Милош Тимотијевић – четници, партизани и злато

Историчар Милош Тимотијевић у разговору за „Печат“ указује на открића до којих је дошао истражујући судбину новца и злата у Југославији током Другог светског рата. Ко је колико новца и злата опљачкао и отео, ко је колико новца и злата од кога добио.

ИСТОРИЧАР Милош Тимотијевић (Чачак, 1969) студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду 1996, где је и докторирао 2011. године, с тезом Модернизација балканског града у доба социјализма: Пример Чачка и Благоевграда (1944–1989).

Од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, где је 2015. заслужио звање музејског саветника. Главна подручја његових научних интересовања обухватају друштвену и културну историју Србије у XX веку, војну и политичку историју Србије у Другом светском рату, модернизацијске процесе на Балкану у другој половини XX века, као и историју Цркве и црквене уметности на подручју западне Србије.

Аутор је и коаутор 16 монографија, као и још 90 других научних радова. Добио је више признања, међу којима се истиче Награда „Михаило Валтровић“. Недавно је објављена његова књига Злато четника и партизана – деконструкција једног мита („Службени гласник“, 2018), што је и био повод за наш разговор.

Ваша књига почиње анализом „архетипологије“ злата у нашој народној свести. Показали сте да смо, као и у многим другим областима, народ бујне маште, склон митологизацији, па и митоманији. Какво место злато заузима на нашој „менталној мапи“?
Српска народна митологија злату приписује велику моћ, улогу одуховљене материје чије проналажење решава све људске проблеме и говори о човековој жудњи за светлошћу изгубљеног раја и блаженства првобитног вечног живота на земљи.

Народна поезија, као облик колективног памћења, увек инсистира да све што је вредно бива опточено „сувим златом“, све што сјаји и опчињава људе добија облик „жеженог злата“.

Векови сиромаштва и културе тврде оскудице условили су прижељкивање раскоши. Јунаци из народних песама увек на себи носе злато, од одеће, преко украса, до оружја. Али злато се у народним причама никада не добија лако, већ „тешким радом“ који је потребан да се „отвори земља“, сиђе у подземни простор и избори с митским господаром који чува благо.

Као и многе друге ствари у митологији и злато може бити узрок уништења и самоуништења, јер поседује и „онострани“ карактер. Суштински, злато у таквом веровању припада свету мртвих, с којим живи не могу контактирати без последица. Ипак, подвиг могу да остваре само посебни људи, својеврсни „хероји“, особе предодређене да пронађу и што је много важније – задрже злато.

Почнимо од „краљевог злата“, за које се, већ деценијама, а под снажним утицајем послератне власти, причало да га је краљ Петар „опљачкао“ кад је кренуо да „бежи“ из земље. Шта се заиста десило за време априлских догађаја 1941. и касније?
Подаци о том злату одавно су познати, али их увек треба понављати. Краљевина Југославија је непосредно пред почетак Другог светског рата највећи део златних резерви преместила најпре у Велику Британију, а потом у САД.

Средином априла 1941. у иностранству је било 52,8 тона злата, односно 83,1 одсто свих златних резерви. Злато које се налазило у Сарајеву (1,1 тона) преузеле су усташе, а злато које се чувало у Ужицу (9,6 тона) највећим делом запленили Италијани приликом његовог транспорта у Црну Гору – укупно 8,3 тона.

Немци су у манастиру Острог опљачкали 188,5 килограма злата. Манастир је сачувао око 282,5 килограма злата, од којих су четници узели око 41 килограм 1944. године.

Остатак је сачуван. Југословенска влада евакуисала је авионима из Никшића 674 килограма злата. Енглеској банци одмах је предато 435 килограма и размењено за фунте, а преосталих 239 килограма злата највероватније је остало у поседу војних власти Краљевине Југославије у емиграцији.

Током евакуације злата на простору Црне Горе украдено је око 88,5 килограма злата. После 1945. све златне резерве из САД и Велике Британије, као и злато које су 1941. опљачкали Немци и Италијани враћени су Титовој Југославији. Јосип Броз је лично задржао злато које је сачувано у Острогу, око 240 килограма.

Колико се зна о судбини несталих драгоцености династије Карађорђевић?
Драгоцености Карађорђевића које су чуване у Острогу једним делом опљачкали су Немци 1941, а други део је преузео Јосип Броз 1945. године. Немци су пљачкали и на Опленцу и на Двору у Београду.

Ипак, део драгоцености је сачуван. Владарске инсигније биле су сакривене у Жичи. Драгоцености које су сакривене у околини Чачка такође су опљачкали Немци 1942. године. Постоји много непознаница у вези са овим благом, јер су партизани 1943. обесили Спасоја Дилпарића, једног од чувара драгоцености Карађорђевића.

* Често се, препуцавајући се око исхода грађанског рата у Србији, заборавља да је Србија, као и цела Југославије, била под окупацијом и да су главни разориоци земље, па и покретачи грађанског рата, били окупатори. Колико су, рецимо, немачки окупатори однели злата и драгоцености с нашег тла?
Немци су из Србије само из Бора однели најмање 2.094 килограма злата. Поред тога опљачкали су велике количине злата из банака, из приватних депозита, од Јевреја, многих Срба, преузели су драгоцености Карађорђевића и редовно су пљачкали становништво на терену.

Постоје претпоставке да су можда узели чак око 5.900 килограма злата. Није само нацистичка немачка држава пљачкала злато. То су радили и њихови службеници. Зна се да је Франц Нојхаузен, немачки генерални опуномоћеник за привреду у окупираној Србији, на свом имању у Чоки закопао можда око 800 килограма злата, и да је у његовом стану у Београду било више од 200 килограма злата.

Поред тога Немци су узели и стотине тона сребра, многе драгоцености, уметничке предмете, милијарде „обичних“ динара, чак и клишее за штампање пара.

* Хрватске усташе су се, такође, домогле великих количина злата, отетих од жртава њихове геноцидне политике, Срба, Јевреја и Рома. И о томе сте писали у својој књизи. Шта су чињенице?
Улога хрватских усташа у Другом светском рату деценијама је умањивана због идеологије братства и јединства. Усташе су у Сарајеву опљачкале 1,1 тону злата, а у Загребу су из Југословенске народне банке узели око три тоне злата, а током рата и огромне и никада утврђене количине златних драгоцености од Јевреја, Срба и других грађана, често после крвавих злочина.

Опљачкане су и многе драгоцености СПЦ. После рата Титовој Југославији враћене су минималне количине злата које су усташе изнеле из земље, јер у процесу реституције није прихваћено да су те драгоцености после 1941. прелазиле границу мимо прописа, јер је НДХ имала државни суверенитет.

* Југословенска војска у Отаџбини не само да је била „кољачко-гибаничарска“ него се и невероватно обогатила златом које је стизало од савезника, а које је коришћено за борбу против „народноослободилачке борбе“. То је вишедеценијски стереотип бивших Титових историчара. Шта је истина о тзв. „четничком благу“?
Четници су имали минималне финансије и били су потпуно зависни од добровољних прилога, повремених контаката с Недићевом администрацијом и мале помоћи из иностранства, која је брзо постала један од ефикасних начина за политичко условљавање, да би крајем 1943. и таква „савезничка“ помоћ потпуно престала да стиже.

Михаиловићеве снаге добиле су укупно 55.000 златника, што је око 400 килограма злата, и око два пута више папирног новца свих валута. Ипак, због снажне пропаганде комуниста, љотићеваца и Немаца, створен је мит о огромном четничком благу.

 Познати сте по томе што пажљиво раздвајате револуционарни комунистички покрет и партизане настале у доба Другог светског рата, сматрајући да су и четници и партизани две српске војске које су устале у борбу против окупатора, при чему су Тито и његови идеолошки саборци искористили партизанство ради доласка на власт и извођења револуције по бољшевичком моделу. Зато сте у својој књизи прво приступили изучавању комунистичког покрета из перспективе његовог финансирања пре Другог светског рата, када је он био илегалан и имао за циљ рушење буржоаске Краљевине Југославије. Шта сте утврдили?
Устанак 1941. имао је првенствено српски ослободилачки карактер. О томе увек треба водити рачуна, јер је вишедеценијска пропаганда у јавној историји искривила улогу многих актера Другог светског рата. Комунисти су српски устанак успешно усмерили ка својим циљевима, користећи српске ослободилачке традиције, југословенство, снажан антифашизам и жељу омладине за модернијим и слободнијим животом. Постоји и пропагандна слика о потпуно самосталној и аутентичној југословенској револуцији, која је изведена без помоћи Совјетске Русије.

Ипак, није било тако, јер је СССР финансирао КПЈ у предратном периоду уплаћујући милионске суме у француским францима, стотине хиљада златних рубљи, као и десетине хиљада америчких долара и свих других валута.

Новац су добијали све до напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године, да би у пролеће 1944. у Москви добили и кредит од 10 милиона долара, од којих је осам уплаћено у злату. Овакви подаци не треба да чуде и изненађују, јер се без новца, посебно злата, није могло ратовати, нити су револуције само одраз незадовољства и супротности у друштву. За преврат је, поред народног расположења, погодних међународних околности и оружја, увек неопходан и новац.

Јосип Броз Тито, вођа пролетаријата, имао је (то су тврдили још и агенти који су га шпијунирали док је био активиста Коминтерне у СССР-у) „буржоаске склоности“ према злату и драгом камењу. Дајте нам „златни“ портрет генералног секретара и маршала, и пре и после рата.

Сви који су пре рата упознали Броза уочили су изражено паланачко уживање у ситнобуржоаском спољашњем „сјају“, од одеће, преко златних оквира за наочаре, до скупоценог прстења. Била је то потпуна супротност аскетском лику Стаљина, на пример.

После рата Тито је спољашњим изгледом, који је укључивао и приказивање злата, покушавао да изгради и учврсти своју владарску репрезентативну улогу у друштву, јер није могао да рачуна на углед као мислилац или теоретичар марксизма-лењинизма.

Био је свестан важности свога изгледа и ниског цивлизацијског нивоа становника земље којом влада, за које је говорио да на су, нажалост, већином сељаци.
Послератна митологија је представила НОП као покрет чистих аскета који нису имали ни додира с прљавим благом владајуће класе коју треба развластити. Колико је било баш тако?

Већина комуниста и скоро сви партизани заиста нису имали додир с драгоценостима и најчешће су гинули и умирали убеђени у праведност својих циљева. То је необорива чињеница. Али када је у питању руководство, „авангарда радничке класе“, није било тако.

Већ у предратном периоду многи руководиоци КПЈ водили су лагодан живот професионалних револуционара, често уживајући у луксузу. Зато послератне заплене вила, материјалног богатства и драгоцености српске буржоазије није било изненађујуће.

Када је у питању ратно доба, најуже руководство партизанског покрета веома је ефикасно прикупљало и употребљавало велика финансијска средства која су махом узимали из банака, пошта и свих државних установа окупиране Србије, где је 1941. била највећа слободна територија. Све веће суме упућиване су у Врховни штаб, док су мањим износима у одредима руководили политички комесари.

* Ваша књига је препуна описа отимања новца од окупатора и домаћих колаборациониста ради финансирања покрета отпора, а овим акцијама, сличнима оним у „вестернима“, бавили су се и четници и партизани. Како је то изгледало?
Партизани су 1941. само у Ужицу узели око 80 милиона динара, у време када се један златник на црном тржишту продавао за суму између 1.500 и 2.000 динара.

Новац су у милионским сумама узимали и у другим местима Србије. Била је то промишљена и организована акција. Четници нису уништавали домаћу администрацију у служби окупатора, настојећи да је искористе за своје циљеве. Повремено су од Недића добијали мање суме новца, али када је престала помоћ из иностранства, кренули су у систематско отимање новца из свих установа окупиране Србије.

Упадали су у возове, камионе за превоз новца, поште, банке. Од пролећа до јесени 1944. на тај начин су узели 1,23 милијарде динара. Посебно су били дрски упади у Народну банку у Београду, из које је пред крај немачке окупације узето и око 100 килограма злата. Највећи део овог новца и целокупно злато преузели су партизани када су дошли у Србију 1944. године.

* Нема шпијунске приче без Енглеза. Њихов представник код ЈВуО Бил Хадсон дошао је у послератну Југославију тражећи „четничко благо“. Како је изгледала та потрага?
Британци су својим мисијама код генерала Михаиловића слали велике количине злата и папирног новца. Део тог новца је закопан на многим локацијама.

То није био новац намењен четницима већ Енглезима. Хадсон није после 1945. долазио у Југославију да лично тражи то благо, мада је заиста посетио нашу земљу, али постоји низ информација о томе да су постојале акције проналажења драгоцености закопаних за време рата.

Најпознатија је акција „Морава“ из 1965, када је Титова УДБ-а на простору Овчарско-кабларске клисуре тражила четничко злато. Улога британске обавештајне службе није потпуно јасна, али Ранковић је тврдио да су на почетку сарађивали у овом подухвату.

* Историографија има за циљ долажење до историјске истине кроз наслаге легенди и публицистичког митотворства. Какве су истине после ваших истраживања?
Партизанска пропаганда о бежању краља с народним златом и о огромном „четничком благу“ које су добијали током рата од Енглеза, а коју су иначе ширили и љотићевци и Недићева влада под контролом Немаца, додирнула је најдубљи слој народне митологије у којој злато има важну улогу.

Између осталог то је један од разлога што је снага негативног пропагандног стереотипа о четницима остала тако дубоко урезана у свести народа. Огромне количине новца, па и злата, који су имали и користили комунисти и партизани остале су изван поља нашег размишљања, што је велики пропуст наше историографије. Може се слободно рећи да „тајна партизанског блага“ још није у потпуности откривена, и упорно чека свог истраживача.

Аутор:Печат

Извор: Вечерње вијести

Везане вијести:

Исповест Славољуба Закића: Још траје рат четника и партизана

Четник коме су партизани подигли споменик

Немци су масовно стрељали четнике, не партизане!