Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Миле Медић: Где одзвања наша реч, наша је и држава

Датум објаве: петак, 15 јула, 2011
Величина слова: A- A+
Миле Медић
Миле Медић

Разговарала Биљана Живковић

„Постоји очигледна намера да се постепено српски језик сведе и затвори у границе Србије, у екавицу и ћирилицу! Тако би  српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће“, упозорава писац и уредник језичке трибине у УКС Миле Медић

На Језичкој трибини „Удружења књижевника Србије“ (УКС) у току су озбиљне расправе о најважнијим отвореним питањима српског језика. Једно од њих је питање јединства и целовитости српског језичког простора. О овој теми, од историјског значаја за наш језик и културу, разговарамо са књижевником Милетом Медићем, уредником језичке трибине УКС-а.

Упозоравате да су јединство и целина српског језичког простора годинама нарушавани и подривани.
Цепање и отуђење српског језичког простора извршено је под окриљем поданичке науке србохрватистике и тежи  према потпуном затварању српског језика у границе Србије. По томе, све што је ван Србије, није српски језик. То се догодило преименовањем српског језика у друге језике, покушајима одбацивања ијекавице и свођењем српског језика на екавицу. Постоји очигледна намера да се постепено српски језик сведе и затвори у границе Србије, у екавицу и ћирилицу. Тако би  српски језик био оно што остане кад свак од њега узме што хоће. Тако би српском језику била одсечена крила.

Какве би такво раслојавање језика имало последице по српску културу и наш национални идентитет?
Био би то царски поклон свима који желе да униште српски језик и српски народ. Више од половине српског језичког простора налази се ван граница Србије. Тамо је управо новоштокавски ијекавски језички простор који је Вук узео за основицу и темељ српског језика. Близу девет милиона људи ван Србије говори српским језиком. Српским језиком говори се у Хрватској, БиХ и у Црној Гори. Изгубити тај широки језички простор значило би највећи могући губитак за српски језик и српски народ.

Зашто се тек сада покреће питање српског језичког простора?
Србохрватистика се нерадо изјашњавала о свему што је српско, поготово, кад је на делу цепање српског језичког простора, преотимање, присвајање и преименовање у друге језике. Понашала се као да се све то дешава негде на крају света, неком другом, туђем, а не српском језику.
Наша нова наука о језику, србистика, и српски писци желе да недвосмислено обележе границе српског језичког простора и недвосмислено одговоре на покушаје цепања и присвајања делова тог простора у Хрватској, БиХ и у Црној Гори. То се не сме прећутати, јер ће се на тај начин потврдити називи који су српском језику дали у другим земљама. Државне границе и називи тих земаља су једно, и подлежу вољи и праву сваког народа, али језик није исто што и држава. Тако је свуда у свету, тако мора бити и код нас, барем у српској науци о језику.

Ми олако праштамо својатање нашег језика. Како би, рецимо, у поменутом случају реаговала Велика Британија?
Када енглески писци и лингвисти прихвате да енглески језик у Сједињеним Државама, Канади и Аустралији није енглески, него амерички, канадски и аустралијски, тада и српски писци и лингвисти могу прихватити да српски језик у Хрватској, Босни и Црној Гори није српски, него хрватски, бошњачки и црногорски. Али то Енглези никада неће прихватити! Тако и за српске писце и српску науку о језику постоји само српски језик у Хрватској, а не хрватски језик, само  српски језик у БиХ, а не босански језик, само српски језик у Црној Гори, а не црногорски језик. То треба јасно рећи и читко написати. Да се зна шта је чије.

Ипак, о овом проблему у Србији ретко проговарају чак и лингвисти?
Ћутање о томе може се тумачити као одобравање, поред гласног одобравања којим су наши србохрватисти радо прихватали сва нова имена за српски језик, чак и назив БХС, скројен у Дејтону. То значи препуштати другима да чине, говоре и пишу о томе шта им је воља. Али, србохрватистика је мртва и треба је сахранити и склонити у неславну прошлост српске науке о језику. Обновљена србистика сада има историјску прилику и част да обнови и развије српску науку о језику на искључиво научним основама. У Србији нема више места за две науке и два различита става о питању јединства, целовитости и недељивости српског језичког простора. Данас, као и раније, српским језиком говори близу 20 милиона људи. У томе је величина, моћ, богатство и преимућство српског језика. Новонастале државе на језичком простору српског језика заградиле су се својим државним границама. Али то је узалудан посао. Језик нема граница. Он је с обе стране постојећих граница исти, један, јединствен и српски, без обзира на то како га тамо звали и шта с њиме чинили. То нису нови и други језици. То су само нови лажни називи за један једини српски језик. Од српског језика тамо се никако не могу направити нови језици, увођењем новоговара у Хрватској, употребом мало више турских речи у Босни, нити увођењем два нова слова у Вукову азбуку у Црној Гори. Нове језике  стварају само векови, а не чиновници на папиру у политичким преким судовима српском језику. Па и кад  тако напишу  пресуду о укидању српског језика, она саму себе укида, јер је не могу написати  друкчије него на српском језику.

Речју, још од Бечког договора Хрвати су прихватили Вукову реформу, и да од тада говоре српским језиком.
Тачно, 28. марта 1850. године у Бечу Иван Кукуљевић, Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић и Фрањо Миклошић одрекли су се хрватског, примили српски и потписали то својом руком. Предали су им српски језик и потписали својом руком: Вук Стефановић Караџић и Ђуро Даничић. То нико не може оспорити! Од 19. века се језик у Хрватској звао српски, али „и хрватски“, „или хрватски“. У новије време име српског језика је нестало, али је српски језик у Хрватској остао. То добро знају сви, и Хрвати и Срби. Хрвати се праве да је српски језик из Хрватске нестао, и да је у употреби неки други и друкчији језик. Као да су заборавили да су се свога језика одрекли и јавно га одбацили, а прихватили и пригрлили српски.

Но, преименовање српског језика у Хрватски вршено је насилно и самовољно.
Јесте, најпре одлуком Анте Павелића и усташке власти 1941. године, други пут такође насилно и самовољно, одлуком Туђманове власти 1993. године, без икакве научне језичке основе и научног образложења. Чак ни у Декларацији о положају хрватског језика из 1967. године није наведен ниједан научни језички разлог за проглашење хрватског језика. Декларација се позвала на социјалистичко самоуправно право народа да свој језик назове својим именом – и ништа више. У сваком случају, реч је о самовољном политичком чину, а не о историјским и језичким разлозима. Реч је о присвајању и преотимању највећег историјског и културног  блага српског народа. То је насилни политички чин без примера у светској историји! За нас хрватски језик у Хрватској не постоји, сем оног чакавског и кајкавског. Марин Држић и Јован Стерија Поповић, Иван Мажуранић и Петар Петровић Његош, Тин Ујевић и Јован Дучић, Динко Шимуновић и Симо Матавуљ, Добриша Цесарић и Васко Попа, Мирослав Крлежа (осим „Балада Петрице Керемпуха“) и Иво Андрић, Иван Аралица и Добрица Ћосић – сви они писали су једним истим српским језиком, без обзира на то којој књижевности, вери, нацији и држави припадали. Уосталом, и амерички писци су писци енглеског језика: и Едгар Алан По, и Ернест Хемингвеј, и Марк Твен, и  Теодор Драјзер, и сви остали; Аустријанци Рајнер Марија Рилке, Франц Кафка, Штефан Цвајг, Херман Брох, Ернст Фишер писци су немачког, а не аустријског језика. Нобеловац Хорхе Луис Борхес је аргентински писац шпанског језика. Нобеловац Пабло Неруда је чилеански писац шпанског језика. Њега чак ни Пиноче није проглашавао писцем чилеанског језика. Нобеловац Габријел Гарсија Маркес је колумбијски писац португалског језика. Једино у Хрватској писци пишу на непостојећем језику.

Осим што га својатају, српски језик се данас дави у бујици страних речи.
Цитирао бих, као одговор, неколико реченица из моје књиге „Завештања Стефана Немање“ за наук, али и као упозорење. „Језик је тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се… Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај чедо моје, да је то наша држава без обзира на то ко у њој влада…“

Миле МедићПечат златни Мила Медића

Миле Медић је пореклом из источне Херцеговине. Књижевност и језик студирао је у Загребу, а дипломирао у Београду. За своја најуспешнија дела („Завјештање Стефана Немање“) Медић је проналазио инспирацију у средњем веку, добу Немањића. За књигу „Најезда страних ријечи на српски језик“ добио је 2000. године „Нолитову награду“. Са супругом Лелом написао је књигу „Српска имена српској деци“, сачињену од 7.500 имена са подацима о њиховом пореклу, значењу и старости. Недавно је из штампе изашло и његово ново остварење „Приче из романа“. Тренутно уређује језичку трибину у УКС.

Извор: ПЕЧАТ

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top