Милош Ковић: Протеривање неподобних са Филозофског факултета

У кратком чланку под насловом „Историчари против историчара“, објављеном у Данасу 4. 11. 2020, изнесено је много неистина.

Ту је тачно готово само то да су судске тужбе „за повреду угледа и части“ против мене (нисам доцент него ванредни професор) поднели Дубравка Стојановић, Радош Љушић, Никола Самарџић и Влада Станковић.

Није, међутим, истина да они од мене траже по 450.000 динара, затим некаквих 1.000.000 динара, као и плаћање судских трошкова.

Њих четворо траже по 1.000.000 динара, што укупно износи 4.000.000, и исплату трошкова суда.

Разлика, очигледно, није безначајна.

Поднели су чак осам тужби против мене, свако по једну кривичну и једну парничну.

Када се томе дода да су текстови осам тужби готово идентични, да их заступа иста адвокатска канцеларија, онда то заиста почиње да личи на договорен и осмишљен судски прогон, зар не?

По свему судећи, Стојановићева и пријатељи покушавају да ме присиле да ућутим, да сасвим униште мој живот и моју материјалну егзистенцију.

У чланку су ми, такође, приписане речи које никада нисам изговорио.

То, међутим, не изненађује, јер се његов(а) аутор(ка) позива на текст судских тужби Дубравке Стојановић, Радоша Љушића, Николе Самарџића и Владе Станковића, које се заснивају на „мојим“ измишљеним исказима.

Било би добро да Стојановићева и остали, али и ваш(а) новинар(ка), наведу текст или емисију, где сам написао или изговорио да су њих четворо „‘испоставе НАТО лобистичких структура’ који се баве ‘ишчитавањем историје писане у Хагу, Бриселу, Берлину и Вашингтону’“.

Уз то, не приличи ми да пишем и говорим на тако аграматичан начин.

Не може неко, па макар то била и Дубравка Стојановић, да буде „испостава“; то могу да буду установе, невладине организације, итд.

Подједнако сукобљена са чињеницама и граматиком јесте и изјава Дубравке Стојановић, цитирана у тексту, према којој сам негде написао или изјавио да су њих четворо „НАТО историографија“, „хашка историографија“.

Како неко, па макар то била и Дубравка Стојановић, може да буде „историографија“?

Објашњење за ове чудне, аграматичне измишљотине врло је једноставно.

Да би постигла да будем осуђен за повреду њене „части и угледа“, Стојановићева ми приписује не само речи које никада нисам изговорио, него и личне увреде.

А тога у мојим текстовима и исказима – нема.

Нигде, дакле, нисам писао о њеној личности, али зато јавно и слободно износим своје мишљење о њеним ставовима и делима.

Она, Самарџић и Љушић, како ми се чини, заступају натовско, хашко тумачење српске историје и данашњице.

Срби су, према таквим интерпетацијама, некако увек у криву, одговорни за скоро све несреће које и њих и суседне народе задесише у последњих стотинак година, бар од 1912, поготово у последње три деценије.

Тиме се, свесно или не, даје морални легитимитет разбијању Југославије, војној агресији на Републику Србију и СРЈ, етничком чишћењу почињеном над Србима Крајине, Косова и Метохије и окупацији дела територије Републике Србије.

На пример, Ноел Малколм 1994. године објави књигу о Босни, у којој се доказује да смо баш ми, већ вековима, „зли момци“.

Следеће године Србе у БиХ бомбардује НАТО. Потом Малколм објави књигу о Косову (1998).

Наредне године НАТО бомбардује СРЈ, окупира КиМ и одатле протера преко 230.000 Срба.

Реч је, дакле, о критици ставова, тумачења српске историје, а не о било каквим личним дисквалификацијама.

Стојановићева, просто, измишља.

Само радим свој посао и испуњавам свој позив историчара.

Критика је суштина нашег заната.

На оспоравању постојећих тумачења историје и политике заснива се напредак наше науке, али и сваког друштва које жели да буде слободно.

Сви су, наравно, власни да критикују рад и ставове историчара.

Залажу ли се то Стојановићева и другови за укидање рубрике „критика“ у стручним часописима, у дневним или недељним листовима?

Ко овде „гуши слободу научних истраживања“ и „застрашује, са циљем да се изгуби критичка наука“ – они или ја?

Стојановићева, Љушић (ко хоће да сазна шта су праве увреде, нека чита његова (не)дела) и другови би, дакле, да се разрачунају са мном, баш онако како су се, пре мене обрачунали са мојим колегама, које су већ успели да избаце са Филозофског факултета.

Због таквог њиховог минулог рада двоје протераних, неподобних колега у овом тренутку воде судске процесе против Факултета.

Брани га, наравно, адвокатска канцеларија која, у име Стојановићеве и пријатеља, тужи мене.

Овде је, међутим, реч о нечему важнијем и већем од протеривања неподобних професора са Филозофског факултета.

Стојановићева, Љушић, Самарџић и Станковић тужећи мене, покушавају да спрече да се о томе јавно говори.

Они хоће да судским претњама заплаше јавност, да забране јавну реч, дијалог, слободу мисли и изражавања.

То су, подсећам, основне слободе, гарантоване нашим уставом и Европском конвенцијом о људским правима.

Изношење мишљења, јавна критика нечијих ставова о политици и историји, лишена било каквих личних увреда, није и не може бити „повреда части и угледа“.

То је, једноставно, позив на расправу и на дијалог.

Слобода мисли и говора, критика и јавна дебата не могу се спречити нити зауставити измишљотинама, судским тужбама и прогонима.

Аутор је ванредни професор Филозофског факултета у Београду

Извор: Данас ; ИН4С