Милош Ковић: Завети Србе учинили борбенијим у суочавању са искушењима

Необично трајно Косовско предање вековима је понављало да је боља смрт у јунаштву и слави, него живот у срамоти и ропству.

Ратови су усуд српске историје. Срби су, понајвише због географских датости, ратовали више и дуже од многих нација.

Ратови су доносили расуло и посрнућа, али су се, у њима, уобличавали српски култови и предања, са средиштем у Косовском завету. Ти култови, предања и завети учинили су Србе самосвеснијим и борбенијим у суочавању са искушењима.

Срби се, међутим, не разликују од осталих нација по томе што су сећање на ратна јунаштва и страдања уградили у темеље свог националног идентитета. Од британских до пацифичких острва и од руских тајги до канадских прерија, нације памте и обележавају своје победе и своје патње.

Садржаји и смисао српских сећања на Први светски рат мењали су се од 1918. до данас.

Свако време, од доба Краљевине Југославије до данашње Републике Србије, имало је свој Велики рат. Срби су добар пример за то како предања мењају облике и како она, у исто време, могу да буду необично отпорна и трајна. Сећање на Велики рат одувек је подразумевало понос на претке, због јунаштва и победа на Церу, Колубари и Солунском фронту. Ту је и прича о поразу и страдању, о Албанској голготи, али се она увек везује за крфски Васкрс и солунску победу. Хришћанство и патриотизам, који вековима чине основе европске културе, проналазе смисао голготе у неминовном васкрсу. Историјско искуство Срба то, уосталом, потврђује.

Историографија, ипак, није исто што и традиција. Историчар не мора да се осврће на предања. Може да се са њима разрачунава, као што је чинио Иларион Руварац. Или да им поставља своја питања и да их пажљиво ослушкује, као што је радио Стојан Новаковић.

У фељтону који је пред читаоцима „Новости“, голгота из 1915. биће раздвојена од Васкрса из 1916. Реч је, дакле, о поразу српске државе и војске, о међусобним оптуживањима због слома и погибије, о напуштању отаџбине и повлачењу у зимска, планинска беспућа Албаније и Црне Горе, на милост и немилост савезника.

Тешко је, укратко, онако како то захтева уводна реч, описати сву дубину пропасти из 1915. године. Србија, коју је, почевши од 1804, у мукама и победама, упорно градило неколико нараштаја, тада је избрисана са мапе Европе. Напале су је и разориле три државе – Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска. Њена војска, прослављена у епским биткама на Куманову, Битољу, Брегалници, Церу и Колубари, била је побеђена. Држава и војска напустиле су територију Србије, да би наставиле борбу. Цивилно становништво, већ десетковано репресалијама и епидемијама, препуштено је милости освајача.

Поражена је, потом, и друга српска држава, Црна Гора; она је, за разлику од Србије, потписала капитулацију. Србе у Аустро-Угарској, нарочито у Босни и Херцеговини и Срему, „њихова“ држава је, још 1914. године, ставила ван закона и подвргла систематском затирању – убијањима, пљачки, затварању у концентрационе логоре. Само у Босни и Херцеговини организовано је седамнаест кафкијанских процеса у којима је Србима суђено због велеиздаје. Не случајно, у време похода на Србију и Црну Гору 1915-1916, у Бањалуци је организован највећи од њих, Велеиздајнички процес, на коме је пред суд изведено 156 српских политичара, учитеља, свештеника, трговаца, лекара и адвоката.

О размерама и значају онога што се догодило 1915. године најбоље сведоче људски губици. Према званичним српским подацима, у борбама и повлачењу кроз Албанију страдало је 77.455 војника и око 140.000 цивила. Владимир Стојанчевић је, користећи овај извор, утврдио да је 1915. година однела животе око 1.050.000 Срба. То је више од четири петине укупног броја губитака Србије у Првом светском рату, који износи 1.247.435.

Нема сумње да српска искуства из Великог рата не личе на уобичајене представе о Првом светском рату, о британским и немачким војницима годинама заглављеним у блатњавим рововима, који на Бадње вече са својим непријатељима деле чај. Српски Велики рат, међутим, по својим кључним одликама, личи на оно што се догађало на „заборављеним фронтовима“ Првог светског рата, на Источном и Блискоисточном фронту. За разлику од Западног фронта, где се већ 1914. прешло на рововски рат, на Истоку и Југоистоку су вршени брзи маневри и обухвати, са циљем масовних заробљавања. На Источном фронту за трупама у повлачењу текле су, као у Србији 1914. и 1915, реке преплашених цивила. „Велико повлачење“ руске војске из 1915. следило је преко три милиона избеглица.

На Западном фронту, најближе српском искуству из 1915. било је оно што се догодило Белгији 1914. године. Њена војска јуначки се одупирала непријатељу. Савезници ни њу нису успели да спасу. Пораз и окупација овде су били праћени злочинима над цивилима и масовним избеглиштвом. Краљ и влада морали су да се повуку, при чему је влада нашла уточиште на територији Француске, док је краљ Алберт са војском остао на последњем слободном делу Белгије. Фронт на реци Изер за Белгијанце је био оно што ће за Србе бити Солунски фронт. Размере белгијских страдања ипак су неупоредиве са српским. Србија се у исто време, бранила од три непријатељске војске. Белгијско повлачење није однело такве жртве као егзодус Срба преко смрзнутих албанских и црногорских планина.

Уколико се у општим историјама Првог светског рата макар и узгредно пише о Србима, онда се не помињу њихове ратне победе, Цер и Колубара, па чак ни пробој Солунског фронта, него Сарајевски атентат 1914. и велико повлачење из 1915. Пажња која се у ширим прегледима историје Првог светског рата понекад поклања српском поразу из 1915, за узрок нема сасвим изузетна српска страдања, него стратешки значај територијалног спајања Централних сила, као последице окупације Србије.

Може ли се 1915. година, после смештања у европске оквире, ипак, боље разумети у контексту српске националне историје? Већ савременици слома из 1915. поредили су овај догађај са пропашћу Србије из 1813. године. Када су, у повлачењу, стигли на Косово поље, Срби су се питали да ли је то био крај стогодишњег сна о независности и почетак повратка у границе туђих империја, где су живели вековима пре 1804. године.

Било је и поређења са Великом сеобом из 1690. године. И сеобу из 1915. предводиле су највише српске старешине; прогнаници су са собом носили мошти светаца и државна знамења; коначно, веровали су у скори повратак у отаџбину. Можда су управо сеобе из векова турских најезди биле далеки историјски праузори, према којима су одлуке, чак и несвесно, доношене и 1915. године. Необично трајно Косовско предање вековима је понављало да је боља смрт у јунаштву и слави, него живот у срамоти и ропству. Уз све то, сигурно је да су српски државници 1915. имали на уму непосредно белгијско искуство.

Коначно, и можда најважније, савезници су од Срба захтевали да се не предају.

Највеће победе и страдања

Први светски рат се, по много чему, издваја међу српским војевањима. Обележиле су га и највеће победе и највећа страдања. Он је велика раскрсница не само светске и европске, него и српске историје. Култура, привреда, политика – после њега ништа више није било као пре. Други светски рат био је само његов наставак. Његове последице осећамо и данас, после пуних сто година.

Наслов и опрема: Стање ствари

(РТРС/Искра, 12. 2. 2021)