Milo Lompar: O promeni svesti

Datum objave: četvrtak, 20 jula, 2017
Veličina slova: A- A+

Ponekad se učini da formula o promeni svesti – kao treći nemački uslov za pristupanje Srbije Evropskoj uniji i kao magijska reč u govorima srpskog predsednika – predstavlja stereotipnu i retoričku poštapalicu koja je lišena kako namere tako i praktičnog dejstva. Ovaj utisak se pojačava ako zapazimo da su zapadni (američki) činioci skloni da mnogi aspekt svakodnevnog života, rastući autoritarizam, smanjivanje demokratskih sadržaja u javnom prostoru, nezakonito ponašanje vlasti, zanemare u korist sistematskih postupaka naše državne politike kojima se Kosovo i Metohija – u skladu sa Briselskim sporazumom – izdvajaju iz Srbije i onih postupaka koji našu zemlju sistematski približavaju NATO-u.

Milo Lompar
Milo Lompar

No, velika je zabluda verovati da promena u državno-pravnom pitanju ne povlači dalekosežne promene u mnogo manje uočljivim sadržajima svakodnevnog života. Jer, ono što promenu u presudnim pitanjima uopšte čini mogućom i dugotrajnom, ako ne i nepovratnom, svakako je promena kulturne podloge koja se ostvaruje nizom različitih mera: čije je središte jedan društveni inženjering koji se odvija iz dana u dan.

1.

Već na samu vest – oglašenu u oktobru 1970. godine – da bi u martu 1971. godine trebalo da u KNU gostuje Zagrebačka filharmonija sa dirigentom Lovrom Matačićem, četvorica beogradskih intelektualaca – Mihailo Đurić, Vojislav Korać, Dejan Medaković i Živorad Stojković – uputila su pismo Beogradskoj filharmoniji. Sačuvan nam je – u knjizi Dani, sećanja Dejana Medakovića – faksimil ovog pisma. U njemu su podsetili da je Lovro Matačić – kao direktor Beogradske opere – „1941. napustio dužnost da bi se, kao ustaški potpukovnik, dirigent orkestra lične garde Poglavnika NDH, predstavio javnosti svojim pravim zvanjem i pripadanjem“. Oni su upozorili da „svako nastojanje da se to prenebregne ili zaboravi, znači u stvari izazivanje jedne od najmračnijih, najuvredljivijih uspomena“.

Oni su ukazali i na to da „osećanje časti ovog grada niko nema prava da smatra privremenim i prolaznim, niti da na primeru kakav je Matačić iskušava širokogrudost ove sredine“. Premda oglašen u programu, sam koncert nije održan.

Nedavno je obeležena crnogorska državnost na pozornici KNU: gostovanjem Crnogorske filharmonije. Na slabašne i skrajnute izraze protesta, direktorka KNU je objasnila da je reč o kulturnom a ne političkom događaju. Da li je tako? Svakako da ima bitne razlike između hrvatske državnosti 1941. godine i crnogorske državnosti 2017. godine, premda čitav niz mera crnogorske državne politike kao da je nadahnut hrvatskom kulturnom politikom kakvu je kristalizovalo titoističko jugoslovenstvo.

Svakako da nema ničeg spornog ni u samom gostovanju Crnogorske filharmonije kao takvom. Sporan je – i presudan u razumevanju događaja – povod. Jer, on treba da sugeriše kako za politički Beograd nema ničeg problematičnog u javnoj podršci podgoričkom režimu koji je (1) priznao nezavisnost Kosova i Metohije, koji je (2) podržao predlog da se Gračanica i Dečani izmeste iz nadležnosti Srbije u UNESKU i koji (3) sprovodi potpunu diskriminaciju društvenih i kulturnih prava srpskog naroda u Crnoj Gori, uključiv i Srpsku pravoslavnu crkvu. Sa ovakvom političkom agendom jednog režima, prirodno bi bilo da je koncert povodom crnogorske državnosti zakazan u Prištini ili Zagrebu.

No, koncert je održan u KNU. Okolnost da se sve ovo odigralo bez protesta otkriva skrivenu podršku naših vlasti. Teško je verovati da bi direktorka KNU – institucije koja je širokom akcijom javnosti novčano pomognuta od Ministarstva kulture, što je bila ispravna odluka – mogla da odlučuje mimo makar prećutne saglasnosti vlasti od koje umnogome zavisi. Čak i ako nije preduzela ništa u prilog ovakvog odvijanja stvari, vlast je bila dužna da spreči mračno i uvredljivo pokazivanje moći podgoričkog režima u Beogradu. Ako ona nije učinila ništa, onda nam je prećutno pokazala pravac u kojem je predviđeno da se odigra poželjna promena javne svesti. U takvom kretanju nema nikakvog osećanja da je reč o jednoj od najmračnijih i najuvredljivijih uspomena, nema ni pomena o osećanju časti u makar minimalnim stvarima, niti se smatra prikladnim da se ukaže kako postoje granice svake širokogrudosti koje sprečavaju da se ona pretvori u samoporicanje.

2.

Premda u istorijskom iskustvu nije potvrđena, ipak u našem javnom prostoru istrajno prebiva – i pažljivo se pothranjuje – iluzija da postoji neko samoobuzdavanje u rasprostiranju zapadnih (američkih) moći. To bi značilo da na nekom mestu, u nekom času, u javnom prostoru, u višestranom potčinjavanju, dolazi do stadijuma koji ova moć ne želi da podvlasti: ako i prodre u privatan život, ostaviće porodicu; ako osvoji prostor države, zaustaviće se u potčinjavanju društva; ako potčini javni prostor, zadržaće se na njegovim medijskim nosiocima. Nije tako.

Nedavno smo – u Politici od 4. juna 2017. godine – mogli pročitati izjavu Zigmara Gabrijela, ministra spoljnih poslova Nemačke: „Ne razumem, na primer, zašto nekoga na putu od aerodroma ka centru Beograda pozdravlja veliki bilbord posvećen rusko-srpskom prijateljstvu, dok su žuta i plava Evropske unije potpuno nevidljive.“ Ova izjava je reprezentativan primer kolonijalnog i – u nagoveštaju – totalitarnog diktata koji treba da ispuni našu svest: nije dovoljno što je naša državna politika potpuno usmerena u pravcu Evropske unije, nije dovoljan čitav niz podaničkih i lakejskih izjava srpskog predsednika u čast nemačkog kancelara Angele Merkel, već je neophodno da i bilbordi na našim putevima budu takvi da se dopadnu nemačkom ministru spoljnih poslova.

Ona pokazuje da ako sami ne ocrtamo granicu u spremnosti na razumne kompromise, ako ih ne razdelimo od samoporicanja, neće biti kraja onome što će se tražiti od nas: nikakvog zastajanja u privatnim stvarima, nikakvog osećanja mere i takta, nikakvog vaspitanja, čak ni elementarne uljudnosti, jednostavno neće biti. Jer, tek potpunim prožimanjem svih sadržaja naše svesti onim što se smatra poželjnim dolazi do promene opšte i javne svesti: nikakvih odstupanja ne može biti. To je najbolji dokaz da je – u ovladavanju našim prostorom – presudno menjanje kulturne podloge: dok postoji – makar reklamna i makar dekorativna – svest o rusko-srpskom prijateljstvu, ona utiče na to kako gledamo na svoju prošlost, na svet oko sebe i na sebe same. Upravo je naš pogled ono što se nastoji ukloniti.

3.

Promena svesti obuhvata i spomenike. Tako je u Bačkom Jarku podignut spomenik podunavskim Švabama: pobijeni nevini nemački svet – čiji su se preci doselili još za vreme Marije Terezije – pripada brojnim nevino pobijenim ljudima u poslednjim mesecima Drugog svetskog rata i prvim posleratnim mesecima. Kao što su mnogi pripadnici nemačkog naroda nepravedno podelili sudbinu svojih sunarodnika koji su ratovali i počinili zločine – poput divizije Princ Eugen – u borbama na tlu Jugoslavije, tako su mnogi pripadnici srpskog naroda pretrpeli odmazdu zato što su bili poražena strana u građanskom ratu.

Tako je i u drugim ratovima…

…kako između država, tako i u građanskim ratovima. Nemački slučaj ima otud i komparativnu dimenziju: iz čeških i poljskih oblasti proterani su milioni Nemaca. Ne znam da li tamo ima nekakvih spomeničkih obeležja, ali sam u Libeku obišao muzej hanzeatskih gradova: prikazan je Dancig, koji se danas zove Gdanjsk i u kojem nema više Nemaca.

No, avgusta prošle godine članovi Nemačkog saveza za brigu o ratnim grobovima boravili su u Kragujevcu. Tom prilikom pomenuli su mogućnost da se na Starom vojničkom groblju obeleže grobovi nemačkih vojnika iz oba svetska rata. Kako su objasnili, to bi osim u Kragujevcu, trebalo da bude urađeno u Kraljevu i u još nekoliko mesta u Vojvodini, što bi se regulisalo bilateralnim sporazumom između Nemačke i Srbije. Takvo nastojanje – u procesu priključivanja Evropskoj uniji – pripada programiranoj tradiciji nemačke politike: i na Kritu ima spomenika poginulim nemačkim vojnicima koji su desantom osvojili grčko ostrvo. Komandovao je isti čovek koji je i bombardovao Beograd 1941. godine: general-pukovnik Aleksander Ler.

U samom predlogu ima više kontroverznih sadržaja. Reč je o pripadnicima vojske koja je počinila strašne ratne zločine upravo u mestima u kojima bi trebalo podići njihova spomenička obeležja: u Kraljevu i u Kragujevcu, gde su – u znak odmazde – streljali i školsku decu. No, sam predlog nas nehotično vraća jednoj našoj tradiciji. Ako su, naime, nemački vojnici zaslužili da dobiju – kao civilizacijsko dostignuće – obeleženo grobno mesto, zašto se ne utvrdi i obeleži mesto na kojem je ubijen Draža Mihailović? Čak i da je bio – kao što nije – „saradnik okupatora“, pa je zato streljan, kako to da okupator može da zasluži civilizacijsko obeležje, a „saradnik okupatora“ ne može? Kako možemo da se pomirimo sa stranim okupatorom, a ne možemo između sebe?

U kom svetu je manje sporno biti okupator od saradnika?

U svetu koji određuje duh martovskih pregovora. To su oni pregovori na kojima je – marta 1943. godine u Zagrebu – komunističko vođstvo (Milovan Đilas, Koča Popović, Vladimir Velebit) ustvrdilo da „u nacionalnom četničkom pokretu mi vidimo našeg najvećeg i najopasnijeg neprijatelja“, pa „pod takvim okolnostima mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u celoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode“: „treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bi ih uništili“.

I kada pomislimo da je ova ocena došla iz nekog davnog sveta, odjednom se pokaže da je ona sasvim skorašnja: otud nemački vojnici mogu imati obeleženo grobno mesto, ali Draža Mihailović – ne može. Zar to ne pokazuje koliko je kod nas živa i delatna titoistička tradicija?

Da je komunistički način gledanja na stvari kod nas najsnažniji pokazuje komična epizoda sa tortom bačenom na Bernara Anri Levija. Zanimljivo je kako su beogradski mediji proglasili one koji su mu tortu bacili u lice fašistima, kako su to svakodnevno ponavljali, da bi ispunilo svačiju svest, iako su vinovnici sami sebe precizno imenovali kao – komuniste. Odakle javna potreba da se nasilje odvoji od dugotrajne i u nas i u svetu osvedočene kao nasilne – komunističke tradicije?

Neophodno je, dakle, uskladiti naše javno ponašanje sa istorijskim saznanjima. To nije nikakav revizionizam, pošto komunistička istoriografija nije bila ideološki neutralna. To ne znači da je bila bezvredna, već da je imala jasne ideološke granice.

Zašto se to ne događa?

Zato što je u dejstvu sasvim aktuelan momenat: ako promenimo odnos prema četnicima, onda to pogađa obećanja naših vlasti u vezi sa obnovom regionalnih odnosa. Ako se oni moraju oblikovati u duhu titoističke tradicije, jer ona odgovara interesima ostalih učesnika u regionalnoj razmeni, onda proističe da je neminovan povratak titoizmu.

No, ukoliko su interesi postavljeni na ne-ideološku osnovu, ukoliko su oni stvar izmerivih sadržaja, odnosa obrazovanih na međusobnim proračunima, onda nema nikakve potrebe za njihovom ideološkom legitimacijom. Tada se obrazuju ravnopravni odnosi unutar sporazumno utvrđenih veličina i snaga. No, takvi odnosi suštinski ne odgovaraju ostalim regionalnim učesnicima, jer oni teže da zadrže materijalne i moralne prednosti koje im daje nametnuta predstava o srpskoj krivici za raspad titoističke Jugoslavije. Otud je neophodan povratak titoističkoj tradiciji kao nečemu što obezbeđuje vazda delotvoran izgovor za održavanje neravnopravnosti srpskih prava i interesa u regionu.

4.

Ima neopažene evolucije u programiranoj orkestraciji javnih glasova u prilog Evropske unije. Taj pojam je bio – na početku decenijske kampanje – predstavljen kao obećanje: bolje materijalno stanje, udobniji život, svakovrsni i izmerivi uspesi. Tu sliku je podupiralo magijsko i šamansko pominjanje pretpristupnih fondova u svakoj rečenici. No, odjednom se pokazalo da više nema mogućnosti za takvu propagandnu operaciju. Jer, ukinute su evropske adrese koje bi je mogle održati: u programiranom budžetu EU nije više bila predviđena stavka o pretpristupnim fondovima.

Tada se Evropska unija pojavila u obliku sigurnosti: usvajanje evropskih zakona – tvrdilo se i dokazivalo – dovodi do pravne jednakosti građana, štiti ih od različitih vrsta nasilja, dovodi do ravnoteže između slobode i odgovornosti. Ali, događaji su pokazali da takvih procesa nema u našoj stvarnosti, da evropske zemlje brinu o svojim ekonomskim i političkim koristima u odnosu na nas, a ne o usvajanju evropskih vrednosti kod nas.

Sve se promenilo, osim obaveznosti kretanja ka Evropskoj uniji. Ona je ponovo promenila lik i postala pretnja: ukoliko – tvrde nekadašnji i sadašnji nosioci vlasti – ne uđemo u proces evropskih integracija, koje su skriveno ime za priključivanje NATO-u, doći će do rata, mir možemo očuvati samo potpunim potčinjavanjem najrazličitijim zahtevima koji se iznose u ime evropske agende.

Obećanje je zamenjeno sigurnošću, koja se pretvorila u pretnju. Tako nešto što je bilo lepo, kao devojka iz bajke, postaje nešto pouzdano, kao majka koja čuva decu, da bi na kraju poprimilo izgled veštice: one koja je imala nameru da spali i devojku i decu.

(Stanovište, 12. 6. 2017)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Prof. Dr Milo Lompar: Titoizam je naš najveći problem …

Prof. dr Milo Lompar o društvenom inžinjeringu | Jadovno …

Lompar: Jugonostalgija vlada samo u Srbiji | Jadovno 1941.

Žestok tekst Mila Lompara: „Vlast može obeležiti grobove …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top