Mile Bjelajac: Pravo na otpor i pobunu

Danas, kada su nedavne ideološke podele u svetu zamaglile veličinu i suštinski značaj pobede (1945) nad jednim projektom dominacije svetom i kada se relativizuje značaj pobede nad tim istim projektom 1918. godine, ima li mesta da se zapitamo da li je narod kome pripadamo birao i onda i tada pravu stranu istorije?

Da se pitamo da li je posle pobeda u ta dva rata pružao ruku pomirenja pobeđenima bez masovnog revanša i osvete?

Da li treba da se u ime nečega odričemo prava na sećanje da je nekada postojala tradicija borbe za oslobođenje, protiv volje silnika koji bi da porobe, da razdrobe, da unište i potru jedan narod i pretope ga, na njegovom tlu, u nešto drugo, poslušno i bez svesti o sebi? Ili da sve što ima od prirode i od svog truda stvoreno preda drugome po pravu nametnutom silom oružja? Podsetimo, jedino je teritorija okupirane Srbije bila obavezna da plaća kontribucije okupatoru za izdržavanje njegovih trupa.

I onda i sada bilo je skeptika, onih koji su bili za priklanjanje sili u nadi da će ona biti milostiva i da će biti mesta pod suncem i za jedan mali narod i njemu bliske. Ako su oni tada samo mogli da nagađaju, istoričari su pronašli odgovore kakvi su bili planovi velikih. Za Srbiju, kao i za srpski narod u Bosni i Hercegovini, planovi Austrougarske počevši od 1906. godine bili su uništenje, svođenje srpske države na marionetski patrljak i raseljavanje kompaktnih srpskih masa istočne Hercegovine i Bosne. Sudbina opstanka Jugoslavije i srpskog naroda nije bila zapečaćena tek nakon 27. marta 1941.

Odluka da za nju „nema mesta u novom poretku, kao ni za Grčku, i da obe moraju biti kažnjene bila je doneta još u julu 1940. godine. Sve pretnje i pritisci od pada Francuske pa i pre bili su sa ciljem, kada dođe trenutak da se postave konačni uslovi, da to bude bez otpora. Šah-mat, rečnikom šahista. U planove o razbijanju Jugoslavije i svođenje Srbije na potčinjeni „pašaluk” sve nove granice već su tada – 1940. bile iscrtane. Izvori istoričarima kazuju da to nije bilo poslednji put da se iza scene, u kabinetima moćnih, kreira sudbina malih, pa i ove današnje zemlje. Setimo se svedočenja Vilija Vimera kancelaru Šrederu 2000. godine, o čemu je više puta pisano.

Da li su samonikla gerila, odluka da se nastavi s otporom u krilu Jugoslovenske vojske i pripreme KPJ za ustanak bile legitimne ili je trebalo poštovati pravo okupatora do mirovnih ugovora? Da li se trebalo bespogovorno potčiniti sili koja je svoju operaciju nazvala „kazna”, bombardovala i pretvorila u ruševine „otvoreni grad” (Beograd), izvršila rasparčavanje i prekrajanje zemlje pre mirovnih ugovora, povredila ratno pravo u odredbama kapitulacije jugoslovenske vojne sile, dakle sve ono što je inkriminisano kao ratni zločin liderima Rajha u Nirnbergu?

Da li je sila koja je nasrnula na živote cele jevrejske zajednice, manjinskih grupa i politički nepodobnih zavredela poštovanje? Da li je bilo legitimno da joj se suprotstavi jer je boj slobodoljubivog sveta još uvek trajao i nije posustajao? Iza sile nastupali su klijenti, ostrašćeni u svojoj patologiji. Uništavali su, bacali pod led, u jame, zatirali nacionalna obeležja, rušili ratna groblja i spomenike. Da li je tome trebalo reći ne, usprotiviti se, oružjem braniti opstanak?

Mada i danas, s ovolike distance i lamentiranja o izgubljenom veku, izgleda da je jedna tradicija bila pogrešna, nikada nećemo to moći da proverimo u praksi. Da nas je neko drugi oslobađao, da li bi do 1989. godine možda bili deo jednog drugog sveta? Mnogi su putevi kojima bi se odvijala ta istorija „ako”, ali nećemo moći da je proverimo, izuzev da je sada, u novim uslovima, ponovo živimo, a neko nanovo odlučuje.

Decenijama su na prostoru Jugoslavije posle 1945. godine bili obeležavani izabrani dani ustanka u pojedinim republikama, najčešće događaji gde su se mogle identifikovati aktivnosti predvođene članovima KPJ ili neki datumi direktno povezani s odlukama Politbiroa CK KPJ o pripremi ustanka 22. juna i poziva na borbu 4. jula 1941. godine. Sve ono drugo, samoniklo, narodno ili od pripadnika drugih formacija, a u istom cilju i na tragu bunta i borbe za opstanak bilo je nekako sklanjano u stranu, prećutkivano u novim tradicijama i simbolima oslobodilačke borbe. Tako je i 27. mart kao simbol početka otpora dobio jednu novu interpretaciju i hronologiju.

Proslave kojima se obeležavao izabrani dan ustanka, s pečatom optimizma prema skoroj budućnosti posle obnove, gubile su na uverljivosti u susretu s političkim i ekonomskim krizama, proplamsajima nacionalizma pa i separatizma. Ratna generacija se biološki trošila i sa zabrinutošću pratila urušavanje svog ratnog napora i dela. Iz usta novih političara sve je zvučalo kao istrošen kliše uz poruke koje su imale više dnevnopolitički sadržaj.

Istorija kao da se poigrala s pobednicima. Generacije pobednika iz 1945. godine podeliće sudbinu pobednika iz 1918. godine. Počelo je sklanjanje sa scene i guranje u senku. Nije bilo više u običaju da se na državnoj televiziji obeležava odlazak istaknutih veterana, narodnih heroja, komandanata. Njih su se sećali samo članovi porodica i bliski prijatelji, ratni drugovi. Zatamnjen je smisao nekadašnjeg otpora, bunt, instinkt za pobedu pravde nad nepravdom. I živima i onda palima nametnuta je od devedesetih stigma za komunizam, boljševički teror i sve neuspehe jednog vremena i sistema. Objektivne okolnosti pa i vlastita sećanja postajala su nepoželjna.

Takvom stanju doprinelo je uporno negiranje da se u Jugoslaviji poveo oslobodilački rat protiv okupatora i njegovih domaćih saveznika, ali i građanski rat između frakcija pokreta otpora. Nerasvetljeno, potisnuto, ovo pitanje tinjalo je ispod površine, a kada je provalilo, kao i uvek u takvim okolnostima, odlazilo se u krajnosti. Nerasvetljena je ostala i politika retorzije i revolucionarni teror posle oslobođenja nad političkih protivnicima, ali i stvarnim saradnicima okupatora. Nije bilo komparativnih studija sa evropskim iskustvima na tlu oslobođenih zemalja, ali i prakse u okupiranoj Nemačkoj posle 1945, prakse u Italiji posle 1943, kasnije Japana.

Srbija, tradicionalno buntovna ili „urotničko gnezdo”, kako su je obeležavali austrougarski državnici, a kasnije Hitler, jeste imala taj potencijal otpora. Nije se slučajno rukovodstvo KPJ odlučilo da iz Beograda 4. jula 1941. pozove na ustanak. Generalni sekretar napustio je Zagreb i Hrvatsku i došao baš tu, u srce Šumadije. Jednako tako pukovnik Mihailović, koji odbija kapitulaciju i predaju, bira isti prostor da 13. maja pobode barjak otpora i okupljanja.

Mladi oficiri oko njega vaspitani na tradicijama oslobodilačkih ratova teško su podneli poraz, žele revanš. Isto je raspoloženje u masama koje slede ustanički poziv KPJ. Tada, te 1941. godine u kasno proleće i leto svi žele isto. Neprijatelj će biti neumoljiv i prema jednima i prema drugima. Za okupatora oni su bili banditi sa dva imena. Njegovi domaći saradnici progone i jedne i druge. Žandarmerija sprečava i puca i na jedne i druge. Tako su razumeli svoje pozvanje i dužnost čuvanja reda i „države”. Pucali su u maju na Drini, a 7. jula u Beloj Crkvi pokušali su da spreče agitatora ustanka, komunistu Žikicu Jovanovića Španca. Planuo je hitac koji će obeležiti taj dan, dan koji će se u Srbiji slaviti kao dan ustanka, dan po kome će se davati imena ulicama, školama, radnim organizacijama. Mnogo godina kasnije otvaralo se pitanje izbora ovog događaja kao prelomnog ili simbola, nasuprot kasnijim, masovnim avgustovskim ili septembarskim borbama i uspesima koji su ostvarili prvu veliku oslobođenu teritoriju u okupiranoj Evropi.

Istoriografija je već poodavno obelodanila da je proglas s pozivom na ustanak od strane KPJ bio najdirektnije iniciran direktivom Komunističke internacionale 1. jula i Staljinovim govorom od 3. jula 1941. U tom pozivu isticalo se da je „kucnuo čas kada su komunisti dužni podići otvorenu narodnu borbu protiv okupatora”. Tito je to i predviđao kada je 13. maja depešom javio Moskvi da će ustanak otpočeti onog trenutka kada Nemačka napadne SSSR. U Srbiji je Pokrajinski komitet doneo svoju odluku o pripremi ustanka već 23. juna, a poziv na ustanak obznanio 5. jula.

Pre tog signala rat se na prostorima istočne Hercegovine vodio već od 3. juna, gotovo mesec dana samoorganizovani narod, njegove prirodne lokalne vođe i oficiri, pojedinci članovi KPJ izbegli iz gradova staju uz svoje suseljane protiv otvorenog ustaškog terora i istrebljenja. Narod je u planinskim zbegovima, a naoružane čete uništavaju manje i veće garnizone. Tu počinju i prvi sukobi sa italijanskim okupatorom. U zapadnoj Bosni, oko Sanskog Mosta otpor u više sela buknuo je već oko Đurđevdana, kao i kasnije na „Tromeđi”, gde se stvaraju gerilske grupe i odredi da zaštite narod od pogroma. Bio je to „prolom”, ako upotrebimo Ćopićev naslov romana i njegov sadržaj. Borba za očuvanje golog života.

Autor: Mile Bjelajac, doktor istorijskih nauka

Izvor: POLITIKA