Milanović u veselom i resetovanom Beogradu

Nije  prošlo ni desetak dana od kako je predsednik Hrvatske Ivo Josipović ponovio raniji stav da će odnosi Srbije i Hrvatske ostati na zamrznutom nivou – jer, kazao je Ivo, da bi došlo do susreta najvažnijih faktora u tim državama čelni ljudi Srbije, pre svih Tomislav Nikolić, moraju da promene neka mišljenja i stavove – a u Beograd je dospeo premijer Hrvatske Zoran Milanović. Iznenada, mora se priznati. Ko ga je poslao? Josipović, izvesno, nije, a nije došao ni sam od sebe.

SVEČANO KROZ SVOD EU

Hrvatska prvog jula ove godine postaje ravnopravni član Evropske unije, a ta družina ne prima u svoje odaje one koji sa komšijama vode parnice ili imaju druge probleme. Između Zagreba i Beograda geografski nema ni brežuljka, sve je ispeglano, ravno kao tiganj, ali baš tu, na poljima Slavonije, Posavine i Srema leži za oko nevidljiva, a u svesti Srba kao Velebit velika planina od ljudskih kostiju. Nije za hvalu, kasno je i za plakanje, ali te kosti uvek i nanovo moramo spominjati jer su opomena, sastavni deo strašne sudbine Srba u odnosima sa Hrvatima i hrvatskom državom. I onom ustaškom i ovom Tuđmanovom. Obe su ostavile krvave tragove na srpskom biću, bukvalno satrle više od pola miliona pripadnika srpskog naroda i  proterale sa „svojih teritorija“ preko 400 hiljada Srba. Ovi proterani knjiže se u „demokratskoj Hrvatskoj“.
Hrvatska dakle, mora pre prolaska kroz svečane svodove EU da sravna račune sa Beogradom, a to pre svega znači dogovor o međusobnim tužbama za genocid pred Međunarodnim sudom u Hagu. Nogu je, kao što znate, povukla Hrvatska, optuživši Srbiju za najstrašniji ratni zločin – genocid, a onda je Beograd reagovao protivtužbom, takođe za genocid. Ozbiljni pravnici tvrde da nijedna od tužbi nema šansu za uspeh, mada je, kažu isti, ona srpska ozbiljnija i argumentovanija. Ali, na stranu sadržaj tužbi, sadržaj nikada za Srbe, u odnosima sa Hrvatima, nije bio važan; Srbi su srljali u forme, državne i ostale, i te svoje zablude plaćaju bez prestanka evo već stotinu godina.
Glavni američki diplomata za Balkan Filip Riker sleteo je sredinom nedelje u Brisel, a pre toga, ovo tvrde diplomatski izvori u Beogradu, telefonom razgovarao sa Milanovićem i Dačićem. Prvom je rekao da se spakuje i krene prema Beogradu, a drugog obavestio o tome i sugerisao da pripremi kafu i slatko. U postojećoj konstelaciji odnosa, na potezu od Ohridskog jezera do Alpa, jasno je kao kristal šta znači misija hrvatskog premijera u Srbiji. Onima koji su iole upućeni u srpsko-hrvatske odnose, sve je objasnio Ivica Dačić, rekavši dan uoči Milanovićevog dolaska da bi odnose između Srba i Hrvata trebalo resetovati. Po kompjuterizovanom engleskom jeziku to znači vratiti hardver na početnu poziciju, odnosno, u ovom slučaju zaboraviti, izbrisati iz svesti oba naroda sve što se događalo i krenuti od nule, od početka.

PAMĆENjE KOJE SE BRIŠE

Ali gde je ta nula, gde početak; u 1918. godinu sigurno se nećemo vraćati; isključena je i 1945, svakako i 1991. godina…Pa gde onda?
Sa koje to linije Amerikanci hoće da grade nove srpsko-hrvatske odnose?
Sa Tadićeve. Dačić je obavešten iz Vašingtona da će budući odnosi Srba i Hrvata ići sokakom u kojem su još vidljive stope Ive Josipovića i Borisa Tadića. Otuda ova cika i dreka, sa pevanjem i poskakivanjem, u strogo kontrolisanim beogradskim medijima (tu je sve isto kao i za vreme Tadića) koji Milanovićev dolazak vide kao dobar, veliki i značajan korak u odnosima Srbije i Hrvatske. Takvima Dačićeva najava resetovanja savršeno odgovara. U stvari, njima takvima sve odgovara; odavno se srpsko novinarstvo (čast zna se kome) svelo za jurcanje za novim vladarima, pristiglim kroz izbore, preskakanje pune linije i taraba iza kojih se kriju nove košulje.
Ima li u ovoj priči razloga i za srpsko radovanje? Nijednog. Voleo bih da je drugačije, ali nije. Sve ovo je u korist Hrvatske. Ta država rekoh gore, mora pre ulaska u Evropsku uniju da opere sav prljavi veš, a u slučaju da to nije izvodljivo, a ovde nije, onda taj veš bi trebalo zakopati u tuđem dvorištu. Srpskom. Beograd, videli smo u sredu, nema ništa protiv. Da je drugačije onda bi Dačić u Palati Srbije, na konferenciji za novinare (bilo ih je oko 200) posle razgovora u četiri oka sa Milanovićem bar u jednoj rečenici spomenuo ono što u svakodnevnim razgovorima među sobom spominju Srbi – blokiran povratak Srba proteranih iz Hrvatske, 35.000 otetih srpskih stanova u Hrvatskoj, stara devizna štednja proteranih Srba, konstantan i sve perfidniji pritisak na Srbe koji danas žive u Hrvatskoj, što rezultira sve izraženijom asimilacijom, pretapanjem Srba u Hrvate… Ništa od svega toga nije spomenuto. U pravu su izgleda oni koji tvrde da su mnogo pre susreta Dačić-Milanović u sumanutoj nagodbi – postignutoj u sobi prepunoj srpskog straha, neznanja, i maloumnosti, nagodbi koja to nije – žrtvovani Srbi iz Hrvatske. Zauvek. Beograd zauzvrat nije dobio ništa. U stvari, dobio je obećanje da će Hrvatska, kad uđe u EU, Srbiji dati prevod svih neophodnih dokumenata. Prevod je na hrvatskom. Ako neko zna neki drugi, veći dobitak, red je da kaže.

DA, PREDSEDNIČE, TREBALO JE

Dvojica premijera na konferenciji za novinare nisu mogli da izbegnu pitanje međusobnih tužbi za genocid. Milanović je kazao da se traži rešenje, a Dačić kako nije dobro čekati 2014. godinu sa tim tužbama. Jasno: rešiće se to do početka leta, svakako pre ulaska Hrvatske u EU, istovremenim, obostranim odustajanjem od tužbi. U obrazloženju će stajati da Srbija i Hrvatska smatraju kako je bolje vansudsko rešenje, a tu će – daj Bože da grešim – Srbija napraviti nove ustupke. Među opterećenjima za dobre odnose ove dve države – kad te odnose već ne opterećuju bolna srpska pitanja – našla se za Hrvatsku sporna granica na Dunavu. Zagreb brani stav da je hrvatski teritorij i preko reke, u Opštini Apatin, bez obzira na to što se po međunarodnom pravu ovakvi sporovi rešavaju „prirodnim putem“, odnosno granica se utvrđuje sredinom toka reke. Nemojte se iznenaditi ako Srbija ispuni i ovaj zahtev Hrvatske.
Da li je politika današnje Srbije prema Hrvatskoj usaglašena na svim nivoima ili smo svedoci sumanute jurnjave razdraganih trkača namerenih da se izbore za što čvršći stisak ruke i zagrljaj Rikera, Eštonove, Filea…?Da ovde nešto nije u redu jasno je stavio do znanja predsednik Tomislav Nikolić kazavši, nekako u isto vreme dok su razgovarali Dačić i Milanović, da poseta predsednika Vlade Hrvatske nije valjan red poteza u sređivanju odnosa dve države. Valjda je, kazao je Nikolić, najpre trebalo da dođe do mog susreta sa Josipovićem. Da, predsedniče, trebalo je. Ali nije. Ovde od samog početka škripi na relaciji vlada-predsednik. U kojoj meri će to dodatno pogoršati srpsku poziciju u odnosima sa Hrvatskom, videćemo već do proleća. Nije sporno da hoće.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović