Минхен 1938. – Од завере до злочина

Минхенски споразум био је пример отвореног кршења међународног права, политика базирана на тежњи да се уништи совјетска држава и стратешком потцењивању претње фашизма, поручује руски МИП

Пре тачно 79 година постигнут је такозвани Минхенски споразум, којим је Чехословачка, а тачније Чешка, предала Немачкој своју Судетску област, чиме је пут у Други светски рат постао једносмерна улица. Документ је састављен 29. септембра 1938, а потписан дан касније, али међу његовим ауторима и потписницима нема оних чија су права погажена – Чехословака. Председник Едвард Бенеш само је „обавештен“ о постигнутом споразуму. Он га је уз протест одобрио, а затим поднео оставку 5. октобра и напустио земљу. До марта следеће године Чехословачка је престала да постоји, а остаци Чешке подељени су између Немачке и Пољске. Влада Совјетског Савеза, која такође није учествовала у „минхенској завери“, протестовала је и упутила Берлину ноту у којој изјављује о непризнавању аншлуса Чешке. Други су ћутали, и сами свесни шта су направили потписујући Минхенски споразум са Адолфом Хилтером пола године раније.

СМРТНА ПРЕСУДА ЕВРОПСКОЈ ЗЕМЉИ

Многи на Западу најчешће се праве као да „минхенска епизода“ није ни постојала, али остаће упамћено да су споразум постигли и потписали премијери (у својству шефова држава) Велике Британије, Француске, Немачке и Италије – Невил Чемберлен, Едуард Даладије, Адолф Хитлер и Бенито Мусолини. Њиме се „господину Хитлеру“ у свему изашло у сусрет, наводно због угњетавања немачке мањине у Судетској области. Чешка је тим актом неповратно рашчлањена и више није могла да опстане као самостална држава, што је премијерима Британије и Француске морало да буде јасно када су потписивали смртну пресуду овој европској земљи. Зато су разумљиви и протести бројних Чеха након што је њихова влада признала једнострано проглашену независност Косова – они знају шта значи комадање суверене државе у ситуацији када се сви праве да не виде злочин. Главна поука Судета и Косова – јесте у томе да се процес више не зауставља. Кад једном „демократске владе“ признају легитимном политику свршеног чина, апетити постају све већи. Уместо аншлуса, данас очигледно имамо на делу ширење НАТО-а, као својеврсну меку војну окупацију и припрему за поход на исток. Међутим, последице ће свакако бити тврде и болне за целу Европу.

Чувена је Чемберленова изјава како је из Минхена „донео мир за наше поколење“. Ако су Чембрлен и Даладије мислили да су ствар решили тако што су са Хитлером, уз Минхенски споразум, потписали и додатне „декларације о ненападању“ (Британци 30. септембра, Французи 6. децембра), и то се показало као заблуда. Није случајно Чемберленов будући наследник на месту премијера Винстон Черчил још 3. октобра 1938. потписивање Минхенског споразума описао речима: „Чемберлен је имао избор између рата и срамоте. Сада је он изабрао срамоту – рат ће добити касније.“

КАКО ПОЉСКА „ЗАБОРАВЉА“

Зато су на трагу Чемберленових недавне изјаве пољског министра одбране Антонија Маћеревича. Пољска је, иначе, једна од држава које су 1938. комадале Чехословачку –увела је своју војску у чешку Тешинску област 30. септембра, истог дана када и Хитлер у Судете. Како уверава пољски НАТО министар, Други светски рат не би избио да СССР није подржао напад Немачке на Пољску, који је отпочео 1. септембра 1939. године. „Рат не би избио да Немачка није добила подршку руске стране. Обе државе су склопиле пакт да ликвидирају пољску државу као и друге земље Средње Европе. Циљ је била ликвидација државности а у крајњем исходу пољског народа. Те две силе су се договориле и спроводиле су ту политику истребљења.“ Маћеревич уверава да је окупација започета пактом о ненападању Рибентроп–Молотов из августа 1939. и да је наводно трајала све до 1989. године, због чега помиње и „ратне репарације“ које би желео да наплати од данашње Русије, због тога што је Јосиф Стаљин 17. септембра 1939. увео војску на територију која је преостала после немачке окупације Пољске.

Заборавио је, изгледа, Маћеревич много тога. Да, на пример, само годину дана пре окупације Пољске, Варшава није имала никакав проблем да заједно са Хитлером комада Чешку. Он и не помиње шта би било да Стаљин није увео Црвену армију у делове Пољске које Хитлер није заузео у првом налету. Да ли Маћеревич верује да би Берлин допустио да то остане некаква територија „слободне Пољске“? Стаљин није могао да не уведе војску, јер би тиме препустио Хитлеру још 500 километара територије – на путу ка Москви. Уосталом, зашто Пољаци нису пружили већи отпор Хитлеру, него су се потпуно предали, имајући у виду да СССР није напао Пољску него само увео трупе у већ распаднуте остатке ове земље. Тврдити да је Москва „подржала“ напад Немачке на Пољску је толико апсурдна да је готово не вреди ни коментарисати – ако се зна да је тим чином Хитлер избио коначно на саме руске границе и да је немачка инвазија на СССР после тога била неизбежна.

Да би се ови процеси боље разумели, треба се вратити у године које су претходиле и Минхенском и споразуму Молотов–Рибентроп. Треба знати да је Совјетски Савез био примарни непријатељ Хитлера, још од његовог преузимања власти 1933, а посебно од 1934. године. Било је већ тада јасно да Немачка креће путем реваншизма, што је и потврђено 1935, када Берлин престаје да поштује остатке Версајског споразума, којим је окончан Први светски рат. Већ следеће године Немачка и Јапан потписују злокобни „Антикоминтерна пакт“, а 1937. њему се придружује и Мусолинијева Италија. Основни циљ удруживања био је борба против Комунистичке интернационале, чиме је непријатељ био јасно означен – СССР. Из овог пакта је 1939. проистекао „Челични пакт“ Немачке и Италије, а 1940. и Берлински пакт, познатији као Тројни пакт Немачке, Италије и Јапана. Тројним пактом проглашено је стварање „новог поретка у Европи и Великој Источној Азији“.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ ЗАПОЧЕО У ШПАНИЈИ 

Стварање новог светског поретка почело је много раније. Територијална експанзија Јапана на Далеком истоку кулминирала је стварањем „Велике Манџуријске империје“ 1934, а у Европи је преломна тачка био грађански рат у Шпанији (1936–1939), окончан победом генерала Франциска Франка, иза кога су стајале државе Антикоминтерна пакта – Немачка и Италија. Совјетски Савез је активно подржавао антифашистичке републиканце, пославши у Шпанију укупно 1.811 војних експерата, од чега 722 ваздухопловца, 351 тенкисту, 222 војна саветника и експерта, 77 морнара и 150 других специјалиста, као и 130 радника и војних инжењера, 156 везиста, 204 преводиоца. Од тога, њих 189 су погинули и нестали у шпанском сукобу. Западне земље, уз изузетак Француске у првој фази конфликта, правиле су се углавном да не виде рат. Совјетски Савез, који се опорављао од две деценије револуција и ратова, није могао сам да победи Хитлера, Мусолинија и Франка на ратишту удаљеном неколико хиљада километара.

Тако се може констатовати да је Други светски рат започет не у Пољској већ у Шпанији. Да је нацизам тада заустављен, као што су Француска и СССР предлагали још 1933, до Пољске никад не би ни стигао. Али након што је почетком 1938. Немачка извршила аншлус Аустрије, комадање Чешке било је само логичан наставак. Како ових дана наглашава руско Министарство иностраних послова, то је „пример отвореног кршења међународног права и општепризнатих етичких норми, без преседана у историји дипломатије“. „Био је то врхунац ’политике смиривања’. Њена суштина била је у томе да се по цену појединачних уступака смањи притисак Немачке и она преусмери на Исток. Та политика базирала се на тежњи да се ослаби и уништи совјетска држава и на стратешком потцењивању претње фашизма западним демократијама“, подсећа руски МИП.

Суштински, Минхенски споразум – потписан директно са Хитлером – може се оценити са два аспекта. Као покушај да се, потхрањивањем агресије, сачува мир и европски поредак врати у оквире већ одавно уништеног версајског система, али првенствено као идеја да се Хитлер намири по цену малих европских држава и да се његова војна сила преусмери на СССР. Зато је у руској историографији овај споразум познат као „минхенска завера“. Веровали су у Лондону и Паризу, очигледно, да „господин Хитлер“ неће дирати њих ако га подмите Чешком и Аустријом и тако му отворе пут на исток. У таквој ситуацији, Стаљин је схватио да мора да промени дотадашњу политику конфронтирања са Берлином и, након пораза републиканаца у Шпанији 1939, све је било спремно за совјетско-немачки споразум о ненападању из августа исте године. Москва је тиме бар привремено заокренула Хитлерову оштрицу на Запад, осигуравши за себе још годину и по дана драгоценог времена за ратне припреме. За разлику од Чемберлена и Маћеревича, Стаљину је било потпуно јасно да се сукоб не може избећи.

Аутор: Бојан Билбија

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Нема разлога за изједначавање Стаљина и Хитлера | Јадовно …

Војник који је имао Хитлера на нишану – и није пуцао | Јадовно …

Владимир Путин: Тешко је рећи да ли би ми добили рат да за …