Milovančev: Uzroci iseljavanja Srba iz sela Raške oblasti i Srbije

Uzroci iseljavanja Srba iz Raške oblasti su zajednički uzroci države Srbije i specifični, jedinstveni uzroci za Rašku oblast. Zajednički uzroci su pad nataliteta srpskog naroda u Srbiji, fenomen emigracije, a specifični su siromaštvo, suspenzi-ja državne potpore i staranja, osećanje nesigurnosti, kontinuitet antisrpskog delo-vanja muslimanskog nacionalizma na ovom području i oportunistički odnos republič-ke vlasti prema islamiziranim Srbima.

Međutim, akademik Milovan Danojlić¹, koji živi u Francuskoj, ima svoje mišlje-nje o umiranju sela koje je vrlo pesimističko. Danojlić je rodom iz Šumadije i kaže da isti proces koji se dešava sa srpskim selom dešava se isto i sa francuskim selom i daje opis: ,,Pokrajina/Overnja, se umorila, seoski turizam prepolovljen, kafane i male prodavnice zatvorene, kuće zamandaljene, nude se na prodaju po niskoj ceni,, mali hoteli  prestali da rade. … prazni pašnjaci… Na sokacima ovdeonde poneki sporohodeći starac zagledan u tačku do koje nikada neće stići. Mladi se panično raz-bežali, kako se već beži od grobljanskog mrtvila.

Mukla muka sveopšteg umiranja kao u mojem rodnom selu, u Šumadiji, a pošto je Francuska jaka i bogata zemlja, razmere propadanja su šire i deluju bolnije. Smrt ruralne civilizacije, koja je kod nas počela sredinom prošloga veka, potvrđuje se kao fatalna istorijska zakonitost. Mi se, u Srbiji, zavaravamo nadom da se pražnjenje seoskog prostora može zaustaviti poboljšanjem životnih uslova, izgraadnjom tzv. infraastrukture, uvođenjem vodovodne i kanalizacione mreže, te modernizacijom puteva. U Francuskoj je sve to izvedeno, i uzalud”.

,,Prema zvaničnoj statistici, svakog drugog dana po jedan francuszi seljak izvrši samoubistvo”².

,,Umiranje sela je nezaustvljiv proces modernih vremena”.³ I da građansku elitu Srbije ,,više brinu srušene straćare u Savamali nego pražnjenje čitavih pokrajina u unutrašnjosti Srbije.”⁴ Kaže da se isto tako odnosi i francuska elita prema selu. ,,Ovo pustošenje, ovaj pomor epohalnih razmera pratimo sa fatalističkom pomireno-šću”⁵, sa bežanjem iz sela raskida se i hiljadugodišnji način življenja, to  je bekstvo od sebe i svoje sudbine, a to opet znači da tonemo u bezizlaz, bez pravca i oslonca.⁶ 

Jasno je da odvajanjem od svojih milenijumskih korena lebdimo bez oslonca i pravaca, lutamo dobar deo svoga života, čak i generacijama, praćeno  ličnom i kole-ktivno tragedijom, zbog čega nisu srećni ni oni što su selo napustili ni oni što su u selu ostali, živimo zbunjeni sa tugom do kraja svoga života. To smo lično videli na hiljadama primera a što je ilustrovala bolna priča o zaboravljenoj majci na početku ove knjige.

Seljak ne beži od teškog seljačkog rada, poljoprivredna mehanizacija mu je omogu-ćila da lako obradi zemlju i brzo završi poslove, čime  dobija  više slobodnog vre-mena za kulturno samouzdizanje, zabavu, druženje. Nemerljiva je činjenica što građani sela žive u sredini zdravog, nezagađenog vazduha, u moru kiseonika, bez neizbežnh iritacija, okružen prirodnom lepotom. Ali to nije dovoljno da bi se živelo punim životom. Radnik u gradu je zarobljen radnim vremenom, gubi sate pri odlasku i dolasku na posao i pri tom trpi mnoge neprijatnosti, uskraćena mu je sloboda pravi-lima gradskog života, otuđuje ga od prijatelja, rodbine, ostatak dana živi u zatvore-nom oskudnom prostoru visoko iznad zemlje. Praktično, život mu pojede okružnje, pravila, pravila.

Seljak je uvek slobodan, i uvek na svome, uvek kod svoje kuće, bilo da radi na njivi ili je u selu nekom svojom potrebom. Seoski život ima svoju draž, svoju poeziju, svoju filozofiju. Nažalost seljak je usamljen, napušten, zaboravljen, kao stvar koja vam je ispala kroz pocepan džep, živi sa  strepnjom za budućnost svoje porodice, slobodno vreme mu je suvišno i prazno, suočen sam sa nesavladivim problemima. Uveren je da u gradu ima sve što mu je potrebno, život je organizovan mnogim institucijama bilo kulturnim, zabavnim, zdravstvenim, bezbednosnim, saobraćajnim, komunalnim.

Međutim Danojlić zaključuje ,,…da je seljaštvo okončalo svoju istorijsku ulogu: izgradilo je bogat jezik, ugradilo se, sa pešadijom, artiljerijom i konjicom, u temelje države, prehranilo čitave naraštaje u znoju lica svoga, i njegova pomoć više  nije neophodna. U Americi pet posto stanovništva obezbeđuje hranu za ostatak življa, kao i za jedan deo gladnih u svetu”.⁷

Danojlić kaže da je do demografske neravnoteže došlo  i zbog gašenja seljaštva. Život na selu je zahtevao brojnu radnu snagu porodice, za seljaka  rađanje je bila radost a ne obaveza i teret. Poljoprivredno zemljište u Srbiji je izgubilo tržišnu vrednost i perspektivu, brojne porodice su postale besmislica, pa danas i seljaci planiraju malobrojnu porodicu što nema nikavog uticaja na brojnost gradskih porodica koju je teško izdržavati u savremenim gradskim uslovima. Rađanje je dalo pojam naroda, narod je ono što je majka  rodila. Ni u Srbiji, ni u Francuskoj seljaci ne uspevaju da se ožene. Selo ne može biti ukinuto iz prostog razloga jer hrana proizlazi isključivo iz zemlje a stvara je seljak. Po tome seljak je činilac od koga   zavisi život svkog pojedinca. Zar nije apsurd što ni ranije ni danas seljaka niko nije cenio i ne ceni. Kakav  non sens!

Danojlić ističe da su ratovi u 19. veku, prvi svetski rat i  graćanski rat u Srbiji 1941-1945. narušio demografiju Srbije⁸. ,,Selo se rascepilo iznutra, urušilo spolja, iz rata je izašlo kao razbijena vojska koja ne zna ko ju je, kada i kako porazio. Oslonci koji su ga držali u usprvnom položaju  – religija, monarhija, porodična solidarnost  – poljuljani su i uprljani. Diskreditovan od nerazumljive i tuđe ideologije, u sopst-venoj kući se počeo osećati kao tuđin. Nova vlast ga je trpela kao oživeli ostatak prošlosti, u očekivanju da konačno nestane, što se dogodilo”.⁹

Zaista, seljaštvo je posle rata davljeno besmislenim dažbinama. Slobodan, nezavisan seljak kao vlasnik poljoprivrednog zemljišta je predstvaljao opasnost za vlast, za izgradnju komunizma, u srpskoj istoriji seljak je imao nezamenjivu državot-vornu ulogu, redovno ratovao za slobodu i ostvarivao je, učestvovao u stvaranju države i izgradnji države, uspešno izvršio smenu gradskog stanovništva i postigao najvi-še domete u novijoj civilizacije Srbije, stovorio novu intelektualnu, kulturnu i naučnu elitu Srbije i čvrsto se utemeljio u osnove države Srbije, što znači da su i svi stanovnici gradova potomci neke genaracije seljaka. Sa tog stanovištva migra-cija selo – grad nije bila uzaludna i beskorisna. Ali u svemu tome najveći gubitnik je selo Srbije, svi su dobili a selo je izgubilo sebe. Nažalost, seobe iz sela se nisu zaustavile u gradovima Srbije, rasejali smo biser svoga naroda po celom svetu i u korist toga belog sveta a na štetu i srpskog naroda i države Srbije. U tome je ogromni značaj seobe naroda.

Depopulacija, odumiranje sela nije samo srpski problem, evropske države imaju istu demografsku sliku sela. U SAD samo 5% stanovništva se bavi poljoprirednom prozivodnjo, hrani stanovništvo SAD i pomaže siromašne narode.

Ako tražimo najdublje ljudske razloge seoba i demografskih promena moramo imati na umu najznačajniju činjenicu da je čovek promoter svih ljudskih aktivnosti kao izraz psihičkih funkcija i da svaka aktivnost čoveka ima isključivi smisao za čoveka samoga. To je ključ za razumevanje pojma, činjenice i činioca čovek. Sve ostalo je dekor, performans.

Čoveka čini deset psihičkih funkcija. To je ceo čovek – svest, opažanje, osećanja, pamćenje, mišljenje, pažnja, inteligencija, volja, govor i nagoni. Nagoni su najznačaj-nija psihička fincija čoveka, jer su izvor psihičke energije i izvorište ljudske aktivnosti. Zato su ostale psihičke funkcije u službi nagona. Nagona ima više, ali najznačajniji je nagon za samoodržanje čoveka ( čovekova težnja da obezbedi večiti život a isključi smrt, da zaštiti zdravlje od bolesti i povreda). Niko se ne miri sa smrću, svako želi da večito živi, da je zdrav i srećan – zadovoljan sobom i svojim životom. Takođe, važni su seksualni nagon, roditeljski nagon, socijalni nagon. Svi ovi nagoni, kao i sve ostale psihičke funkcije psihički zdrave ličnosti funkcio-nišu kao najfiniji živi harmonični mehanizam u cilju da čovek večito živi zdrav i nepovređen, srećan. Nagoni zahtevaju da budu zadovoljeni što održava sve funcije ljuskog organizma.

Ako se ljudi iseljavaju sa nekog prostora znači da je neki od ovih nagona ugrožen ili više njih, i daju nalog ostalim psihičkim funckjama da zaštite nagon i da ga za-dovolje. Seobe naroda nisu hir, moda, razmaženost, već nužda da se zaštite i zadovo-lje nagoni.

Siromaštvo, pasivini kraj, bez mogućnosti da svoj život olakša civilizacijs-kim dodsignućima kao što drugi žive, nesiguran život u nemirnim vremenima ugro-žavaju nagon za samoodržanje seljaka i on se seli tamo gde toga nema.

Poljoprivredna mehanizacija je oslobodila seljaka teškog fizičkog rada, mehani-zacijom za kraće vreme završi sve poljoprivredne radove, ostaje mu više vremena da se posveti sebi, kulturnom uzdizanju, obrazovanju i društvenim aktivnostima. Prob-lem je u tome što su ove delatnosti na selu nerazvijene, ili uopšte ne postoje, seljak i dalje živi bez kulturne konzumacije, usavršavanja svoje ličnosti, televizij-ski programi samo delimično zadovoljavaju njegov socijalni nagon (težnja čoveka da bude zadovoljan samim sobom, da uživa samopoštovanje i poštovanje okruženja koja ga prihvata kao poželjnog člana socijalne sredine), upućen je na krčmu i besposličenje koje stvraju loše navike i poroke.

Raslojavanjem sela razdvaja se ženska omladina od mladića, devojke se zapošljava-ju u lakoj industiki u gradovovima, mladići ostalju na selu, bez mogućosti da blago-vremeno osnuju bračnu, porodičnu zajednicu, zadovolje seksualni i porodični, rodi-teljski i socijlni nagon. Kao rešenje osujećenosti odlučuju se za seobu magde u Srbiji ili svetu.

Raška oblast se oslobodila duge turske okupacije pre jednog veka, 1912. godine. Islamizacija srpskoga naroda je bio državni plan Osmanske države da veštački putem, politički, od porobljenih Srba stvori Turke na ovom prostoru kako bi trajno zadržala ove teritorije u okviru svoje države.

Islam je verska ideologija koja objedi-njuje islamizirane svojim kuranskim programom širenja islama. Islamiziranim se menja prethodna, srpska, nacionalna svest i nacionalni identitet i stvara se turski jedinstveni identitet i islamska svest. To se očigledno vidi na primeru islamizira-nih Srba u Raškoj oblasti koji uporno nastoje da ne budu pravoslavni Srbi iako svi znaju da su im preci srpskoga porekla i uporno se bore da na osnovu svoga islamskog identeta i islamske svesti ostanu ono što su postali promenom verskog opredeljenja koji je njihov osnov nacionalne pripadnosti. Oni uviđaju da je ta logika neprirodna, strano telo njihove psihološke strukture, koje ih dezintegriše i sukobljava sa sojim neislamskim okruženjem, pa nikako da pronađu sebe i smire svoju paćeničku dušu čak ni posle jednog veka od oslobođenja od turske okupacije da promene svoju političku nacionalnost prihvatanjem nacionalnog porekla svojih predaka, istinskog srpskoga porekla. U težnji da imaju svoju nacionalnost prihvatali su i promenili svoju političku nacionalnost dsetak puta, i uvideli da nemaju prirodnu vezu sa srpskim poreklom njihovih predaka. Trenutno su islamizirani Srbi svoju političku naciona-lnost nazvali Bošnjaci, govore srpskim jezikom, poštuju mnoge zajedničke praznike pravoslavnih Srba

To je osnov i motiv što nastoje da stvore svoj oficijelni prostor u kome će da žive i razvijaju se kao posebna nacija. A taj njihov izabrani prostor je Raška oblast, rodno mesto srpske države, pravoslavlja, srpske kulture i srpske civilizacije, najdragoceniji prostor srpskoga naroda koji se neotuđuje dok postoji poslednji Srbin. Ta njihova želja se brutalno izražavala u svim slučajevima koji su bili nepo-voljni za pravoslavne Srbe, kako u vreme turske, austrougarske i nemačke okupa-cije, tako i u vreme komitetske komunističke vlasti i danas u vreme demokratije Srbije, kada su neštedimice koristili i danas koriste sve okolnosti za ove svoje ciljeve direktno na štetu srpskoga naroda Raške obalsti a time i na štetu države Srbije.

Demokratskim sistemom i drugim okolnostima islamizirani Srbi su dugo bili na vlasti na lokalnom nivou u nacionalno mešovitim opštinama, ali su se ponašali i vlast primenjivali samo u korist islamiziranih Srba. Lokalna vlast se oduvek odnosili prema selu kao da selo ne postoji i nije učinila ništa da svojim graćanima sela poboljšaju uslove života. Mnoga sela Raške oblasti i danas nemaju ni makadam-ski put. Srpska sela Raške oblasti su zanemarljivo malo, neznatno, sama popravila uslove života u odnosu na vreme turske okupacije, ali su se ti uslovi danas čak pogo-ršali drastičnom depopulacijom i vratili na nivo davno prošlih vremena vege-tiranja naroda, jer je selo ostalo bez sopstvene radne snage i bez bilo čije pomoći.

Takođe, i režimi republičke vlasti su se oportunistički odnosila i odnose prema islamiziranim Srbma, odnosno muslimanskim nacionalistima u opštinskoj vlasti. Ova dva činioca kao da su se prećutno udružila da što više štete nanesu državi Srbiji i srpskom narodu, jer rezultati su zastrašujući, terminatorski, Raška oblast ostaje bez Srba, svakim danom ih je sve manje i život u srpskim selima umire, sela postaju pusta bez Srba, prostor je prepušten korovskoj vegetaciji i šumi, nebranjen prostor dostupan svakoj vrsti srpskog neprijatelja, osvajača.

Posledica tih antisrpskih činilaca je raspad srpskih porodica na selu što je smanjilo natalitet na selu i konačno, natalitet sela je prestao, smrt je zavladala srpskim selom Raške oblasti. Prvo su razdvojeni srpski mladići od srpskih devojaka koje su se zaposlile u gradovima što je zaustavilo sklapanje brakova, mladići ne mogu da nađu devojke za brak jer žive na selu, vremenom su prestareli za sklapanje fertil-nih brakova, potrošeno je vreme davanjem prvenstva svojih ekonomskih problema a zanemarivanje socijalno društvenih problema.

Srećna je okolnost što je prostor trajan, ništa ne može da ga uništi, menjaju se samo korisnici prostora, ostale su površine pod njivama, livadama i šumama sa izvorima vode i čistim vazduhom uvek spremni da prime stanovnike. Odnosno trajni uslovi renaseljavanja ovih prostora su trajno ostali i nada da se ljudi ponovo nasele nije izgubljena, ali potreban je trud čoveka. Zaustaviti depopulaciju i seobe Srbije najvažniji je državni problem Srbije. Srbija ne sme više poklanjati svoj najvredniji deo naroda drugim državama. Srpska dijaspora ne može Srbiju spasiti ekonomske krize, njena pomoć je prolazna i povremena. Samo srpska pamet njenih njvaljanijih sinova i kćeri Srbiju može pokrenuti napred u budućnost.

Srbija mora stvoriti uslove života svojim građanima da mogu da zadovolje sve svoje životne protrebe, sve vitalne i socijalne nagone da bi mogli biti od koristi svojoj društvenoj zajednici, državi Srbiji. Najmanje što Srbija može uraditi za svoje neiseljene građane sela i okrenuti smer seoba je sledeće:

-izgradnja infrastrukture svih sadržaja, putno saobraćajne, komunalne, društve-ne infrastrukture koja će stvoriti uslove da stanovnici sela zadovolje sve svoje životne potrebe, ekonomske, tržišne, kulturne, prosvetne, zdravstvene što bi ih izjednačilo ili bar optimalno približilo nivou života urbane sredine sa prednos-tima koji pruža život na selu. Sela formirati sadržajem varošica ili naseljima podobnim za seoski turizam koji bi rado, sa zadovoljstvom, konzumirali stanovnici urbanih naselja,

-subvencijama stimulisati stanovnike sela da bi imali uslove za ekonomsko jačanje sela,

-smanjenjem državniih dažbina selu, a neke dažbine ukinuti, socijalne kategorija stnovništa osloboditi svih dažbina,

-stvaranje kulturnih, zabavih obrazovnih uslova za duhovni razvoj stanovnika sela, kako bi stvarilo intelektualnu avangardu sela koja bi realizovala praktične i perspektivne programe razvoja sela,

-ukrupnjavanje poljoprivrednih poseda individualnih posednika i zadrugarstvom slobodnom voljom opredeljenih pojedinaca,

-eradikacija svih oblika nacionalističke destrukcije, separatizma, segregacija stanovništva po bilo kojim osnovama, stvarati duh jednodušja da se svako oseća da je svoj na svojemu, da pripada društvu koje doživljava bliskim, svojim,

-osloboditi seljaka zavisnosti od tržišta, selu ostvaiti sam obavezu proizvodnje poljoprivrednih dobara sa bezuslovnim državnim otkupom poljoprivrednih prozo-voda,

-stvoriti apsolutno bezbedne uslove za život i zdrav human pravni sistem.

Samo selo može da umre i da ponovo da ae rodi, oživi, ponovo, a taj život mu daje samo čovek, jer bez ljudi ne postoji ni selo ni država.

Prema tome, posvetiti svu pažnju čoveku koji je stvaralac i merilo svih vrednos-ti života. Takvim pristupom dobri rezultati su izvesni.

Izvor: PEČAT