalna žrtva ne smatra  da eventualno ispunjavanje  njihovih suludih zahteva doprinosi očuvanju mira.

Iz bogatog kompleksa činjenica koje potvrđuju i razotkrivaju planove aktuelnih vatrobarutanaca na Balkanu, dovoljno je izložiti skroman uzorak. «Jedan deo bošnjačke i levice i desnice želi od BiH napraviti islamsku državu», izjavio je Dragan Čović u intervjuu za «Naša TV», Sarajevo, 8. januara 2017. godine. «Svaki Bošnjak sa 17 godina mora sebi kupiti ‘alfa uniformu’, čizme, vreću za spavanje, ranac i kraj priče…», poručio je general bivše Armije BiH Atif Dudaković,  prisutnima na skupu posvećenom o «genocidu» u Srebrenici, 14. januara 2017. godine u Luksemburgu.  Ovakva izjava Dudakovića o naoružavanju Bošnjaka saglasna je izjavi lidera Bošnjaka BiH Bakira Izetbegovića datoj nekoliko dana ranije na promociji projekta «Genocid nad Bošnjacima u proteklom ratu», gde je ponovio stav da je Republika Srpska geniocidna tvorevina. Podnošenje zahteva za reviziju presude Međunarodnog suda u Hagu po tužbi BiH protiv Republike Srbije (februar 2017.) od strane bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića, bez saglasnosti srpskog i hrvatskog člana Predsedništva BiH, predstavlja akt koji preti izazivanju direktne destabilizacije BiH i regiona. Privremene institucije kvazidržave «Kosovo» odbijaju da sprovedu Briselski sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština, ne obezbeđuju ličnu i movinsku sigurnost Srba, protivno rezoluciji 1244 SB OUN čine napore na formiranju tzv. «Vojske Kosova», nagoveštavaju podnošenje tužbe protiv Srbije za genocid i ratnu odštetu, insistiraju da Srbija prizna tu lažnu državu …, i na žalost, u svemu tome imaju prećutnu, često i javnu podršku NATO i EU.  Albanija i Hrvatska su krajem februara 2017. godine u zajedničkom pismu zatražile od NATO-a formiranje oružanih snaga Kosova i iznele pritužbe na «nacionalističku retoriku srpskih zvaničnika» i zatražile da Srbija prizna lažnu državu «Kosovo». Premijer Albanije Edi Rama kontinualno provocira Srbiju zahtevom da prizna terorističku kvazidržavu Kosovo, zagovara ujedinjenje Albanije i Kosova, a tzv. Tiranskom platformom  pokušava da trajno destabilizuje Makedoniju i najavljuje tužbu protiv Srbije zbog navodnog genocida. Naime, pošto je predsednik Makedonije (Ivanov) 1. marta odbio da poveri mandat lideru socijaldemokrata Zorana Zaevu za formiranje  vlade zato što time «uništava nezavisnost i suverenitet Makedonije», horski i ultimativno su se oglasili  lideri Albanaca i njihovi zapadni mentori. Albanci u Makedoniji su pozvani na pobunu, porukama Edi Rame o tome da nema Makedonije bez Albanaca, i porukom Hašima Tačija da Albanci u Makedoniji preuzmu sudbinu u svoje ruke, optuživši Ivanova da je doneo antialbansku odluku.  Šef NATO-a Jens Stoltenberg zatražio je od predsednika Makedonije da novu vladu vodi Zoran Zaev, a visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Frederika Mogerini tražila je od predsednika Đorđa Ivanova da preispita svoju odluku o dodeljivanju mandata za sastav vlade i da je povuče u interesu  svih građana.

Mi, stanovnici Balkana uznemireni smo mogućnošću izbijanja oružanih sukoba na Balkanu i dobro znamo ko su njihovi kreatori, jer se oni sukcesivno javno oglašavaju. Jasno nam je da  NATO i EU znaju da je Balkan pun islamista koji su spremni da  primenom oružanog nasilja počnu sa ostvarivanjem druge faze uspostavljanja projektovanog balkanskog kalifata i uprkos tome, podstiču ih u tome. Šta više, oni ovakvu svoju zločinačku nameru promovišu medijski. Komesar EU za proširenje Johanes Han u intervjuu nemačkom dnevniku «Cajt» (11. februara) je kazao: «Balkan je tiganj pun ulja, dovoljna je varnica i sve je u plamenu». Britanski «Gardijan» (krajem februara) je objavio da  Balkanu u ovoj 2017., preti novi krvavi rat zbog nagomilanih kriza, a komentator nemačkog «Dojče Vele» Frank Hofman za sarajevski «Dnevni avaz» rekao je  da će zbog politike predsednika Republike Srpske Milorada Dodika uskoro početi rat protiv Srba u BiH i da bi Srbi u tom ratu bili potučeni do nogu, jer Srbija zbog evrointegracija ne bi smela da pomogne Srpskoj.

Ostrašćenost potencijalnih izazivača rata na Balkanu nesumnjivo zamračuje njihov um da realistično rasuđuju i valjano procene moguće posledice. S tim u vezi, podsećamo ih da je  odnos snaga mira u savremenom multipolarnom svetu bitno drugačiji u odnosu na unipolarni period od pre dve i po decenije kada su se upustili u takvu avanturu (sirijski i ukrajinski slučaj su veoma poučni). Naročito bi trebalo da uzmu u obzir sledeću činjenicu: neće im biti dopušteno da  ponovo angažuju preko hiljadu aviona radi podrške islamistima na Balkanu s ciljem ustoličenja islamske monstrum  tvorevine poput one na Bliskom istoku i u velikoj su zabludi da bi eventualni novi oružani konflikt na Balkanu  pozitivno uticao na  održavanju u životu zastarelog projekta NATO i propalog projekta EU. Nadajmo se da će ipak prevladati razum, odnosno da  Balkan neće  ponovo postati arena masovnog ubijanja.

Izvor: Fond strateške kulture