Miloš Milojević: Milo Lompar o otporu između bune i samosatiranja

Izveštaj sa predavanja Mila Lompara „Srpski narod posle raspada Jugoslavije“

U Parohijskom domu Crkve svetog Save u Beogradu održano je 24. oktobra ove godine predavanje Mila Lompara posvećeno važnoj temi perspektive srpskog naroda posle raspada Jugoslavije. Ono što je privuklo pažnju – posebno ako ste tražili slobodno mesto – bila je velika posećenost. Sala Parohijskog doma bila je dupke puna a sastav publike prilično mešovit. Što, ruku na srce, nije baš uobičajena slika sličnih skupova na kojima dominiraju sede glave.

Uvodničar o. Dalibor Stojadinović je, ispred organizatora predavanja, ukazao da je tema identiteta, pitanje kojim želimo da se identifikujemo kao narod, jedno od ključnih pitanja. Takođe je ukratko predstavio predavača i njegov dosadašnji rad. Profesor Milo Lompar predaje na Katedri za književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Istaknuti su njegovi radovi posvećeni vladici Petru II Petroviću Njegošu i Milošu Crnjanskom, kao i delo Duh samoporicanja posvećeno kulturnoj politici.

Ukratko rečeno, sadržaj predavanja je podrazumevao sve ono što će čitaoci Lomparovih dela prepoznati kao njegove karakteristične teme – pitanje identiteta, srpskog stanovišta, srpskog kulturnog obrasca, određenju prema prošlosti, kritika titoizma, odnosu srpske inteligencije prema kolektivnoj sudbini srpskog naroda i druge. Ipak, kako se to očekuje od majstora javnog govora, i pažljivi čitaoci ranijih Lomparovih radova mogli su u jučerašnjem predavanju da čuju mnogo toga provokativnog, politički aktuelnog i duboko promišljenog.

Profesor Lompar je svoje predavanje otpočeo konstatacijom da su sudbonosni događaji u kojima se raspala titoistična Jugoslavija postavili važna pitanja o srpskom samorazumevanju. Prema njegovim rečima, još je Slobodan Jovanović 1903. godine zapazio, razmatrajući srpsku spoljnu politiku, da je srpsko ujedinjenje možda najsloženije od ujedinjenja bilo kog balkanskog naroda. To je ondašnje vrsne intelektualce navelo da rade na formiranju onoga što su nazvali kulturnim obrascem. Kulturološke predstave da postoji jedinstvo Južnih Slovena postajale su sve dominantnije u svesti srpskih intelektualaca a oni prema toj činjenici nisu pokazali neophodan oprez, istakao je Lompar.

Siton-Votson je napisao u jednom pismu da bi trijumf srpske ideje bio pobeda istočne nad zapadnom kulturom i da bi on – kao pripadnik zapadne kulture – to teška srca prihvatio. Lompar je napomenuo da je srpska ideja pre stvaranja Jugoslavije došla pod sumnju što je bilo slično habzburškoj ideji o velikosrpskoj opasnosti.

Možda centralno mesto predavanja zauzela je Lompareva rekonstrukcija i tumačenje jedne, kako je rekao, razuđene unutarsrpske polemike koju je vodilo uredništvo lista Nova Evropa na čelu sa Milanom Ćurčinom sa srpskim filologom Ljubomirom Stojanovićem. Stojanović je bio čovek rigorozne načelnosti i ličnog poštenja, ali je u ovoj polemici morao da sluša salve neprijatnih reči izrečenih na njegov račun.

U Novoj Evropi je, između ostalog objavljeno da je u ondašnjoj Jugoslaviji već bilo vidljivi slovenačko i hrvatsko stanovište i da bi bilo najgore ako bi se formiralo i jedno srpsko stanovište. U isto ovo vreme, kada je pomenut stav objavljen u Novoj Evropi, profesor Beogradskog univerziteta u svom dnevniku beleži kako planira da otpočne pisanje istorije jugoslovenske književnosti. Lompar je istakao kako je ovo bio pokazatelj da se kulturno stanovište premešta na jugoslovenski plan.

Lompar je istakao da je srpska elita stvarala jugoslovenski kulturni model koji objektivno nije mogao da nastane. U pitanju je bio period potpune nacionalne demobilizacije Srba, kako je u jednom kasnijem eseju to doba označio Slobodan Jovanović. Razrađuje se ideja o srpskoj krivici i to na dvema osnovama: nemačkoj ideji da se Nemačka spere krivice za izbijanje Prvog svetskog rata i ideji o srpskoj hegemoniji. Ova dva toka ulila su se u idejne modele titoističke Jugoslavije.

U srpskoj jedinici konstituisane su tri nacije i tako je počeo proces unutrašnjeg rastakanja. Pad Berlinskog zida označio je pad komunizma. Sjaj Oktobarske revolucije, naveo je Lompar, utrnuo je padom Berlinskog zida i mi smo se našli u jednom novom okruženju. Srbi su te nove okolnosti videli kao poražavajuće.

Dvadeseti vek je označio vreme obračuna sa Jugoslavijom, a Nemačka je bila izričita u tome da mora doći do raspada ove države. Srbi van Srbije, zapazio je Lompar, bili su treći po brojnosti narod u titoističkoj Jugoslaviji. Treća nacionalna grupacija lišena je državnosti prilikom raspada države i to je odredilo potonjih 25 godina srpske istorije. Obnovljen je koncept srpske krivice – Srbi su krivi i što je nastala i što je nestala Jugoslavija.

Lompar ističe da je potrebna integralistička svest o našem narodu. U neveselom iskustvu Jugoslavije spada i proces denacionalizovanja Crne Gore. Prema prvom posleratnom procesu Srba je u Crnoj Gori bilo svega 1,87%, a 9% pred raspad zemlje. Crna Gora stoga nije u titoističkoj Jugoslaviji bila ustavno određena kao država crnogorskog i srpskog naroda. Ovaj proces odigrao se u Jugoslaviji. Srba je prema popisima iz 2003. i 2013. godine bilo oko 30 odsto.

U određenju prema komunističkoj prošlosti Lompar je ukazao da je potrebno napraviti distinkciju između univerzalnih komunističkih procesa u svetu ispod kojih se dešavaju sociokulturni procesi karakteristični za pojedina podneblja. Ovi dubinski procesi su u slučaju srpskog naroda porazni. I slovenački i hrvatski komunisti mogu da se podiče očuvanjem državnosti – Maks Luburić je onima iz Hrvatske za to odao priznanje u jednom članku iz 1962. godine. Da bi se pitanje odgovornosti srpskih komunista prema sopstvenom narodu izbeglo govori se o opasnosti od srpskog nacionalizma. Lompar je naveo da je srpski narod u stanju postmoderne okupacije i to je dobar razlog za formiranje integralističke kulturne politike. Naša kultura nije etnički isključiva, ali nemamo integralističku politiku.

Kako bi ukazao na proces namernog odnarođavanja Crne Gore Lompar je podsetio na primer rušenja Lovćenske kapele – ona je prvi put porušena za vreme okupacije 1916. godine da bi bila obnovljena 1925. po projektu čuvenog Nikolaja Krasnova a uz trud kralja Aleksandra Karađorđevića. Srušena je 1971. godine, a imamo svedočanstvo da je 1969. Tito rekao crnogorskom rukovodstvu da je treba srušiti jer je tu Aleksandar venčao Srbiju sa Crnom Gorom. Podsetio je da se kada se govori o kralju Aleksandru i obnovi Lovćenske kapele često spominje da je on tu ugrađivao venčački, srbijanski mermer ali se zanemaruje da je upotrebljen i brački mermer – valjda je jedino problematičan onaj venčački, ironičko je primetio Lompar.

Kritikujući politički duh srpskog naroda u ovom trenutku, Lompar je naveo kako se često tvrdi da integralistička kulturna politika nije moguća pošto smo slabi i u vrlo nepovoljnim sveopštim okolnostima. On je podsetio da se Jugoslavija raspala u više faza. Prva faza predstavljala je borbu za teritorije – ni ona još nije završena. Druga faza, koja besprekidno traje je borba za interpretaciju i tu je potreban intelektualni, politički otpor. Između pobune i slepe pokornosti postoji veliki prostor i ovo sve važi ako postoji potreba da se postoji.

Lompar je naveo da naslednici titoističkih političkih obrazaca vode politiku da sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko prestalo da bude srpsko. U samoj Srbiji dolazi do formiranja srpske kulturne politike koja je multikulturalna a ne srpska.

Predavanje je zaključeno rečima: Ja plediram za borbu uz podsećanje da između ustanka i vojne bune i voljnog samosatiranja postoji široki prostor za delovanje. Posle predavanja usledila je kraća diskusija na pitanja publike.

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Prof. dr Milo Lompar o društvenom inžinjeringu | Jadovno …

KONAČNO: Milo Lompar o knjizi „Povratak srpskom stanovištu …

Milo Lompar o kulturnoj politici, ćirilici.. | Jadovno 1941.