Milo Lompar: Postigli smo jedinstvo na ideji nacionalne izdaje

Kao što je neugodno posmatrati sadašnje perjanice liberalizma i demokratije, a sećati se njihovih nekadašnjih komunističkih reči i postupaka, tako je neprijatno slušati šta govore današnji nosioci vlasti, jer ih znamo kao ljude koji su doskora govorili sasvim suprotne stvari – ocenjuje u intervjuu „Pečatu“ Milo Lompar, profesor Beogradskog univerziteta i pisac knjige „Duh samoporicanja“ koja je najuticajnije ovdašnje medije primorala da ponovo pribegnu čistoj cenzuri

Posežući i za trećim izdanjem u samo godinu dana, srpsko tržište pokazalo je nemalu naklonost prema knjizi „Duh samoporicanja“ Mila Lompara, profesora književnosti na Beogradskom univerzitetu i predsednika „Zadužbine Miloša Crnjanskog“. Takav prijem među širim čitalaštvom stoji u jasnoj suprotnosti sa ćutanjem najtiražnijig i najgledanijih glasila, koja, kako je i sam Lompar istakao u besedi prilikom primanja nagrade „Pečat vremena“, ne nađoše za shodno da o „Duhu samoporicanja“ objave ni rečenicu osvrta.

Da li ste ovom knjigom stekli više protivnika ili poklonika? Kako su „Duh samoporicanja“ dočekali Vaši saradnici, prijatelji, kolege, studenti?
Jedan stariji kolega, koji je prihvatio moju knjigu sa simpatijama, inače čovek mediteranskog raspoloženja i poimanja istorijskih i kulturnih stvari, imajući u vidu opšte stanje javne svesti u nas, sa nezlobivim osmehom mi je kazao: „Do kraja života ćete plaćati što ste napisali tu knjigu. Vaši neprijatelji će se namnožiti, ali će vas prijatelji – zbog nje – još više zavoleti.“ To se pokazalo kao tačno, premda nisam mislio da baš tolike aveti prizivam iz ponora.
Postao sam predmet različitih političkih i javnih diskriminacija. One ponekad nisu nimalo dramatične. Tako je „Politika“ – u januaru 2013. godine – odbila da objavi jednu rečenicu kojom se obaveštava javnost da se mojim predavanjem o Nikoli Miloševiću i Hani Arent obeležava šest godina od smrti Nikole Miloševića. One katkad imaju komičan vid. Tako je „Politika“ – 25. maja 2013. godine – obavestila javnost o održavanju međunarodnog pesničkog skupa: navedeni su svi strani i domaći učesnici, svi organizatori, čak i donatori, osim podatka – koji prirodno postoji na plakatu koji je štampao organizator – da sam uvodni besednik, jer govorim o Milošu Crnjanskom.
 

Šta je svrha tog postupanja?
Takvim cenzorskim postupcima ne upućuje se poruka meni, budući da bi to bila zaludna stvar. Takvim načinom obaveštavanja upućuje se poruka onima koji bi mogli da slede onaj način mišljenja i borbu za vrednosti koje zastupam: ukazuje im se šta im se može dogoditi, ako to učine. Oni se, dakle, prećutno pozivaju na samocenzuru. Reč je, pri tom, o mojim aktivnostima koje su potpuno nepolitičkog karaktera, jer pripadaju mojim duhovnim i intelektualnim sklonostima. To je jedan vid diskriminacije: zato što joj se ne dopada moja politička orijentacija, „Politika“ uzima na sebe da poništi moje intelektualno postojanje.
 

Izlazi li povremeno to poništavanje iz nedramatičnih, komičnih okvira koje ste naveli?
Ima „Politikina“ diskriminacija i mnogo zloćudniji vid, jer izvire iz nacionalne diskriminacije moje ličnosti. Tako „Politika“ – 23. maja 2013. godine – objavljuje tekst u kojem me dva puta nazivaju „terazijskim Milom“, kao što me posredno imenuju „Crnogorcem“. Time se sugeriše da sam crnogorskog porekla, jer takva sugestija izvire iz mog imena. Kakav je to način javnog ponašanja kada o nacionalnoj pripadnosti čoveka zaključujemo na osnovu njegovog imena? Da li je – onda – dozvoljeno imenovati nekog „terazijskim Leonom“? Ili „terazijskim Hrvojem“? Ako je dozvoljeno, zašto takva imenovanja izostaju? Kao da su ona očuvana za one ljude koji su se angažovali u korist zajedničke države Srbije i Crne Gore. Kao da je to njihov prvorodni greh. Jer, tako nikad ne imenuju one stanovnike Beograda koji su otvoreno pozivali na razdvajanje Srbije i Crne Gore. To znači da jedna ideološka nalepnica, koju je obznanio podgorički režim u vreme referenduma, postaje unutrašnji činilac političke diskriminacije u Srbiji.
 

Koji je politički smisao takvog ponašanja?
Šta nam govori okolnost da ovakav oblik javne diskriminacije u „Politici“ ne pobuđuje nikakvu pažnju poverenice za zaštitu ravnopravnosti građana (Nevene Petrušić), koja je nedavno objavila kako su građani Srbije „u velikoj meri homofobični, verski netolerantni, ksenofobični i pokazuju dozu antisemitizma“? Zašto je – nasuprot ovoj zamuklosti – došlo do onolike buke u javnosti kada je „Pečat“ pomenuo „hrvatski lobi“ na TV „Vojvodine“? Odakle ovakva asimetrija? Ona znači da je u kvazievropskoj orijentaciji naše vlasti – čiji je „Politika“ večiti predstavnik – javna diskriminacija usmerena ka predstavnicima nacionalne političke orijentacije. Otud politička korektnost važi za svakog, osim za ove političke protivnike. Takav način ponašanja je karakterističan za ideološki ili kolonijalno podvlašćene sredine. Jer, u njima ideološki ili kolonijalni kriterijumi pretežu nad civilizacijskim i evropskim standardima.
 

Kako se nacionalno određujete?
Čovek je ponekad prinuđen da pređe prag privatnosti da bi se odbranio od nametnutih prostakluka. Kao neko ko je rođen u Beogradu, kome je majka iz Bagrdana kod Jagodine, kome je otac – rođen u Strugi – učio sve škole u Beogradu, kao čovek koji nosi tako karakteristično „crnogorsko“ ime i prezime, po dedi s Cetinja, koji se kao kraljevski poreznik iz Skoplja nije povukao u Crnu Goru nego u Čačak i Ćupriju, gde je – tokom okupacije – dobio posao i sačuvao decu, što nikad nisam smeo s uma, niti sam Srbijanac, niti sam Crnogorac nego sam – Srbin. I potpuno sam spreman da se – kad za to dođe čas – pod tim imenom upišem u nacionalne manjine u Srbiji: integralno osećanje srpstva nestaje iz naše javne svesti brzinom koja nagoveštava da taj čas nije odviše daleko.
 

Gde u srpskoj istoriji prepoznajete korene duha samoporicanja?
U analizi ovog fenomena valja razlikovati genezu i strukturu. Svakako da je isprekidano istorijsko kretanje od srednjeg do novog veka uticalo na oblikovanje regionalnog shvatanja sveta u pojedinim kulturnim i državnim područjima koja je naseljavao srpski narod. Odsustvo nacionalnih institucija, državnih i pravnih tradicija, sprečavalo je, pak, obrazovanje celovite nacionalne svesti u novom veku. To bi bile neke od činjenica geneze.
Ono što pripada savremenoj strukturi koja ospoljava istorijske i kulturne momente duha samoporicanja proističe iz dva novovekovna momenta. To su jugoslovenstvo i komunizam. Njihov amalgam predstavlja titoističko jugoslovenstvo. Tek obnavljanjem onog odnosa sila i vrednosti koje je – prvi put u nas – institucionalizovalo titoističko jugoslovenstvo će doći – sa stanovišta zapadnih sila, a možda i sa ruskog stanovišta – do poželjne konfiguracije na balkanskom tlu. Taj proces je u toku: kako se on bude približavao svom ishodu, tako će u javnoj svesti dolaziti do sve očiglednijih pozitivnih prevrednovanja titoističkog nasleđa.
 

Šta je glavni oslonac tog duha: strani uticaj ili kakva srpska boljka?
Iako priroda istorijskih odnosa počiva na međuzavisnosti spoljašnjih i unutrašnjih činilaca, ipak je – za uspostavljanje poretka koji očituje dejstvo duha samoporicanja – presudan strani uticaj. Za održavanje nametnutog poretka i njegovo postepeno razgranavanje, pak, presudna je naša tradicionalna neverica u kulturu, u pasivan otpor, u borbu rečima i duhom, u miran protest, u građansku hrabrost. Čitava jedna paleta sredstava i postupaka stoji na raspolaganju kolonijalno i okupaciono podvlašćenom narodu.

Prepoznajete li lek protiv te pošasti? Šta mislite da bi nam Miloš Crnjanski savetovao – da se ubijemo kao junak njegovog „Romana o Londonu“ ili da se damo u seobe, poput braće Isakovič, ili nešto treće?
Ne vidim drugi lek do stvaranja preduslova za mogući otpor. Čovek se teško miri sa ovolikim nepravdama i nesrećama, sa tolikom nemoći koja može lako da se premetne u samomržnju. Okolnost da promene nisu na vidiku, da se može desiti da zacari na duže vreme jedna kolonijalno-okupaciona svest, izaziva kod ljudi plimu razočaranja i očajanja. Ali, i u mraku ponešto vidimo: makar pipamo oko sebe. Otud je neophodno da stvorimo preduslove koji mogu biti od koristi: ako ne sad, možda nekad.
Neophodno je udruživanje u zajedničke komunikacione i organizacione forme, od stranaka do nevladinih organizacija, neophodna je saradnja, zauzdavanje potpuno sebičnih poriva, solidarnost sa ugroženima. Neophodna je, dakle, organizacija, kojoj je potreban moralni i javni autoritet, spremnost na proteste protiv vlasti u ime ljudskih prava Srba, svest o odsustvu kratkoročnih efekata, istrajnost u sistemski stvorenom gluvilu oko srpskih tema. Toliko je povoda oko nas.

Šta nas sprečava?
Mnogo toga: nemogućnost da se okupimo oko neproblematičnog autoriteta, nema čoveka u koga bismo imali poverenja, nedostatak novca, samoproizvodnja genija, opšta atmosfera nemaštine i beznađa, veliki konformizam nacionalne inteligencije. Nisu to male slabosti. Jer, ma koliko da je stanje anarhično i haotično, ono počiva na silama koje ga omogućavaju. U našoj inteligenciji postoji prećutni savez sekularnog sveštenstva i nacionalne inteligencije kao savez kolonijalnog i rajetinskog mentaliteta.
Postoje i sasvim posebna ograničenja. U Drugoj knjizi Seoba, ruski diplomata Volkov opominje Pavla Isakoviča da je „opšti porok serbski – zavist“. Crnjanski je posmatrao svet diplomatije, bio je lišen iluzija o bilo kojoj strani sveta, kao što njegova rečenica izvire iz dubokog proživljavanja našeg nacionalnog udesa.

Da li je, posle prošlogodišnje promene vlasti, Srbija bliža izlečenju ili daljem napredovanju bolesti samoporicanja? Zaslužuje li možda današnja vlast poseban osvrt, knjigu posvećenu prvenstveno njima, koja bi, holivudski, mogla da nosi naziv „Duh samoporicanja 2“?
Nema razloga za tako nešto. Jer, promenila se vlast, ali se nije promenio režim. Nismo uspeli da postignemo političko jedinstvo na ideji nacionalne odbrane, ali smo uspeli da ga postignemo na ideji nacionalne izdaje. To je čist trijumf duha samoporicanja.

Ministarstvo kulture ponudilo vam je mesto direktora Narodne biblioteke, ali ste ponudu odbili. Zbog čega?
Ima više razloga. Skromno i uljudno ponašanje sadašnjeg ministra kulture veoma mi je simpatično u ljudskom smislu. Njegov napor da se obrazuje stalna postavka istorijskog muzeja vredan je hvale i podrške. Taj napor obezvređuju oni koji ne žele da vide kako je ta postavka slična postavkama koje postoje u Beču i Berlinu. A ako bi istorijski muzej – sa srebrnim escajgom, stolnjakom, dijamantima, sabljama, pištoljima, uniformama, ordenjem – trebalo da postoji tamo, zašto da ne postoje ovde? Imam i ličnih prijatelja među visokim političkim nameštenicama u Ministarstvu kulture. Nisam prihvatio ponudu, jer sam odlučio da zadržim opozicioni stav prema politici vlade. Kako da postanem funkcioner po odluci vlade, a da, istovremeno, imam opozicioni stav u odnosu na njenu državnu politiku? Povrh toga – mogli bismo kazati sa malo humora – hteo sam da pokažem kako postoji neki „Crnogorac“ koji može da odbije da bude direktor.

„Duh samoporicanja“ pun je podsećanja, poput one crtice o izjavi Latinke Perović iz decembra 1971. da su ostale jugoslovenske republike opravdano zabrinute da srpski ekonomski uspon znači povratak srpskog hegemonizma. Šta je Vas lično najviše iznenadilo, od svega što ste „iskopali“ u pripremi knjige?
Okolnost da se svi problemi koji isplivavaju u javnu svest pri raspadu titoističke Jugoslavije vide kao na dlanu 1971. godine. Ako čitate tadašnju štampu, uočavate potpuno istu arhitektoniku i dramaturgiju budućeg tektonskog sukoba. Nisu potrebni nikakvi tajni dokumenti da biste videli u kakvom se furioznom i raspadajućem ritmu stvari odvijaju, kao i kako hrvatski nacionalizam iznosi zahtev za nestankom Jugoslavije. Kada tako sagledate stvari, onda postaje jasno da događaji oko Osme sednice CK SK Srbije mogu biti deo, ali ne i uzrok onoga što je došlo posle njih. Onda vidite da je reč o samoporicanju kao fenomenu dugog trajanja u našem 20. veku.
Čovek prirodno vidi i niz sitnih stvari: ljude koji su kao srpski „liberalni“ komunisti govorili pohvalne stvari o revoluciji, o bratstvu i jedinstvu, o istorijskoj ulozi radničke klase i svesnog proletarijata, o administrativnim merama (zatvor) prema neistomišljenicima, ljude koji su mahali stanovništvu koje je pozdravljalo plavi voz duž svih zaseoka kroz koje je prolazio, kako se – odjednom i kao na mig – pretvaraju u ljude koji su za individualizam, za tržište, za demokratiju, za toleranciju. Ponašaju se kao da oni nisu učesnici sopstvenog života, kao da se socijalistički kolektivizam iznedrio negde mimo njih.
To sameravanje istih ljudi u dva suprotnosmerna istorijska kretanja bilo je – na nivou ličnog doživljaja – prepuno neugodnih utisaka. Jer, kako koja obećana budućnost propadne, oni se pojavljuju kao vesnici nove budućnosti. Kao što je neugodno posmatrati sadašnje perjanice liberalizma i demokratije, a sećati se njihovih nekadašnjih komunističkih reči i postupaka, tako je neprijatno slušati šta govore današnji nosioci vlasti, jer ih znamo kao ljude koji su doskora govorili sasvim suprotne stvari.
A još uvek se – makar na filmovima, premda nekad i u životu – oficir posle kapitulacije ubija, kao što kapetan tone sa brodom.

Kada bismo ustaljene poštapalice o tome kako „ne možemo sami“ i da „moramo u EU da bismo preživeli“, preveli na polje kulture, da li bi one delovale još besmislenije ili bi tamo naišle na uverljivije okvire? Da li u kulturi „možemo da preživimo“ bez jasne pripadnosti Evropskoj uniji, Holivudu, rokenrolu?
Srpska kultura je deo evropske tradicije u oba njena vida, u oba – da citiram pređašnjeg papu – plućna krila Evrope. Snažni talasi moderne kulture – u njenom američkom vidu – nesumnjivo su deo i našeg kulturnog osećanja. Ali – tu je jedna od poenti moje knjige – upravo je ova autentična pripadnost evropskoj tradiciji ono što bi trebalo da nas podstakne da se borimo za realne i konkretne interese našeg naroda. Zar ne postoji višestruka diskriminisanost srpskih prava na područjima titoističke Jugoslavije? Poput zanemarivanja osnovnih ljudskih prava Srba u Crnoj Gori, poput prenebregavanja evropskih standarda kada je reč o ćirilici u Vukovaru, poput imenovanja Srba u Bosni i Hercegovini – Bosancima. Zar to nije nešto što bi trebalo osporavati sa evropskog stanovišta?

Ima li žilavosti u današnjoj srpskoj kulturi? Snage da se oporavi i vrati na visine na kojima je bila u prvoj polovini 20. veka?
Teško. Ne samo zbog nas, nego i zato što se epohalni ritam promenio. Takve pisce kao što su Crnjanski i Andrić, Bora Stanković i Rastko Petrović, teško da ćemo imati u doglednoj budućnosti. Trebalo bi znati da je mnogo toga što je bilo vredno u doba komunizma – i u umetnosti i u nauci – bilo plod prethodnog vremena. Ovo stanje koje je postiglo svoju prepoznatljivost u poslednjih dvadeset godina jeste književni i umetnički bilans titoizma. Opšti deficit vrednosti – u politici, u javnosti, u umetničkoj i naučnoj svesti – kao i odsustvo svake potrebe da se stvori nešto trajno i nenaplativo jesu plodovi ukrštaja stihije savremenosti i rđavog nasleđa.

Da li je trenutak pogodan da se ta istina iskaže?
Svaka istina – bez obzira na to kad je izneta – ima svoje vreme: ono vreme u kojem biva prepoznata kao istina. Ali, čovek ima samo jedno vreme za istinu.
Kako to da su najbolji ovdašnji poznavaoci zapadne umetnosti, kao po pravilu nacionalno opredeljeni ljudi (Nikola Koljević i Nikola Milošević iz bliske prošlosti, na primer), a da su ponajbolji tumači nečega što se prepoznaje kao „zapadne vrednosti“ – recimo, vladavine prava – ponovo rodoljubi (Kosta Čavoški, Ratko Marković)?
Ne bih mogao zanemariti Mihaila Đurića i Mihaila Markovića. Ko je slušao u SKC-u – negde oko 1983. godine – razgovor između Branka Pavlovića, Mihaila Đurića i Nikole Miloševića o Ničeovoj filozofiji, osetio je u čemu je prava vrednost intelektualne i polemičke strasti. Ili razgovor o nihilizmu i umetnosti između Nikole Miloševića i Mihaila Đurića u Domu omladine. Ili razgovor o liberalizmu i levici između Mihaila Markovića i Nikole Miloševića na Trećem programu Radio Beograda. Ni u čemu bitnom nisu se slagali, nisu bili odveć tolerantni, premda su bili uvek učtivi, ali su bili suvereni u nekoliko momenata koji su bitni za intelektualce: u svojoj upućenosti u stvar o kojoj su raspravljali, u svojoj spremnosti da podnesu posledice svog mišljenja i u svojoj posvećenosti ideji slobode.
Bio je Hladni rat kada su francuski socijalisti upućivali ovakvu poruku francuskim komunistima: „Niste vi gospodo na levici, vi ste na Istoku.“ Reč je bila o tome da francuski komunisti behu neodstupno sledili političke interese Sovjetskog Saveza. Slična situacija je bila kod nas: odveć lako smo poistovetili ideju demokratije i predstavu o zapadnom svetu. U času kada su činjenice počele da ukazuju na veliku razliku između tih sadržaja, došlo je do diferencijacije unutar kritičke inteligencije. Tako sada imamo apologete zapadnih postupaka i interesa – sve do bombardovanja i razaranja Srbije, Iraka, Libije, Sirije – i intelektualce koji shvataju da nije na delu ideja demokratije nego kolonijalno nasilje, koje ima potrebu za ideološkom racionalizacijom.
I kada različito shvatamo konkretne vidove slobode, sama posvećenost slobodi nas sprečava da je instrumentalizujemo u meri da se njeni sadržaji izgube. Nezgodno je, međutim, što je, kao rđava savest demokratije, kao loša vera apologetskog intelektualca, čak i kao neprestano samosumnjičenje kritičkog intelektualca, sloboda izašla iz mode. Jer, nije potrebno da budete originalni nego efikasni, kao što nije neophodno da budete slobodni nego uspešni. Tako nastaje carstvo zlih klovnova.

Razgovarao Miodrag Zarković 

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

ČITAJTE MILA LOMPARA