MILO LOMPAR, profesor Beogradskog univerziteta – Programsko poništavanje srpskih nacionalnih interesa

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Na istorijskom porazu i njegovim ishodima moguće je osmisliti manje ili više solidan način postojanja. Ali, za razliku od poraza, na ideji izdaje – u različitim oblicima: od samoizdaje do izdaje političkih načela – možemo sagraditi samo zidanicu na pesku: i u ekonomiji, i u kulturi, i u politici

O ishodištu aktuelnih prilika i kretanja u kulturi, sledstveno i nezaobilazno i o političkoj sceni Srbije i o duhu vremena čije  je beskompromisno, a filigransko „otključavanje“  neophodno da bi se proniklo u značenje ovdašnjih,  naizgled paradoksalnih situacija i događanja, razgovaramo sa Milom Lomparom, profesorom Beogradskog  univerziteta, istaknutim srpskim intelektualcem i autorom značajnih studija o nacionalnom kulturnom identitetu.

Događanju i mnogim novim situacijama u kulturi ovih dana je poklonjena neuobičajeno velika društvena pažnja. Da krenemo od najnovijeg podsticaja, a to su kadrovske promene, posebno postavljenja u „Službenom glasniku“ i Narodnoj biblioteci Srbije. Kakav je vaš komentar, šta je ovim postupanjem otkriveno, ili nagovešteno, o daljim namerama vlasti u ovom sektoru života?

Na delu je politika potpunog kontinuiteta sa prethodnom vlašću: posle idejnog, ekonomskog, antinacionalnog,kulturnog kontinuiteta, i u najmanjim pojedinostima, osvedočavamo se u uspostavljanje personalnogkontinuiteta. Pogrešno bi bilo razumeti taj kontinuitet kao kontinuitet poraza: to je bio osnovni tok vladanja do 2008. godine. Ovde je reč o kontinuitetu izdaje kao osnovnom toku posle 2008. godine. Otud su svi izbori ove vlasti duboko logični i logično neuspešni. Jer, na istorijskom porazu i njegovim ishodima moguće je osmisliti manje ili više solidan način postojanja. Ali, za razliku od poraza, na ideji izdaje – u različitim oblicima: od samoizdaje do izdaje političkih načela – možemo sagraditi samo zidanicu na pesku: i u ekonomiji, i u kulturi, i u politici.

Tako su srpski komunisti, kao ljudi koji su – po tačnoj reči Tanasija Mladenovića – izdali svoj narod, tvrdili kako nešto čvrsto i solidno stvaraju: da bi se namah sve raspalo u prah. Ni Briselski sporazum – kao logična stanica na bezalternativnoj stazi koja vodi u Evropsku uniju – ne može stvoriti ništa čvrsto i vredno: on deluje kao putokaz sramote koja vodi u nesreću. U takvoj zamisli kriju se elementi nadolazeće autoritarnosti, prezidencijalizma i mogućeg totalitarizma: odsustvo demokratskih sadržaja javnosti i oblikovanje kulturnog tla pogodnog da stvori neophodne ideološke racionalizacije. Osnovna svrha takvog kretanja smeštena je u programskom zapostavljanju i poništavanju srpskih nacionalnih interesa.

Zanimljivo je da je imenovana za v.d. direktora „Službenog glasnika“, Jelena Trivan, izjavila: „Za svaku vlast najopasniji su oni kojima je stranačka knjižica glavna preporuka i to uglavnom za lične poslove.“ Zanemarimo li ovde pokazani smisao za meru i takt, možemo li se upitati – koji su to kadrovi u kulturi, ako ne baš „opasni“, onda pre nepoželjni i nevidljivi za aktuelnu vlast?

Jedina autentična subverzivnost – u našim prilikama – podrazumeva načelnu i delotvornu sumnju u ideologiju bezalternativnosti evropskog puta. Ova sumnja ne proističe iz saznanja da je reč o evropskom putu nego zato što je on osmišljen i ostvaren kao bezuslovnost i nužnost, kao nešto što ima značenja smrti, jer je bez alternative. Biti subverzivan – u sadašnjem trenutku – znači biti protiv hegemonijalnog prisustva zapadnih (američkih) moći. To podrazumeva dva načina ponašanja: neprestano i istovremeno misliti (delovati) protiv njihovog svetskoistorijskog prostiranja i njegovih ovdašnjih odjeka.

To je važno naglasiti. Jer, mnogo naizgled odlučno protivljenje opštem kretanju, mnoga reč o problematičnosti zapadnih (američkih) dominacija, počiva na istovremenom podupiranju naših vladajućih protagonista zapadnih (američkih) interesa. Otud postoje i oni ljudi koji podržavaju opšte kretanje, ali osporavaju njegove domaće protagoniste. To je nedosledno, ali je delotvorno, jer stvara svet simulakruma kao naš društveni i politički svet. Nije, dakle, logično da osporavate zapadnu (američku) politiku i podržavate sadašnju vlast, niti je logično da afirmišete zapadnu (američku) politiku i osporavate sadašnju vlast. Jer, postoji dubinska podudarnost taktova opštih i domaćih činilaca u našoj sadašnjoj sudbini.

Tek ako osporite i opšte i domaće aktere jednog istog kretanja postajete subverzivni: i nestajete sa javnog vidokruga. Tada ste u području onoga što se zove nacionalna demokratija. U srpskoj kulturi su – sa političkih razloga – nepoželjni upravo ovakvi nosioci subverzivnosti.

Povodom „raspleta“ u „Službenom glasniku“, rečeno je i da će se preduzeti koraci da se „intelektualna i književna elita koja je oterana vrati pod njegovo okrilje“. Jesmo li – kolektivno – događaje na koje se ovde aludira pogrešno razumeli, ko nas je i zbog čega prevario, koja se to uspavana Trnova Ružica naše stvarnosti sada budi iz sna?

Kada je reč o „Službenom glasniku“, čiju sam izdavačku (kulturnu) politiku kritikovao do 2012. godine, čini mi se da povratak toj politici može značiti produbljivanje davnih zasada hrvatskih kulturnopolitičkih interesa. Kada je reč o onima koji su prevareni izbornim obećanjima sadašnjih vladajućih stranaka, oni se – sa različitih razloga – ne oglašavaju. Mogu podsetiti da sam – pored Miodraga Zarkovića, Koste Čavoškog i Slavoljuba Kačarevića –  još 2012. godine u „Pečatu“ precizno i kritički opisao nadolazeću idejnu i političku orijentaciju i njene nosioce. Ako je prepoznao – ispod retoričkih pozlata – političke znakove, čovek je lako uočavao pravac političkog kretanja. Zašto je bilo malo ljudi spremnih da imenuju ono što je prisutno? Kao i danas: ljudi se mnogo više razlikuju u moralu nego u mišljenju.

Politička i idejna udaljenost između sada najmoćnije stranke i onih na izborima poraženih, pred našim očima upravo se preobražava u nove personalne saveze i koalicije. Teško da u pomenutom, a i mnogim drugim sličnim primerima, „priča“ o „nestranačkim i nezavisnim ličnostima – od visokog ličnog digniteta“ uopšte može biti objašnjenje koje pije vodu? Čini se i da povodom izbora upravnika Narodne biblioteke Srbije nema kraja spornim i od velikog dela upućene i merodavne javnosti kritički procenjenim rešenjima. Nezvanično, saznaje se da je 2012. godine ovo mesto bilo vama ponuđeno. Ako je to tačno, zbog čega ga niste prihvatili?

Nisam prihvatio da budem upravnik Narodne biblioteke zato što nisam imao poverenja u politiku novih vlasti. Već u obrazovanju tadašnjeg Upravnog odbora ona se otkrila kao politika političkog kontinuiteta. Kako sam bio u opoziciji spram osnovnih ideja tog kontinuiteta, prirodno je da nisam mogao prihvatiti da budem imenovan od vlasti čijoj se politici protivim.

Šta mislite o najnovijem izboru, izboru Lasla Blaškovića, za v.d. čelnika na ovom za kulturu izuzetno važnom mestu?

Sadašnji kandidat za upravnika poznat mi je kao pisac: kada sam bio u žiriju za NIN-ovu nagradu, pozitivno sam vrednovao njegov roman. Upravni odbor Narodne biblioteke čine ljudi koji su poznati u književnom svetu. Licemerje je u tome što se prikriva da su političke orijentacije i aktivnosti ovih ljudi vezane za politiku koja je – sa parolom da Evropa nema alternativu – predstavljala vlast do 2012. godine. Nisu, dakle, oni imenovani samo zato što su poznati nego prevashodno zato što su politički podobni. To je u redu.

Jer, u višepartijskom političkom sistemu i u našim kulturnim i političkim prilikama nije realno govoriti kako – voljom političkih stranaka – nestranačke i nezavisne ličnosti bivaju postavljene na važna ili reprezentativna državna mesta. To je neozbiljno. Problem je u tome što su ljudi postavljeni u Narodnoj biblioteci suštinski nesmenjivi. Jer, zašto sadašnja vlast vrši ovakav izbor ljudi? Zato što ona nastavlja istu politiku. Zašto oni pristaju da ih imenuje vlast koju nisu podržavali? Zato što slede politiku a ne vlast. Premda politički imenovani, oni ne mogu biti smenjeni usled političkih razloga, jer nema promene politike, premda ima promena vlasti.

Sámo dvojstvo je postalo normalna činjenica, pošto je svet naše stvarnosti postao simulirani svet: dok se u prednjem planu javne pozornice prikazuje ples reči i pokreta, dotle se u njenoj pozadini odigravaju sasvim suprotni događaji. Procesi koji se odvijaju otkrivaju da je kulturna podloga ustrojena u spletu različitih interesa koji su pod kolonijalnom dominacijom.  Kultura je važan momenat u oblikovanju jednoobraznog društva: ona – zajedno sa školstvom – treba da obezbedi i učini samorazumljivim novi vrednosni konstrukt koji proističe prevashodno iz kolonijalnih potreba i nametanja.

Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, posle uzdržanog, gotovo nadmenog reagovanja na vest o dobijanju ovog priznanja, sa nanovo učvršćenim i ubedljivim autoritetom u krugu globalističke inteligencije, sada pak nastupa sa ostrašćenošću, ideološkim nabojem i već viđenom gorčinom. Ne želi – kaže –  da se stidi svoje otadžbine, a povod primedbi bilo je prisustvo Aleksandra Vulina na obeležavanju godišnjice u Aušvicu, pa eto prilike za ponavljanje stereotipa o devedesetim. Zaključak je, razume se, da se NIN-ov laureat ipak stidi ove zemlje, a dalje i da su u pravu oni koji kažu da se priznanja dodeljuju u funkciji snaženja i beskompromisnog uspostavljanja vrednosne hijerarhije i ideološkog poretka!

Nagrade su često – gotovo uvek – izraz kulturne politike. Takva je i Nobelova nagrada. Nije drukčije ni kod nas: sadašnji laureati – i kad su reprezentanti umetničke vrednosti, i kad to nisu – svakako su personalni izraz vladajućih političkih i kulturnih orijentacija.

Nema nikakve sumnje u to da pojedine izjave otkrivaju politički predumišljaj: kakve veze sa našim prilikama u 1992. godini ima okolnost da je Borislav Pekić tada umro u Londonu, kad je on tamo živeo od 1971. godine? Zar njegov odlazak u inostranstvo ne pokazuje kako nema nikakve veze sa srpskim nacionalizmom, jer je tad na vlasti bila Latinka Perović? Sa kojim bi ideološkim svetom mogao imati veze? Ništa o tome nismo čuli. Da li je od nekog značaja okolnost da je Slobodan Jovanović umro u emigraciji 1958. godine? Ni o tome nije bilo reči. Da li nešto znači da je Rastko Petrović umro 1949. godine u Vašingtonu? Zašto nas to ne interesuje? Znači li nešto okolnost da je Nebojša Vasović otišao u Kanadu još 1987. godine?

Da li srpska politička i literarna emigracija počinje devedesetih godina prošlog veka? Ako ona počinje mnogo pre tog vremena, onda je njeno neistinito prikazivanje samo način kojim se učvršćuje preovlađujuća predstava osrpskoj krivici u javnoj svesti.

Kulturna politika, ukoliko se složimo da je – u smislu programskog, organizovanog delovanja i jasnog uspostavljanja vrednosnog sistema,  nacionalnih prioriteta i idejne orijentacije – uopšte ima,  ostavlja mučan utisak. Kada je nedavno ministar kulture javno istupio, uprkos glagoljanju o namerama oko „rekonstrukcije kulturnog života, određivanja prioriteta,  razgraničavanja kulture od estrade, jačanja institucija i njihovih profesionalnih kapaciteta“, ostao je utisak da je ovim, zapravo nemuštim i uopštenim govorom svesno izbegao suštinske teme.

Neophodno je da stvari izgledaju tako zato što su naša medijska i kulturna politika premrežene višestrukimsimulacijama. One su određene dalekosežnim ciljevima: nacionalne teme se pojavljuju u javnom vidokrugu u obliku sentimentalnosti i emocionalnosti, kao mera onoga što treba da umiri javnu svest, da bi je istovremeno lišilo bilo kakve delotvornosti. Taj spoj emocionalnosti i nedelotvornosti predstavlja ključni odnos vlasti i javnosti u odnosu na srpsku istorijsku i kulturnu egzistenciju. Ova vlast deluje kao savršena simulacija vlasti: ona je – sa stanovišta stranih činilaca – idealna vlast, jer istovremeno neutrališe nacionalno orijentisane ljude i sprovodi duboko antinacionalnu politiku.

Vaša je zasluga što ste misao o srpskom stanovištu – kao ne samo političkom putokazu, već i delotvornom principu i idejnom fundamentu delovanja u kulturi – snažno uspostavili i učinili nanovo relevantnom. Odrekavši se srpskog stanovišta, (kvazi)elita je olako i neodgovorno dovela do toga da srpski narod bude „politički nomad“, kaže akademik Danilo Basta. Možemo dodati – i kulturni nomad. Prema aktuelnoj praksi, umesno je, međutim, i ovo paradoksalno pitanje: ima li danas mesta srpskom stanovištu u kulturi?

Obnovivši svest o srpskom stanovištu kao jednu od demokratskih političkih ideja dotakao sam neuralgičnu tačku našeg osnovnog istorijskog kretanja: magistralni doticaj jugoslovenstva i komunizma kao oblik istorijskog susreta naše građanske i komunističke tradicije. Tu su spleteni u čvor mnogi sasvim lični i sasvim opšti momenti života: porodične okolnosti, istorijske zablude, utemeljenje u samoporicanju, bezuslovno poverenje u zapadnu redakciju srpske istorijske sudbine.

Šta smeta Jeleni Skerlić-Ćorović kod Isidore Sekulić? „Kako razumeti da se svestrano znanje kod nekoga veže sa uskim verskim shvatanjima? ‚Ja nisam samo hrišćanka, ja sam pravoslavka‘, bila je njena izjava. Pravoslavka koja kleči u usamljenoj topčiderskoj crkvi… Ali u njenom slučaju ovo slepo verovanje čini se skučeno, kad se uzme u obzir njena inteligencija i ogromno znanje. Da li je to pravoslavlje tamno nasleđe vojvođanskih rodoljubaca ili tajanstveni uticaj Dostojevskoga, čije izdanje dela na srpskom sa strašću je redigovala?“ Odakle ova sumnja u Isidoru Sekulić? Zar njeno svedočenje pravoslavlja ne bi moglo biti znak dubine jednog ličnog iskustva koje idepovrh njene inteligencije i ogromnog znanja, a ne mimo njih, pa nikako ne pripada skučenosti i ograničenosti iskustva? Sumnja u Isidoru Sekulić očituje, međutim, onaj zapadni takt – među tolikim zapadnim taktovima koji su plodonosno prožimali našu istorijsku i kulturnu egzistenciju – pod kojim se srpska građanska inteligencija uputila u jugoslovenstvo i komunizam.

Kada je – u 1948. godini – dobio pismo generalnog sekretara Međunarodnog PEN-a, u kojem mu kažu da ni kao politički emigrant ne može računati na pomoć koja bi mu mogla pripasti, u trenutku kada ga komunisti u zemlji oglašavaju fašistom, Miloš Crnjanski je dobio putokaz koji mu pokazuje kuda ga je odvelo njegovo zalaganje za srpsko stanovište. Jer, on jednostavno ne postoji nigde: ni tamo ni ovde. U tami nigdine sija – poput žiška u kandilu – samo njegova lucidna svest: ona osvetljava posleratne rukopise njegovih velikih romana. Ako se založi za srpsko stanovište, čovek stoji na neugodnom mestu samoodgovornosti, jer svesno istupa iz samoskrivljene nezrelosti.

To je nešto što je srpska inteligencija oduvek odlučno odbijala da učini. Jer, nije problem u mišljenju o srpskom stanovištu, nego u delanju koje bi bilo u skladu sa srpskim stanovištem. To delanje je subverzivna stvar: ko ne veruje, neka proba da javno – ne u bezimenim komentarima blogosfere kao izabranim područjima udobne neodgovornosti – osporava vladajuću političku orijentaciju: i neka u sebi broji udarce koje dobija.

„Premda je naša politička pozicija neurotična i šizofrena, ona bi svakako bila lakša ukoliko bi počela od razlikovanja državne i kulturne politike, ukoliko bi odvojila ono što se mora prihvatiti od onoga što je moguće spasiti, ukoliko bi posegnula za simboličkim, kulturnim i medijskim osnaživanjem nacionalne samosvesti. Naši političari nemaju nikakvu svest o tome. Naši kolonijalno-okupacioni protektori, međutim, znaju koliko je upravo tako nešto nepovoljno po njihove dalekosežne interese. Otud oni budno motre da se tako nešto ne desi.“ 

Ovo su vaše reči izrečene jednom prigodom, a povodom godišnjice Velikog rata. Čini se neverovatnim da svest o kojoj govorite ne postoji u krugovima srpske visoke politike?

Nedavno se pojavila „Istorija dubrovačke književnosti“ Zlate Bojović. To je naučna knjiga koja opisuje dubrovačku književnost kao samostalni fenomen. Ovu knjigu, koja je pisana veoma ozbiljno i obzirno, objavila je „Srpska književna zadruga“: naš najstariji izdavač. Došlo je – ovih dana – do burnih reakcija ne samo hrvatske kulturne javnosti nego Hrvatskog sabora i predsednika hrvatske vlade. Šta to znači? Na prvu mogućnost da se u našoj javnosti dubrovačka tradicija posmatra van okvira koje je zadalo titoističko jugoslovenstvo dolazi do hrvatskihpolitičkih reakcija. To gotovo matematički potvrđuje moje analize položaja srpske kulture, kakve sam izneo u „Duhu samoporicanja“.

Čovek koji se protivi našem posmatranju dubrovačke književnosti van hrvatske perspektive istovremeno tvrdi da je Andrić hrvatski pisac koji je pisao na srpskom jeziku. Nikakvu ulogu, dakle, ne igra ni Andrićevo nepovratno prelaženje na ekavicu, niti njegovo nacionalno i književno samoodređenje kao Srbina i srpskog pisca.

Ukinuti su svi kriterijumi osim hrvatskih kulturnopolitičkih interesa: ona politička svojstva Andrićeve književnosti, poput njenih jugoslovenskih motiva i tradicija, koja predstavljaju momente jednog književnog sveta,pretvaraju se u ulog kulturne politike u času prikazivanja lika Ive Andrića na svečanoj ceremoniji kojom Hrvatska obeležava članstvo u Evropskoj uniji. To prikazivanje stvara podlogu u javnoj svesti za čisto političke činove do kojih može, ali i ne mora doći. Takav politički čin bi bio kada bi se na osnovu saznanja o tome da je Ivo Andrić rođen u Bosni i Hercegovini donosio sud kako je piščeva pripadnost hrvatskoj državi – kako neistinito sugeriše ovakav raspored simbola na državnoj ceremoniji – pokazatelj hrvatske državnosti Bosne i Hercegovine.

Sličan je slučaj sa Vladanom Desnicom: uklonivši iz javne svesti njegovo književno samoodređenje po kojem je isrpski i hrvatski pisac, hrvatska kulturna politika stvara podlogu da se on poima samo kao hrvatski pisac, jer se tako unapređuje davnašnje – premda istorijski neistinito – načelo hrvatske politike po kojem nema niti je bilo srpske političke individualnosti u Hrvatskoj. Tako se osvedočavamo u paralelizam u delanju hrvatskih naučnih i političkih krugova. On proističe iz zajedničke kulturne politike.

Naša vlast pak dozvoljava da „Srpska književna zadruga“ – koja nema dugova i ima malo zaposlenih – ostane na vetrometini društvene nebrige i u opasnosti da – posle 123 godine postojanja – nestane. Nije tako bilo do 2008. godine, pošto je vlada Vojislava Koštunice našla načina da pomogne: u tome je razlika između vladanja posle poraza i vladanja posle izdaje. Sve to dozvoljavaju i naše političke stranke: i nacionalne, i demokratske, i globalističke; i parlamentarne, i vanparlamentarne. Nije, dakle, istinita pretpostavka da u područjima visoke politike ima rodoljuba i razumnih ljudi: nema ih.

Doživeli ste „sve“: od ciljanog prećutkivanja, jasnih zabrana, do tračerskog ocrnjivanja. Setimo se i ne tako davnog „suptilnog“ pokušaja da vas proglase za antisemitu. Trapava, no ne manje perfidna beše „izvedba“, što se potom i obelodanilo. Ne samo u beogradskoj čaršiji već uopšte u javnom životu Srbije sličnih majstorija ne manjka! Cilj im je uvek isti, metod takođe. Zbog čega ste meta?

Notorna je neistina da ima opozicionih medija ili opozicione politike na javnoj sceni. Ima protivljenja pojedincima na vlasti, sve do predsednika vlade, ali nema nikakvog protivljenja politici vlasti. Koja opoziciona stranka ili medij osporavaju Briselski sporazum? Ili – mere ekonomske politike? Ili – niz problematičnih zakona o porodici? Ili – ideološko ustrojstvo koje poseže za institucionalnim nasiljem?

Borba oko medijske scene jeste borba unutar iste ideološke i političke porodice: onima koji su aplaudirali ovoj vlasti kada je uvredama neistomišljenika branila Briselski sporazum, koji su u njenim predstavnicima videli De Gola, onima kojima nisu smetali kordoni policije koje je ova vlast izvela na ulice zbog održavanja parade kojoj se protivila znatna većina građana, odjednom smeta što njih na javnoj sceni – nema. To nije političko nego lično nezadovoljstvo.

Otud ne bi nikakav drhtaj minuo njihovim licima, niti bi došlo do makar nehotičnog treptaja oka kod sadašnjih kritičara medijskog i javnog nasilja, već bi im se oteo poneki aplauz i zadovoljni osmeh, kada bi došlo – kao što i dolazi – do različitih oblika proganjanja nacionalno i demokratski orijentisanih ljudi. To nije pretpostavka, već saznanje: kada su – u 2004. godini – Nikolu Miloševića njihovi omladinski aktivisti javno ponižavali, niko se nije oglasio. To mu se nikada nije dogodilo u devedesetim.

Demokratska stranka Srbije izgubila je doskorašnje mesto i ulogu u političkom i društvenom životu. Čini se da je to činjenica koja se posredno, ali veoma značajno odražava i na srpsku kulturu, kojoj je jedna nacionalno određena, vrednosno određena, zvanična i institucionalna podrška uskraćena.

Nema razumnijeg, logičnijeg, pravednijeg i opravdanijeg cilja od politički organizovanog nastojanja daalternativno političko mišljenje, koje podrazumeva ideje nacionalne države i evroskepticizma, koje deli znatan broj – preko petine – građana, dobije svoje predstavnike u srpskoj skupštini. Otud su tako vidna nastojanja da se ono što je opravdano – ne dogodi. U tim nastojanjima su savršeno saglasni predstavnici vlasti i njihovi opozicioni, medijski i javni kritičari. Jer, to je deo politike koju strani činioci nameću od 2008. godine. Važan znak je nesposobnost srpske kulturne i društvene javnosti da nametne racionalan i delotvoran oblikpolitičkog organizovanja u nacionalnom duhu.

Otud se srpska kultura sve snažnije institucionalno oblikuje kao simulirana nacionalna kultura: ako osmotrite sadržaje koji sve naglašenije ispunjavaju javna područja, ako uočite ljude čija mišljenja bivaju poželjna na stranicama različitih medija, ako opazite preovlađujući pravac svih retrospektiva, ako izbrojite medijsku zastupljenost – naročito televizijsku – brojnih priloga posvećenih osobinama „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, ako se obavestite o tome čiji su trgovinski lanci koji su premrežili našu teritoriju, ne promiče vam da je na delu kretanje – kako bi kazao Krleža – na tračnicama jugoslavenstva.

Ovo infantilno obnavljanje jugoslovenstva u našoj – a ne hrvatskoj – javnoj svesti podrazumeva razgranavanje snažnih, za sada hrvatskih kulturnopolitičkih interesa: kao najdelotvornijeg oruđa zapadne redakcije naše istorijske sudbine. Jer, svrha postepenog oblikovanja javne svesti nalazi se u kristalizovanju kulturnog tla. Kakvog? Onog koje ulazak u Evropsku uniju omogućava kao neproblematično – što znači lišeno svake cene – stavljanje srpskog naroda u položaj podanika prejasne i preuzvišene dinastije Habzburga. To je čist trijumf duha samoporicanja.

Vi kažete: „Globalistička inteligencija kontroliše javnost, dok nacionalna inteligencija upravlja institucijama. …Ovakva podela posla otkriva ambicije nacionalne inteligencije, ambicije sažete u neiskazanoj rečenici: onaj ko kontroliše javnost vremenom će kontrolisati i institucije, ali tada mi nećemo biti u njima.“

 Da li najnovija pomeranja nagoveštavaju da ova podela posla prestaje da važi?

Svakako da se događaji odigravaju u pravcu koji sam naznačio. Institucije nisu zgrade, fotelje, rituali, šunjanja hodnicima i govor u poluglasu, namigivanja, briga o akademskom i projekatskom dodatku, lažna finoća ophođenja koju prati vapijuća bezočnost činova, kravate, frakovi, šeširi, ljubičaste košulje i koloritni dezeni sakoa, žovijalnost beskarakternosti i plagijati kao akademijska ulaznica, mrtvorođena učenost, sjaj lustera, komični rukoljubi, zabrinutost za mebl u salonu, gomilanje zbornika u kojima se odvija – u skladu sa Bolonjskom doktrinom – besomučni juriš na bodove, slepilo za boje stvarnosti. Takve institucije su antikvarne pojave: njihova fasada zaklanja plesan i buđ duha u njima.

Jer, istinski smisao institucija očituju ljudi u njima: duh koji ljudi očituju otkriva značaj institucija. Dovoljno je setiti se opisa – koji nam je ostavila Isidora Sekulić – sobice u kojoj je štampan „Srpski književni glasnik“: časopis koji je promenio izgled srpske književne i kulturne scene i nikad nije zakasnio da se pojavi u tačno određen dan, premda u toj sobici nije bilo više od tri stolice, pa je neko uvek morao stajati. To je bila – institucija. Ne mogu vredna zgrada i slavna prošlost da budu institucije.

Kada se govori o budućnosti srpskog društva, najčešće se u ovdašnjem političkom govoru pominju reči: „reforme“, „bolni rezovi“, „teške odluke“ –  dok pojmovi „promena mentaliteta“ i „promena svesti“ – takođe neumorno ponavljani – imaju visoki status i smisao preduslova svih uslova da se kriptoznačenje „reformi“ na poželjan način „proguta“ i ukoreni u psihološkoj i javnoj ravni. Jesu li i najnoviji događaji u kulturi u sličnoj – politički, ideološki i strateški – veoma važnoj funkciji stabilnog oslonca za budućnost?

Duhovna situacija vremena obesmišljava sam pojam budućnosti. Jer, ona je ispunjena nalozima zadovoljstva: postavljen u raznosmerna strujanja vremena, ispunjen bezuslovnim diktatima želja, pretopivši čoveka u „želeću mašinu“, kult zadovoljstva – koji ne zna za juče i sutra nego samo za odmah i sada –  ne ukida samo svest o prošlosti nego i pomisao na budućnost: zar nije na delu čovekovo odbijanje da investira čak i u potomstvo, jer je jedina poželjna (dozvoljena?) investicija vezana za virtuelni svet kapitala? Kult zadovoljstva – kao planetarna imaginacija, koja ispunjava realni i virtuelni svet, stapa ih u ubrzanom smenjivanju u čovekovoj svesti – onemogućava sámo zadovoljstvo, pošto prazni njegov smisao: neophodno je da pulsira ritam zadovoljstva, nije potrebno da u njemu bude smisla.

Tako neurotizovana kultura zadovoljstva nema u sebi mnogo stvaralačkog: ni kao nalog, ni kao napor, ni kao ostvarenje. To je bitno reproduktivna kultura, čiji je radikalizam simuliran, bilo da je neiskren, bilo da je neostvariv, jer je stvaralačkog čoveka, koji počiva na odricanju i askezi, zamenio potrošački čovek koji je ispunjen nalogom zadovoljstva. Otud je lažno svako javno – pa i političko – apelovanje na budućnost. Jer, budućnost je passé.

Kao da bi valjalo da se naviknemo na misao kako stvari neumitno postaju sve gore i gore: potrebna nam je izvesna snaga da prisvojimo osećanje kako su stvari predodređene da zauvek budu sve gore. To ne bi značilo da treba prisvojiti saznanja apsurdnog čoveka ili revolt pobunjenog čoveka: nisu nužni ni jal, ni rezignacija, ni revolucija. Trebalo bi pronaći egzistencijalni smisao u svetu u kojem nam nikad neće biti bolje. To je nemoguć apel u svetu premreženom putanjama i mrežama moći. Kultura ne može da simbolički odgovori na delotvornost užasa: kao ni na neporeknuti izazov zla u njemu. Ostaju lični odgovori: jedan od mogućih odgovora obeležava ličnaspremnost da umremo u skladu sa idejama i shvatanjima koja su ispunila naš život.

Mislite li da „inženjeri mentaliteta“ uopšte mogu biti uspešni? Jesu li do ovog trenutka učinili ikakav stvarni pomak u nastojanju da Srbe ozbiljnije mentalitetski promene?

Premda su procesi islamizovanja i katoličenja srpskog naroda dali svoje plodove tokom vremena koje srednjovekovni letopisac naziva „tamom turskih vremena“, neuporedivo precizniji pokazatelji društvenog i mentalnog inženjeringa vezani su za izazove jugoslovenstva i komunizma. Tako je titoizam pokazao kako društveni inženjering – u skladnom dopunjavanju sa modernim tehnikama manipulacije, ideologizacije javne svesti, ekonomskom i društvenom prinudom, raznovrsnim oblicima represije, u rasponu od terora do nasilja – može imati različite učinke. On je pospešivao konstituisanje muslimanske i crnogorske nacije: u periodu između 1950. i 1970. godine podignuto je najviše džamija od svih verskih objekata u Bosni i Hercegovini, dok je u isto vreme u Crnoj Gori došlo do sistematskog pustošenja pravoslavnih hramova i sveštenstva. Titoizam je, dakle, sistematski dezintegrisao srpsku naciju. To su procesi dugog trajanja.

Nekad mogu imati i nehotične izdanke. U pauzama televizijskog prenosa teniskog finala iz Melburna, 1. februara 2015. godine,  pojavljuje se reklama hrvatskog trgovinskog lanca (Idea – Merkator – Rodić) koja u poletnim stihovima opisuje „ukuse moga kraja“ koji – „potpisani srpskom tradicijom“ – predstavljaju „blago iz Srbije“. Ti stihovi izdvajaju preciznu topografiju: Vojvodina – Mačva – Posavina – Šumadija – Zlatibor – Fruška gora – Timok –Nišava – Morava. Premda se namah javlja celovita karta Srbije, ona je u dubokoj senci upečatljivosti i pamtljivosti nabrojanih toposa: među njima nema nijednog koji podrazumeva prisustvo Kosova i Metohije.

I dok se nama sa najviših adresa – Hrvatski sabor, predsednik hrvatske vlade – zamera što smo štampali naučnu studiju o istoriji dubrovačke književnosti, dotle svako ukazivanje na ovu sugestivnu topografiju, koja snagom reklame cilja na podsvest slušalaca u koju se upisuje na neizbrisiv način, rizikuje da bude oglašeno kao paranoično. Ali, zar nije paranoično i opažanje Borisa Bekera o tome kako Novak Đoković nema medijski tretman kakav zaslužuje?

Pažnju pobuđuje i vaša rezolutna tvrdnja: „Nema srpskog nacionalizma kao razvijenog i osmišljenog projekta: postoji samo mit da tako nešto postoji. Jer srpski nacionalizam nije deo sveta ideja i vrednosti nego delotvorno oruđe višesmerne trgovine: ne samo u politici nego i u kulturi.“ Trguje li se u srpskoj kulturi i u ovom trenutku, koliko se to javno-tajno čini, i koje posledice iz ove trgovine mogu proisteći?

Kada bi postojao srpski nacionalizam kao razvijen i osmišljen projekat, koji je ispunio mnogu poru društvenog i političkog života, nikada ne bi bilo moguće da u srpskoj skupštini nema nijedne nacionalne i evroskeptičke stranke, niti bi bili mogući preokreti u kojima jučerašnji prvaci nacionalizma postaju današnji sledbenici evrofanatizma. Tako nešto ne postoji ni u jednoj zemlji regiona niti u evropskim zemljama. Sve je to moguće usled razdešenih i rastresitih javnih (političkih i kulturnih) oblika u kojima postoji srpski nacionalizam.

Odakle mit da postoji srpski nacionalizam? Sržna ideja srpskog nacionalizma oličena je – po Latinki Perović – u nastojanju da svi Srbi žive u jednoj državi. Ali, to je – mutatis mutandis – i hrvatska, i albanska, i nemačka ideja. Kako sržna ideja srpskog nacionalizma može biti sržna i u drugih naroda: a ako su sve nacionalističke ideje iste, zašto im isti nisu i istorijski ishodi? Smisao mita o srpskom nacionalizmu nalazi se u onemogućavanju središnjeg nastojanja srpskog stanovišta: ono podrazumeva da Srbi – žive. Upravo je to sporno.

Zar to ne pokazuje sav dvadeseti vek? Kako je nestalo Srba u Makedoniji? Kako su postali trećina stanovništva u Crnoj Gori, u kojoj je pre sto godina važilo da nema nijednog naroda, osim srpskog? Kako su od prepoznatljive (relativne) većine postali trećina u Bosni i Hercegovini? Kako su od petine stanovništva postali manje od pet procenata stanovništva u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji? A tamo gde su od relativne većine postali dvotrećinska, kao severno od Save i Dunava, nestalo je prideva srpski, pa su na delu nastojanja da se kristalizujevojvođanska svest? Kako ih gotovo uopšte i nema na Kosovu i Metohiji? Zašto takav poguban istorijski rezultat nisu ostvarili ni hrvatski ni albanski nacionalizam, nego su zabeležili i istorijski i biološki uspon?

Upravo mit o srpskom nacionalizmu treba da ideološki racionalizuje sasvim vidljive tragove nestajanjasrpskog naroda. Da bi same ideološke racionalizacije bile uverljive, da bi se srpskim ekspanzionizmom objašnjavao dalekosežan istorijski poraz na kraju dvadesetog veka, nije dovoljno što Srbi više ne žive u područjima u kojima su živeli. Neophodno je, štaviše, da se obrazuje svest kako oni tamo nikada nisu ni živeli: tako su oni u stvari politički Hrvati, pa ni njihovi manastiri nisu srpski, kao što to nisu ni kosovski manastiri, kao što srpska tradicija ne postoji u dubrovačkoj književnosti, kao što Njegoš, Andrić i Selimović nisu srpski pesnici, niti je Petar Lubarda srpski slikar, premda su svi izričito tvrdili da su baš to, dok je – po nenadmašnoj rečenici Radomira Konstantinovića – glavni junak „Seoba“ ni manje ni više nego – simbolvojvođanstva.

Tek kada se obrazuje kulturna predstava da srpski narod nije ni živeo, postaje prirodno saznanje zašto ga nema. Odbijanjem da razmišljamo o istorijskim procesima kojima smo svedoci, odbijanjem da pratimo istorijske i kulturne tragove u vremenu, odbijanjem da delujemo u skladu sa razumom i okolnostima, spremni da dram vlasti platimo celom dušom, nastavljamo istorijsko trgovanje krvlju sopstvenog naroda: kao što 1918. godine nismo razvili oprez pred rizicima jugoslovenskog ujedinjenja, kao što 1945. godine nismo osvetlili činjenicu da smo pretrpeli genocid, kao što smo 1995. godine obezbedili miran san pristavši na kolone krajiških izgnanika, tako smo 2008. godine kupili malo vremena za košmarno spavanje kada smo zaboravili svoje sunarodnike na Kosovu i Metohiji. U nama kao da pulsira otrovni ritam Hamletovih reči: „umreti, usnuti, usnuti: možda, sanjati – ništa više“.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Milo Lompar: Postigli smo jedinstvo na ideji nacionalne izdaje

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR …

MILO LOMPAR O KULTURNOJ POLITICI … – Jadovno 1941.