Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Милош Милојевић: Приказ књиге „Српске жртве Сребренице“ Драгана Марковића

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/srebrenica_kravica_krst.jpg

Српска култура не може да искуси, нити да издржи, поготово не може да процени ван клишеа, да се практично дистанцира од предрасуда и да, истовремено, дубље у себе похрани сазнање да jе српски народ претрпео геноцид. – Мило Ломпар, Моралистички фрагменти[1]

У заглушуjућоj какофониjи коjа годинама допире од различитих jавних делатника и у коjоj се, са потпуно идеологизованих позициjа позива да се српски народ суочи са злочинима коjе су његови сународници починили у ратним дешавањима на териториjи бивше Југославиjе, тешко jе замислити веће освежење од ове књиге. И поред тога што jе овакав позив сасвим легитиман, мора се нагласити да ако изостане уравнотежен поглед на ратна дешавањa, и на жртве коjе су различите заjеднице поднеле, долази се до опасне ситуациjе када идеологиjа потискуjе истину, када постаjе jедини легитимни наратив. У оваквоj ситуациjи, коjа jе у великоj мери карактеристична за главни део српског jавног простора, долази се у ситуациjу када jе нелагодно и готово непристоjно говорити и писати о српским жртвама, када се, између осталог, са готово садистичком хладноћом, очекуjе од представника српског народа да партиципираjу у прослављању оних ратних операциjа коjе су за српски народ представљале увод у егзодус.

Са више страна можемо приказати намере и мотиве аутора ове књиге. Прво, Историjски проjекат Сребреница више година издаjе важне публикациjе коjе осветљаваjу дешавања у Сребреници и околини током Грађанског рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године тако да су српска страдања на овом подручjу сасвим разумљив део комплекса тема коjима се оваj истраживачки проjекат бави.[2] Друга два мотива су унеколико актуелниjа: потреба за критичким освртом на Босански атлас злочина[3], проjекта коjим руководи Мирсад Токача, коjи, према мишљењу Стефана Каргановића не третира равноправно жртве свих зараћених страна и нарочито тенденциозно занемаруjе злочине почињене према српском становништву у Сребреничком краjу и малициозна изjава Деjвида Швендимена, донедавног шефа Одељења за ратне злочине Државног суда Босне и Херцеговине у Сараjеву. У овоj изjави Швендимен jе навео како се не може разговарати са било ким ко мисли да jе могуће изjедначити броj српских и бошњачких жртава. Ова морбидна аритметика мртвих ниjедном разборитом човеку ни не пада на памет. Овакви прорачуни имали би смисла jедино у демографским анализама док за правну квалификациjу злочина немаjу никакву тежину.[4] Ипак, Каргановић у Поговору напомиње да jе ова изjава само убрзала процес писања и обjављивања ове књиге а можемо нагласити да jе потреба за њеним поjављивањем постоjала без обзира на оваj иступ коjи, колико аутор овог приказа може да просуди, ниjе у нарочитоj мери медиjски пропраћен. Ова књига не инсистира ни на каквим броjевима па чак ни на квалификациjи злочина – она само позива да се и српске жртве поштено третираjу, да се докази о српским страдањима jасно презентуjу и на краjу да се у отвореном диjалогу дође до што утемељениjих сазнања о ратним дешавањима у БиХ.

Садржаj ове књиге чини неколико целина: Предговор издавачаи Увод аутора,  затим главни део текста у коме су презентована сведочења и подаци претежно о нападима на српска села у околини Сребренице од 1992. до 1995. године али и други инциденти и акти насиља према становништву српске националности (заседе, убиства, злостављања у Сребреничком затвору итд) – укупно 50 одељака; после Поговора следe Прилози, део књиге хетерогеног састава и на краjу закључак на енглеском jезику. У Предговоруаутор монографиjе прокламовао jе методолошка начела коjих ће се држати приликом селектовања грађе. Циљ аутора jе да се презентуjу само проверљиве чињенице. Наjвећи део текста књиге стога чине извештаjи о актима насиља над српских становништвом изложени хроничарски прецизно и бирократски хладнокрвно. Иако jе реч о стравичним дешавањима, аутор jе сматрао да не сме да упадне у замку емотивне ангажованости што би несумњиво онемогућило прецизно излагање чињеница и самим тим умањило веродостоjност истраживања – приступ коjи jе одабран допушта подацима да говоре сами за себе. Аутор Предговора Стефан Каргановић, оснивач и председник Историjског проjекта Сребреница, наглашава да циљ књиге ниjе статистичко парирање жртвама друге стране. Овакав поступак несумњиво би представљао беспримерну политизациjу људске трагедиjе, од коjе користи не би имала ни српска ни бошњачка заjедница. Географски опсег теме чине насеобине српског становништва унутар сребреничке енклаве и изван ње коjе су нападале муслиманске снаге коjе су се налазиле у Сребреници, с тим да се ова зона у jедном периоду 1993. простирала и на предео Церске. Да би нека особа била квалификована каосрпска жртва Сребренице аутор jе увео неколико строго одређених критериjума:разматране су само особе српске националности страдале на тачно одређеном географском поднебљу; за сваку поjедину жртву jе поштован критериjум проверљивости, односно постоjање релевантног документа или сведочења и на краjу припадници признатих воjних формациjа убраjани су међу жртве само ако су страдали на начин кажњив према одредбама Женевских конвенциjа, што jе наjчеше подразумевало егзекуциjу након заробљавања. Ако неки од ових критериjума ниjе испоштован особа ниjе уброjана међу српске жртве Сребренице. На оваj начин аутор jе дошао до броjа од 705 жртава, за коjе постоjе релевантни подаци, али напомиње да пошто jе реч о отвореном проjекту броj ниjе коначан.

Пошто наjвећи део студиjе чини низ сведочења и извода из докумената распоређених претежно по местима напада и инцидентима, мислимо да ниjе упутно да сваки од тих педесетак случаjева поjединачно приказуjемо, jер би се тиме читалац беспотребно оптеретио подацима, а свакако да било какав извод не може да замени непосредни увид у прикупљени и обрађени материjал. Због тога ћемо само кроз неколико карактеристичних примера покушати да прикажемо кључне карактеристике страдања српског становништва у сребреничком краjу током Грађанског рата у Босни и Херцеговини да бисмо се потом осврнули и на покушаjе квалификациjе и анализе злочина коjе jе у Предговору и Поговору дао Стефан Каргановић.

Целокупан систем деловања муслиманских снага у околини Сребренице карактерисао jе наjпрецизниjе Холандски ратни институт у свом извештаjу из 2002. године:

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/sprsko-groblje.jpg

Остатак 1992. Срби су провели у дефанзиви. Муслимански борци из Сребренице напали су укупно 79 српских места у подручjима Сребренице и Братунца. Понашали су се по устаљеном обрасцу. Прво су Срби били истерани из етнички мешаних насеља. Онда су били нападнути српски засеоци окружени муслиманским насељима и на краjу су преостала српска насеља била прегажена. Становништво jе убиjано, њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух. Постоjала jе тежња да се напади изводе на српске националне празнике (као што су Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Божић), вероватно зато што се тада очекивало наjмање отпора. Али то jе истовремено доприносило растућоj огорчености међу Србима. […] На краjу од првобитних 9.390 становника Срба у подручjу Сребренице остало jе само њих 860, и то углавном у четири села Скелани, Црвица, Петрица и Лиjешће. Српски покушаjи да бране друга села нису имали успеха. Срби са подручjа Братунца углавном су били потиснути у сам град Братунац.[5]

Из прикупљеног и презентовaног материjала ниjе лако изабрати само неколико случаjева коjи сведоче о карактеру ових дешавања. Због тога морамо да се оградимо пред читаоцима да избор ни у ком случаjу не представља градациjу почињених злодела већ илустрациjу ауторовог приступа и начина обрадеграђе и излагања истраживачких резултата. Од 116. до 119. странице приказан jе напад на ширу околину села Каменице. Напад jе извршен 6. новембра 1992. године под командом Насера Орића на подручjе села Каменице и на снаге Воjске Републике Српске (ВРС) коjи су се налазили на линиjи разграничења Каменица—Глођанско брдо. У овом нападу заробљен jе већи броj припадника ВРС коjи су масакрирани. Након ослобађања Каменице у фебруару 1991. у неколико отворених jама пронађено jе 41 тело убиjених припадника ВРС. Подаци коjе аутор наводи потичу из записника Основног суда у Зворнику сачињеног 22. фебруара 1993. и 19. марта 1993. године, броj Кри 9/93 – у сваком одељку прецизно jе назначен извор података. Подаци коjе доноси оваj записник недвосмислено воде до закључка да су припадници снага ВРС након заробљавања злостављани а потом и погубљени. Чланови породица коjи су идентификовали ова тела наводе да су унакажени остаци сведочили о зверским злостављањима: заробљени су кастрирани, делови тела су одсецани и паљени, закивани су за дрвеће. Преживели припадници ВРС сведоче да су они и њихови саборци након заробљавања злостављани, а да су многи воjници погубљени, што представља очито кршење Женевских конвенциjа.

Други случаj коjим ћемо покушати да презентуjемо садржаj књиге jе заседа муслиманских снага на путу Сребреница—Скелани у Подосмачама [стр. 21—22].  Овде су муслиманске снаге 7. маjа 1992. године извеле више напада на возила коjима су се превозили српски цивили. Стjепановић Видосава, преживели сведок jедног од напада сведочи да jу jе тог дана син послао по намирнице у Баjину Башту. Са њом jе кренула и снаха Стjепановић Радосава са двоjе малолетне деце. Колона возила jе код села Осмача наишла на барикаду због коjе су морали да стану – истог тренутка на њих jе отворена ватра. Након петочасовне пуцњаве Видосаву су престрављену скинули са камиона и она jе тада видела да jоj jе снаха убиjена поред своjе деце – у књизи jе описан читав низ оваквих случаjева деjстава на цивилна возила из заседе (између осталих убиство народног посланика Горана Зекића, стр. 23—24; заседа на путу Сребреница—Скелани у месту званом Витез, стр. 39; заседа на магистралном путу Милићи—Сребреница у месту Жутица, стр. 42; заседа на магистралном путу Зворник—Милићи—Сараjево у месту Коњевић Поље, стр. 43—46). Низ ових случаjева указуjе на jединствен циљ — одсецање српске заjеднице у Сребреничком краjу од спољњег света, онемогућавање редовног снабдевања и ширење страха и панике као увода у етничко чишћење.

Пре систематског излагања сваког поjединачног злочина и напада у књизи jе смештен Предговор издавача Стефана Каргановића, коjи због полемичког и синтетичког карактера, може да се чита инакон главног дела књиге а мање заинтересован читалац може да стекне општи али прецизан увид у историjат ових дешавања ослањаjући се искључиво на оваj предговор. На самом почетку Предговора Каргановић истиче да jе свестан да се овом књигом испуњава jедна празнина у историjату ратних дешавања у БиХ и да њен садржаj може бити неугодан за оне коjи инсистираjу на званичном наративу о масакру у Сребреници[стр. 5]. Неколико jе тема у овом Предговору коjе jе важно нагласити: 1. разматрање карактера почињених злочина; 2. разматрање питања одговорности поjединих делатника; 3. преиспитивање неких елемената званичног наратива о сребреничким дешавањима.

Цео оваj комплекс злочина Каргановић означава као делимично успешан проjекат регионалног уништења читаве jедне људске заjеднице коjи jе био реализован често наjсвирепиjим средствима.[стр. 7] У правноj литератури се jош увек ниjе садржаjно расправљало о квалификациjи ових злочина. Стефан Каргановић разматра две могућности: по његовом мишљењу ови злочини се могу сврстати или у категориjу геноцида или у категориjу злочина мржње, што jе нешто блажа формулациjа. Коjе особине ових недела аутор истиче као релевантне за постављање оваквих теза? Прва особина jе неселективност убиjања грађана српске националности.[стр. 9] Ако се изузме етницитет, не може се препознати ниjедан други критериjум приликом напада. Мете су биле особе оба пола, свих старосних категориjа, цивили и воjно способни, а нема никаквог доказа да су припадици армиjе БиХ коjи су изводили ове нападе разматрали политички став жртава, односно степен њихове лоjалности према Председништву у Сараjеву, чиjи jе орган Армиjа БиХ била и коjе се самоидентификовало као репрезент свих грађана БиХ, па тако и оних српске националности (што jе био став прихваћен и од међународне заjеднице). Строго говорећи може се извести закључак да jе Армиjа БиХ овим нападима вршила злочине према грађанима сопствене државе.[6]

Каргановић спомиње квалификациjу ових злочина као геноцида више као теориjску могућност, за коjу jе неопходно додатно елаборирање засновано на правним и историjским истраживањима, него као изричиту тврдњу. Друга квалификациjа, коjа би се по нашем мишљењу могла прихватити и на основу доступне евиденциjе, jе да jе у питању злочин мржње. Према правноj теориjи злочин мржње jе формулациjа коjа указуjе да се ради о умишљаjу коjи превазилази оквире уобичаjне кривичне радње и прелази у систематско неселективно деловање против људске групе. Шта све указуjе да jе у питању злочин мржње? Приликом напада на Рупово село циљ нису били само мештани већ су спаљени и школа и привредни обjекти што указуjе да jе циљ био уништавање средстава за живот jедне заjеднице.[стр. 9] Жртве великог броjа убистава били су људи коjи ни теориjски нису представљали потенциjалну воjну претњу.[7] Узвици Алаху екберкоjи су пратили већину напада сведоче о изразитоj верскоj мотивисаности нападача, о чему уосталом сведочи већ споменута склоност да се напади врше на велике православне празнике. Учитељица Есма Киверић из Сикирића, наоружана аутоматском пушком, приликом jедног похода бодрила jе нападаче да не отпочињу пљачку док не побиjу све од врата до врата.[стр. 10]Без обзира на квалификациjу коjа може бити дискутабилна ван сваке сумње се може прихватити да jе реч о систематским нападима jедне етничке заjеднице против друге. У овим походима са муслиманске стране учествовали су и жене и деца са џаковима за прикупљање плена.[стр. 11] Каргановић такође разматра и релавитизациjу ових злочина са муслиманске стране као и аргументациjу коjу она покушава да исконструише – наиме, тврди се да jе и поред инцидената напад на српска села био нужан jер се сребреничка енклава налазила у блокади па jе на таj начин требало омогућити допремање хуманитарне помоћи УНПРОФОР-а и уопште снабдевање Сребренице. У светлу података коjи су наведени у књизи оваква аргументациjа губи било какву уверљивост. Српска села живела су у подjеднакоj оскудици као и муслиманска па се из њих ниjе могло вршити снабдевање муслиманских насеља. С друге стране пљачкањем српских насеља Армиjа БиХ jе вршила насиље над грађанима сопствене земље – потребне ресурсе jе свакако могла да добиjе реквирирањем, административним путем, без било каквог насиља над становништвом. Такође, српске снаге нису вршиле систематско спречавање дотурања хуманитарне помоћи већ су вршиле контролу конвоjа да испитаjу да ли се њима дотура оружjе – на шта су имали право по слову споразума о демилитаризациjи.[стр. 13] Заправо, ни складишта у Сребреници нису била тако празна већ jе допремљеном хуманитарном помоћи располагао Насер Орић – према сведочењу Фатиме Машић помоћ УНПРОФОР-а ниjе дељена становништву већ jе коришћена за профитерско шпекулисање.[8]

Подаци презентовани у овоj књизи, како Каргановић истиче, покрећу и питање одговорности за почињена злодела. Пред Трибуналом у Хагу Насер Орић jе ослобођен одговорности за злочине почињене према српском становништву – он ниjе био стварни командант трупа Армиjе БиХ у Сребреници, него jедан од локалних заповедника са занемарљивим утицаjем тврди Хашки трибунал. Броjне чињенице оповргаваjу ову констатациjу – генерал Сефер Халиловић, Орићев директни надређени, jе пред камерама холандске телевизиjе изjавио да jе Орић био командант свих његових jединица у Сребреници; Филип Мориjон, командант УНПРОФОР-а наводи да jе Орић био господар рата на овом подручjу и да jе спроводио наређења Председништва из Сараjева; низ сведочења у овоj књизи указуjе да jе Орић лично предводио неке од напада, хвалио се постигнућима своjих jединица, посећивао и ислеђивао заробљенике што указуjе на његов челни положаj у Армиjи БиХ у Сребреници.[стр. 14]

И поред тога што сведочи о стравичим злочинима у овоj књизи се не заборављаjу ни изузетни људи, чиjа хуманост у наjтежим приликама мора увек да буде истакнута.[стр. 15][9] Каргановић jе желео да истакне да се у приповестима где су злочинци попут Орића главни делатници мора оставити места и за сведочанства о хуманости обичних, заборављених људи.

Посебан део књиге запремаjу Прилози. Они садрже факсимил сведочанства Фатиме Машић[стр. 170–172], затим репрезентативни избор докумената о страдању српског становништва у сребреничком краjу током Другог светског рата [стр. 173–185] и на краjу jе дат табеларни попис српских жртава Сребренице, наjважниjи међу прилозима и своjеврсна сума целе књиге.[стр. 186–225] Марковић jе настоjао да поред имена жртве да и њене личне податке: име оца, датум рођења, место и време страдања. Оваj попис саздан на поузданоj фактографиjи, представља круну истраживачких напора Драгана Марковића узиданих у ову књигу. Као недостатак књиге морамо да истакнемо што нема карте са споменутим местима као ни хронолошке табеле свих споменутих дешавања. Ова два помоћна средства неопходна су за сналажење свакоме ко већ ниjе подробно обавештен о географиjи овог краjа и током рата у источноj Босни.[10]

И ситуациjи коjу смо описали на почетку овог приказа када се од Срба искључиво очекуjе некритичка самоосуда књига Српске жртве Сребренице 1992—1995. аутора Драгана Марковића, у битном jе несавремен спис.Зашто jе то тако? Зато што ова књига не подилази преовлађуjућим идеолошким обрасцима, зато што одступа од наметнутих шема самоосуде и срамног прелажења преко сопствених жртава. Она jе несавремена jер у доба идеолошког наговештава рационалнои позива другог на заjедничко преиспитивање и рационално сагледавање прошлости. Она антиципира оно стање jавне свести и известан степен интелектуалног поштења када се о догађаjима из прошлости, без обзира колико неугодни били, неће проповедати него разговарати и полемисати уз чврст ослонац на непристрасно утврђене чињенице. У jедноj  интелектуално развиjеноj средити, коjа са нестрпљењем очекуjе да се догађаjи што поштениjе и свестраниjе сагледаjу, оваква књига би свакако била одавно обjављена у издању одговараjућих институциjа, чиjи би циљ био да се расветле сва ратна дешавања. Ова запажања о пожељноj свести и ставовима о ратним дешавањима на териториjи бивше Југославиjе тежња су да се сагледа контекст у коjем се ова књига поjављуjе – оно што би у другачиjим околностима била очекивана обавеза државних установа резултат jе овде личне инициjативе и прегалаштва, племените тежње да се допре до истине. Тако да ову књигу готово у подjеднакоj мери одређуjе контекст у коме се поjављуjе као и садржаj од кога jе сачињена.

 

 

Резултате и значаj ове књиге можемо сагледати из неколико перспектива: прво она jе значаjан допринос фактичком познавању ратних дешавања у Босни између 1992—1995. године. Овако исцрпно истраживање може, и надамо се да ће послужити као позив за диjалог о жртвама рата на подручjу Босне и Херцеговине и за истраживање наjширег комплекса питања коjа се односе на грађански рат у Босни. Друго, овкава књига обесмишљава клишее о рату у Босни и Херцеговини, нарочито присутне у бошњачкоj jавности коjа инсистира на тобожњоj спољноj српскоj агресиjи и генициду коjи jе у заjедничком злочиначком подухвату починило српско руководство, рачунаjући ту и републику Српску и Савезну Републику Југославиjу. Када jе у питању идеjа о спољашњоj агресиjи као оквиру ратних дешавања у БиХ морамо се подсетити оних докумената обjављених у Прилозима коjи сведоче о препознатљивом обрасцу понашања и у Другом светском рату и у Грађанском рату у Босни и Херцеговини. Малициозни читалац ће укључивање ових докумената тумачити као покушаj стигматизациjе jедне заjеднице, у овом случаjу бошњачке  и истицање континуитета злочина као главне карактеристике односа две заjеднице. Разуме се да ово тумачење не представља интенциjу аутора – смисао ових докумената jе да покажу како jе и у jедном и у другом сукобу понашање делатника било детерминисано махом локалном узроцима, антагонизмима коjи су присутни независно од политичког и иделошког контекста у коме се остваруjу. Разуме се да се ти антагонизми могу превладати, али не тако што ће се скривати испод слоjева идеологиjе него тако што ће се разумети њихова суштина. Стефан Каргановић, напомиње да jе занемаривање српских жртава у Сребреничком краjу и истргнуће три jулска дана 1995. године из контекста целокупних ратних дешавања мотивисано наметањем колективне кривице српском народу и као погодно оправдање за различите политичке притиске. Свакако да jе ово примарни разлог. Ми бисмо ипак додали да jе скраjнутост српских жртава неопходно да би се идеолошка матрица о српскоj агресиjи и геноцидууопште могла одржати. Може се повући паралела између ова два кључна идеолошка конституента бошњачке националне идеологиjе и титоистичке формуле братства и jединства – иако им jе садржаj различит заjедничко им jе што се конституишу насупрот стварности, активно потискуjући колективно, историjско искуство jедне заjеднице. Такво наметање идеологизоване слике стварности не само да не може да издржи критичко преиспитивање него, што jе jош важниjе, не може да допринесе помирењу различитих заjедница у Босни и Херцеговини. На краjу, у духу уводничарских речи коjе смо преузели од Мила Ломпара, кључна улога ове књиге jе одбрана jедног фундаменталног права српске заjеднице, права на сећање.

 

Напомене:

[1]Мило Ломпар, Моралистички фрагменти, Нолит, Београд 2009,  стр. 66.

[2]Међу публикациjама Историjског проjекта Сребреница своjим значаjем издваjа се књига Сребреница: Деконструкциjа jедног виртуелног геноцида коjа jе дело Стефана Каргановића и Љубише Симића (издања ове монографиjе стално се допуњуjу новим сазнањима тако да она представља своjеврстан целовит преглед сазнања о масакру у Сребреници 1995. и догађаjима коjи су му претходили до коjих jе дошао Историjски проjекат Сребреница). Такође веома jе значаjан и превод књиге Едварда Хермана и његовог истраживачког тима о Сребреници: Масакр у Сребреници. Докази, контекст, политика (Београд, 2011). У првоспоменутоj монографиjи изнета су и нека сазнања о страдању српског становништва на овом простору а сличноj тематици посвећена jе и монографиjа Љубише Симића Страдање српске Сребренице: фотографски путопис кроз земљу jада и чемера (Београд, 2010). Последња у низу публикациjа Издата jе у коауторству са недељником Печат„Сребреница  —  фалсификовање  историjе”, Зборник критичких есеjа поводом масакра у Сребреници професора Едварда Хермана, одговорни уредник Стефан Каргановић, Историjски проjекат Сребреница, Наш Печат доо, Београд 2012. и обухвата есеjе неколико аутора коjи су се бавили овом проблематиком. Броjни текстови о дешавањима у Сребреници, документа, сведочења и електронске публикациjе могу се пронаћи на интернет саjту Историjског проjекта Сребреница: http://www.srebrenica-project.com/sr/, приступљено 5. августа 2012.

[3]Критичком сагледавању овог проjекта коjи, како сам Каргановић на више места пише, представља у неким сегментима позитиван отклон у сагледавању дешавања  у БиХ са бошњачке стране посвећена jе брошура Босански атлас злочина Истраживачко документационог центра из Сараjева. Критички осврт, уредио Стефан Каргановић, Београд 2010.

[4]Акта коjа дефинишу злочин геноцида не улазе у разматрање коjа jе доња граница броjа жртава да би се неки злочин окарактерисао као геноцид већ га пре свега дефинишу као злочин немаре што подразумева (наjчешће политичку) вољу да се неселективно униште припадници неке заjеднице.

[5]NIOD Report 2002, The Yugoslav Problem and the Role of the West, 1991—1994, Chapter 10: Srebrenica under siege, наведено према Драган Марковић, Српске жртве Сребренице 1992—1995, Београд 2012, стр. 18.

[6]Судећи према реторици у светскоj политичкоj арени последњих неколико година насиље неке власти над сопственим становништвом jе довољан разлог за међународну интервенциjу. То проистиче из такозваног R2P (Right to Protect) коjе jе у међународнополитичком жаргону присутно баш од сребреничких дешавања из jула 1995. године. Разуме се да злочини над српским становништвом у устом подручjу нису наишли ни на осуду западне jавности, а камоли да су страдалници узети у заштиту, чак jе изостало и адекватно судско задовољење пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославиjу или релевантним судским инстанцама у Босни и Херцеговини.

[7]У питању су између осталих непокретна Десанка Станоjевић коjа jе спаљена у сопственоj кући у селу Ратково; Крстина Лазић коjа jе била слепа и душевни болесник убиjена jе и запаљена у своjоj кући у селу Брежани; Драго Митровић, инвалид из Другог светског рата, убиjен jе у селу Подравање.[стр. 10, напомена 3.]

[8]Због овога су мусиманске избеглице чак организовале и протесте у пролеће 1993. године у Сребреници, а Фатима Машић се аjвно обратила Насеру Орићу са питањем зашто се храна не дели онима коjима jе наjпотребниjа. Уместо тога она и њен супруг Салко су ухапшени а затим и физички малтретирани.

[9]Морамо споменути анонимног стражара коjи jе у затвору у Сребреници доносио млеко Љубици Гагић, коjа jе раниjе испиjањем есенциjе покушала да изврши самоубиство. Мухарем Синановић и извесни Кадриjа штитили су Анђу Обрадовић од злостављања а по њеном сведочењу Синановић jоj jе рекао да би jе он сам ослободио али да би му у том случаjу побили породицу. Салко Хусић бранио jе заробљене Србе а када jе сазнао да jе Анђа Обрадовић силована уклонио jе стражара Веиза коjи се више ниjе поjављивао. Фатима Голић бранила jе заробљену Милосаву из Кравице. Хусеин Зукић указао jе помоћ рањеном Видоjу Суботићу коjи jе тако могао да се домогне болнице у Баjиноj Башти.

[10]Списак свих напада може се пронаћи у књизи Љубиша Симић, Страдање српске Сребренице, Београд 2010, стр. 175—179.  географска карта са обележеним српским селима коjа су била мета напада може се пронаћи на саjту Историjског проjекта Сребреница: Мапе, http://www.srebrenica-project.com/sr/index.php?option=com_content[&]view=category[&]layout=blog[&]id=4[&]Itemid=5, приступљено 13. августа 2012, посебно странице: Карта попаљених и разорених српских насеља (http://www.srebrenica-project.com/sr/images/stories/Slike-Srebrenica/mape/Karta_popaljeni_srpskih_naselja_velika.jpg) и Мапа српских насеља коjа су била нападнута и уништена од стране муслиманских снага из енклаве Сребреница (http://www.srebrenica-project.com/sr/images/stories/Slike-Srebrenica/mape/Mapa-napadnutih-srpskih-sela-VELIKA.jpg)

август 2012.

 

Извор: ВИДОВДАН.ОРГ

 

Везане виjести:

СРЕБРЕНИЦА: ЗВАНИЧНА ПРИЧА НА „АПАРАТИМА ЗА ВЈЕШТАЧКО ДИСАЊЕ“

Сребреница фалсификовање историjе

Дама у црним чизмама и заслужена казна за „негирање геноцида“

ЗАШТО СЕ ‘СРЕБРЕНИЧКИ ГЕНОЦИД’ НЕ ПОМИЊЕ У МУСЛИМАНСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА?

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: