Miloš Ković: Crna Gora se vraća sebi

Jedan mladi prijatelj mi reče da su litije u Crnoj Gori tu da bi pomogle nama, ovde u Beogradu. Da bi nas ohrabrile da ne damo Kosovo i Metohiju.

Šta se to događa u Crnoj Gori? Tamo gde narod već dve decenije, stisnutih zuba, trpi nečuvena poniženja, stotine hiljada ljudi izašle su na ulice. U zemlji kojom već decenijama vlada službeni ateizam, čije su sveštenike i samog vladiku 1945. godine na najstrašnije načine pogubili, desetine hiljada koračaju u crkvenim Litijama, predvođeni svojim vladikama i sveštenicima. Tamo gde je duže od veka vladao strah od svemoćne države, gologlavi policajci prilaze Litijama i traže blagoslov od mitropolita Amfilohija i episkopa Joanikija.

U zemlji sa dugom tradicijom unutrašnjih, krvavih obračuna, desetine hiljada mirno koračaju, izbegavaju svaki sukob i pozivaju braću da im se pridruže.

Tamo gde dve decenije traje besomučna medijska propaganda prozapadnog materijalizma i nihilizma, urednici najmoćnijih medijskih kuća krste decu i pridružuju se Litijama. U zemlji u kojoj se decenijama predaje falsifikovana istorija, u kojoj, u poslednjih 20 godina đake truju mržnjom prema svojim srpskim precima, rođacima, prijateljima i susedima, tamo gde se iz škola proteruju srpski jezik i ćirilica, ubedljivu većinu onih koji koračaju u Litijama čine mladi ljudi.

Kako objasniti ovo čudo? Tamo gde su Crkva i ikone, stvari, po pravilu, nisu samo od ovoga sveta. Ali, pokušajmo. Ništa od onoga što se ovde dešava ne može se razumeti bez dublje, istorijske, i šire, evropske, svetske perspektive. Hrišćanska pobuna u Crnoj Gori s kraja 2019. i početka 2020. godine, najbolja je potvrda onoga što sam, u maju 2019, na ovom mestu napisao. Snishođenje državi ne pripada glavnom toku i etosu Srpske pravoslavne crkve.

Ona je najveći deo svoje osam vekova duge istorije provela u tuđim, inovernim, neprijateljskim carstvima i državama. U njima, od Osmanskog carstva, preko Austro-Ugarske i Nezavisne Države Hrvatske, do Titove Jugoslavije, ona je bila progonjena, uništavana, ili tek trpljena. Predvodila je velike narodne ustanke i pobune protiv Turaka (1594, 1690, 1737), ustaša i nacista (1941). Uprkos masovnim stradanjima, jer sloboda se osvaja i plaća, Srpsku pravoslavnu crkvu i njen narod niko nije pobedio: ni sultani, ni carevi, ni poglavnici, ni fireri, ni predsednici.

Srpska crkva stvorila je Crnu Goru. Tom teokratskom državom, neposredno proisteklom iz Pećke patrijaršije, od kraja 17. veka sve do sredine 19. veka, vladali su mitropoliti iz kuće Petrovića. Oni su predvodili vojske, dobijali i gubili bitke, zatvarani su i ubijani.

Srpski narod i njegova Crkva su, za kaznu, kao večiti kamen u čizmama osvajača, u 20. veku, tri puta podvrgavan genocidu. U našem vremenu NATO države Zapada pristupile su, po svemu sudeći, konačnom rešenju srpskog pitanja. Sve je deo šireg plana obračuna sa Rusijom i pravoslavnim svetom.

Možete se smejati teorijama Semjuela Hantigtona o budućem sukobu civilizacija, određenih religijskom pripadnošću, ali oni rade tačno po tom planu. Mislite da preterujem? Setite se Ukrajine. Setite se Krajine, Kosova i Metohije. Sada se narod u Crnoj Gori bori samo za to da ne bude asimilovan, opljačkan i, posledično, uništen.

Ta istorijska tradicija spojila se, u našem vremenu, sa globalnim fenomenom o kome sam, takođe, na ovom mestu, mnogo puta pisao. U Evropi i Americi u toku je pobuna naroda protiv otuđenih elita. U SAD su se, uprkos nečuvenoj medijskoj kampanji „duboke države“, obojene rusofobijom, glasači opredelili za Donalda Trampa. U Britaniji je, uprkos još gorima ubeđivanjima i pritiscima, narod po drugi put, na poslednjim izborima, glasao za napuštanje Evropske unije.

U Evropskoj uniji, briselski, berlinski, pariski političari, novinari, poslovni ljudi i profesori one koji odbijaju da im se pokore i za njih glasaju mogu još samo da podrugljivo nazivaju „populistima“ i neobrazovanim provincijalcima. Sve je, međutim, uzalud. Led je odavno počeo da puca i sada, uz škripu, džinovske ledene sante, sasvim nekontrolisano, počinju da plove.

Mladi ljudi traže alternativu odavno potrošenom, mrtvom američkom snu. Oni su, sve manje, hipnotisani televizijom i štampom; na internetu sami biraju ono što žele da gledaju. Što su crkve više marginalizovane i progonjene, one su im sve bliže. Severna hemisfera naše planete i dalje se ateizira; jug je sve pobožniji. U religioznim društvima rađaju se deca. Budućnost je na njihovoj strani.

Srbija, baš kao i 1995, kada je pala Krajina, ni prstom ne mrda da bi pomogla sunarodnicima u Crnoj Gori. Mnogo ideja o mirnom delovanju u javnosti je pomenuto. Sada se govori o tome da Srbija može da tuži Crnu Goru Evropskom sudu u Strazburu, na osnovu člana 33 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Potrebno je da Srbija bar prestane da radi protiv Srba u Crnoj Gori. Potrebno je da hitno prestanu medijski napadi na mitropolita Amfilohija, dušu celog pokreta.

Jedan mladi prijatelj danas mi reče da su litije u Crnoj Gori tu da bi pomogle nama, ovde u Beogradu. Da bi nas ohrabrile da ne damo Kosovo i Metohiju. I da bi nam, na najlepši način, čestitale Savindan.

Oprema: Stanje stvari

(Politika, 27. 1. 2020)