Miloš Ković: Šest vekova živi Kosovski zavet i živeće i dalje

Profesor Ković sa svojim studentima redovno odlazi na Kosovo i Metohiju i u srpske enklave uveren da se na takvim mestima ljudskog bitisanja u 21. veku najbolje može ispeći zanat istoričara.

Naslov i oprema: STANjE STVARI ; Izvor: Politika, 8. 4. 2020

Autor: Dragoljub Stevanović

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Imao je sedam godina kada je od roditelja tražio da mu kupe „Ilustrovanu istoriju sveta” Somerseta Fraja. Tu knjigu je video kod drugara i jako mu se svidela. Voleo je njene ilustracije koje su mu dočaravale neki davni svet i ljude iz prošlih vremena. Od tada sebe smatra istoričarem koji se od te 1976. pa, evo, sve do današnjih dana interesuje za događaje iz naše i evropske prošlosti, trudeći se da odgonetne kuda ide današnji svet i Srbija s njim.

Knjigu Somerseta Fraja doživljava kao deo identiteta njegove generacije. Bila im je omiljena još u tako ranom uzrastu jer je bila kao stvorena za dečake, podsticala maštu, jačala avanturistički duh i učila ih kao i svaka prava učiteljica života o ljudskoj prirodi, borbama, ratovima, odvodila u neke druge epohe kao u istinskom vremeplovu. Generacije rođene šezdesetih godina prošlog veka odrastale su i na stripovima… Niko nije obraćao pažnju da li su u oblačićima ispisani dijalozi na latinici ili ćirilici, vladala je fascinacija ilustracijama.

Fakultet više od radnog mesta

– Ima mnogo onih koji su, na ovaj način, bili istoričari kao deca, ali su prestali jer im je neko objasnio da od toga neće moći da žive, kaže Miloš Ković, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Filozofski fakultet je za njega mnogo više od radnog mesta. Roditelji su mu se upoznali na njemu: otac je diplomirao na Odeljenju za sociologiju, a majka psihologiju. Tu je i Miloš provodio svoje studentske dane dok nije dobio diplomu istoričara pa se tu i zaposlio, a na ovom fakultetu, na Odeljenju za psihologiju, kao vanredni profesor radi i njegova supruga Vanja.

S obzirom na to da je jako mnogo ovog fakulteta u životima familije Ković, Miloš naglašava da radno mesto nije došlo kroz nepotizam ili ideološku podobnost, već je posledica učenja, rada i laganog napredovanja od asistenta do vanrednog profesora.

Odrastanje u Šapcu

Sećajući se svog detinjstva u Šapcu kaže da je odrastao kao deo tadašnje srednje klase kojoj je obrazovanje bilo jako važno. U njegovoj kući se razgovaralo o knjigama, filmovima, politici, vozio se folksvagen, išlo jednom godišnje, a ponekad i češće, na more i planinu.

– Taj samoupravni socijalizam uspeo je da do kraja sedamdesetih godina prošlog veka proizvede i utvrdi svoj obrazovani, lojalni srednji sloj. Kada je počeo raspad socijalizma i Jugoslavije, taj sloj je pretrpeo najjače udarce. Neki od nas su napustili ovaj svet, drugi su napustili zemlju i odselili se na Zapad, treći su se jednostavno pomirili s degradiranjem da bi opstali, ali je bilo i onih koji su, dok je zemlja propadala, napravili karijere, kaže Ković.

Seća se sredine osamdesetih kao vremena kada je njegova porodica prešla u Beograd. Sloboda je stigla u glavni grad Jugoslavije pre nego u istočnoevropske zemlje. S društvom je išao s tribine na tribinu, posećivao festivale i koncerte, čitao dugo zabranjivane istine po novinama i knjigama. U vreme pada Berlinskog zida putovao je u Budimpeštu i Prag da bi svojim očima video rušenje jedne imperije i propast jednog sveta. Za studente istorije to je bilo nezaboravno iskustvo. Ali, nazirale su se sve jasnije i pretnje u sopstvenoj kući: usledio je rat.

Društveni život profesora Kovića se već dugi niz godina odigrava u širem krugu ustanova i kafea oko Filozofskog fakulteta. Tu je naučio mnogo više od pukog poznavanja prošlosti.

– Kao i Englezi koji su jako privrženi svom Kembridžu ili Oksfordu i ja osećam nešto slično prema Filozofskom fakultetu. Posebno volim pogled s prozora nove zgrade Filozofskog na fasadu Kapetan Mišinog zdanja u kome su se nekada nalazili Velika škola, Prva beogradska gimnazija, Srpska kraljevska akademija, nacionalni muzej i još što-šta, priča naš sagovornik.

Iako je doktorirao izučavajući politiku čuvenog engleskog državnika Dizraelija prema Balkanu, za Kovića kao i za svakog srpskog istoričara nacionalna istorija, Kosovo i Kosovski zavet su nezaobilazne teme. Školujući studente da jednog dana postanu profesori i da ovladaju zanatom istoričara, on s njima, kolegama profesorima, naučnim radnicima iz instituta, redovno putuje na Kosovo i Metohiju gde posećuju spomenike, svetinje, ali i srpske enklave.

Varka prvog pogleda na istoriju

– Studenti, budući profesori, uče da kroz empatiju izgrade svoj zanat jer bez saosećanja mi ne možemo da razumemo ni današnjicu ni prohujale epohe. Ratovi i stradanja nisu samo prošlost – oni su i sadašnjost i budućnost. Od istorije ne možete da pobegnete. Istorija nije samo nauka o prošlosti. Ona nas uči da razumemo sadašnjost, pa i budućnost, da na sve gledamo u dužoj vremenskoj, istorijskoj perspektivi, kaže naš sagovornik.

Podseća i da je istorija koju smo mi učili bila jednoznačna i nije omogućavala mnogo različitih tumačenja. Danas se krećemo između dve krajnosti, vremena kada je negovan isključivo i samo marksistički pristup istoriji i današnjice koju Ković opisuje kao kakofoniju vrednosti: uvodi se dominantno zapadnjački pogled na istorijske događaje koji nekritički prihvatamo kako bismo se nekome svideli i preporučili.

– Istoriju moramo zaista da razumemo, moramo da mirno i trezveno odgovorimo na pitanja „ko sam ja” i „ko smo mi”, a ne „kako da postanem neko drugi”, kako da ličimo na Zapad ili da budemo primljeni u EU ili NATO, poručuje.

On je imao, kaže, sreću da tokom školovanja radi s dobrim profesorima – od gimnazije, preko Filozofskog fakulteta, do usavršavanja na Univerzitetu u Oksfordu.

– Od njih sam, pored ostalog, naučio da u istoriji stvari najčešće nisu onakve kakvim nam se čine na prvi pogled, da je prošlost uvek drugačija od našeg doba i da je potrebno sređeno, pribrano, ponekad i dugo posmatranje pre nego što se izrekne zaključak koji, opet, nikada ne može biti konačan. Prošlost se, jednostavno, otima pojednostavljenjima i političkoj upotrebi. Zato bi, kada god je to moguće, ocenjivanje i vrednovanje trebalo da ustupe mesto razumevanju i objašnjenju, kaže profesor Ković.

Kako Zapad vidi nas

–Još u srednjem veku nastale su predrasude zapadnih država prema Srbima. Njihovi koreni su verski jer pravoslavni hrišćani za njih su još od 11. veka bili „šizmatici”, jeretici. Koreni genocida nad Srbima u NDH su verski, rimokatolički. Od 19. veka u Londonu i Parizu nas vide kao male Ruse, Slovene, pravoslavce, saveznike Ruskog carstva, potom i komunističkog Sovjetskog Saveza.

Istorijske činjenice su da je Srbija u 19. veku postala autonomna i nezavisna zahvaljujući Rusima, a ne Englezima ili Francuzima. Mi smo u dva svetska rata, u borbi protiv Nemaca i njihovih saveznika, ove zemlje doživljavali kao saveznike, ali pitanje je da li su i oni nas tako videli. Prepustili su nas sudbini i 1915. i 1944. kada su Srbe i Srbiju izručili Titu. Zato je važno pitanje za srpske istoričare da protumače ne samo naš odnos prema zapadnoevropskoj civilizaciji, već možda još važnije da protumače kako ona nas vidi. To bi nas oslobodilo mnogo nepotrebnih zabluda i stradanja.

Istorijski identitet

– Fenomen karakterističan za početak 21. veka je obnova pobožnosti u Americi, Rusiji, Aziji, Africi i Istočnoj Evropi, uključujući i Srbiju, svuda osim u Zapadnoj Evropi. Prolazeći kroz unutrašnjost SAD možemo videti ono što se ne vidi u Njujorku, Čikagu ili Los Anđelesu, izrazitu pobožnost, naročito u evangelističkim crkvama koje doživljavaju veliki uspon uz značajnu podršku medija. Obnovljena pobožnost je odlika i Ruske Federacije gde vlada sinergija između pravoslavnih Rusa i ateističkih Sovjeta koji se, kroz izraziti patriotizam, vraćaju tradiciji.

U našem regionu žive različite vere i konfesije, naša istorija obeležena je međusobnim, građanskim i verskim ratovima, i Jugoslavija je nastala da bi se ta zamršena jednačina rešila. Ali ne možemo se mi Srbi odricati svog istorijskog identiteta u korist rešavanje te jednačine. Ne možemo se odricati Svetog Save zarad Vuka Karadžića ili Stefana Nemanje zarad Tita. Naš kulturni obrazac mora da počiva na svetosavlju i živom predanju, umesto na pomodnom i ispraznom hedonizmu, materijalizmu koji vodi u nihilizam. Ali on ne sme da izostavi ni Dositeja ni Vuka, našu sekularnu tradiciju koja počinje negde krajem 18. veka.

Moja generacija se suprotstavljala socijalističkom sivilu kroz rok muziku i pop kulturu, a danas, posle pobede farmerki nad komunizmom, mladi se zapadnom relativizmu i nihilizmu suprotstavljaju kroz povratak religijskom asketizmu i tradiciji. Pogledajte litije u Crnoj Gori, uđite u naše crkve nedeljom i praznikom i videćete uglavnom mlad svet. To je jasna najava budućnosti – ističe Ković.

Živeće Kosovski zavet

– Više od šest vekova živi Kosovski zavet i on će živeti i dalje jer ovo nije kraj istorije. Da bismo ga razumeli, ali i da bismo razumeli složenost istorije, mi moramo da uđemo u geta u kojima žive Srbi u Orahovcu, u Velikoj Hoči, Novom Brdu ili Gračanici. Nije dovoljno ići u biblioteke ili fakultetske učionice.

Kada uđemo u geto suočavamo se s istinskom istorijom. Oko nas se, kao kule od karata, ruše ideološke iluzije, licemerne fraze o dobrim namerama i univerzalnoj sreći koje Zapad bombama i propagandom nameće ostatku sveta. Materijalno blagostanje, kao glavna opsesija današnjice, takođe gubi svaki smisao, jer ljude iz geta, koji su tu po svojoj slobodnoj odluci, to ne zanima.

Morate sebi da postavite pitanje odakle dolazi toliko neprijateljstvo prema Srbima, ali i ono mnogo važnije – odakle ljudi iz geta crpu toliku snagu koja im omogućava da sve podnesu i izdrže. Tada se suočavate sa snagom predanja, sa snagom Kosovskog zaveta koji ovi ljudi doslovno žive i ispunjavaju. Oni mogu da napuste svoje domove i potraže slobodu na nekom drugom, mirnijem mestu gde će biti prihvaćeni, ali oni to ne žele.

Kada dođete među njih zapitate se ko je, u stvari, slobodan, a ko zarobljen – vi, sa svojim besmislenim, beogradskim brigama i strahovima, ili oni – pita profesor i ističe da se tragizam i promenljivost istorije nigde ne može tako jasno razumeti kao na Kosovu i Metohiji.