МИЛАНА БАБИЋ: ТЕЖИНА ЗАБОРАВА

Чињеница jе да се jош нисмо изборили за

валидну српску историjу 20. виjека. Један од узрока jе социjалистички систем, коjи
jе креирао историjу према задатом обрасцу братства и jединства. Други разлог jе
што jе нам jе 20. виjек донио четири рата и три различита система друштвеног уређења.
Људи више не стижу да се прилагоде задатом друштвеном обрасцу живота ни убрзаним
промjенама система вриjедности. Ако Србин не сjедне и сам не истражи своjу историjу,
тешко да ће доћи до потпуних информациjа кроз образовне институциjе.

Склоност Срба ка лаком праштању свакако jе одлика православља.
Али ова друга одлика, коjа се за њу залиjепила – заборав огрнут незаинтересованошћу
– дефинитивно нема ништа са православљем. Све хришћанство jе окренуто сjећању на
мученике и страдалнике за Христово име. У центру литургиjе jе сjећање. У литургиjи
су сви заjедно и живи и упокоjени, нема заборава, нема граница времена и простора
– постоjи уплив безвремености коjа подразумиjева животворно подсjећање на Христово
дjело спасења.

Наша склоност ка забораву jе и смишљено наметнута, али сада
и присвоjена, присаjедињена нашем националном бићу. Када jе султан Сулеjман довршио
осваjање Србиjе заузимањем Београда, оставио jе Православну цркву, али не тако да
jоj се дозволи наставак духовно-интелектуалног напретка (сваки замах био jе на краjу
пресjечен). Османска империjа jе лагано (спорост и психолошка пресиjа неминовности
њеног напредовања одлике су турског начина осваjања) народ огртала суjевjерjем коjе
се реактивирало као плод неупућености у суштину хришћанске вjере. Султан jе помогао
обнову наше Цркве из истог разлога из коjег jе помагао и протестантизам – да ослаби
католицизам и припреми даље осваjање Европе. Ми смо тада цивилизациjски пресjечени
у процвату наше духовно-интелектуалне снаге. Читаjући деспота Стефана Лазаревића,
видимо куда би пошла и шта би jош породила наша култура.

ФАТАЛНИ ЗАОКРЕТИ Када jе дошла Аустроугарска, прво што jе урадила било jе ударање
на цjеловитост српског националног бића: Калаj jе строго забрањивао употребу ћирилице
и термина Срби. Он jе покушаjем централизациjе БиХ и натурањем бошњаштва као заjедничког
идентитета поставио темељ будућег крвопролића. Дошао jе потом Први свjетски рат
и егзодус библиjских размjера. Краљ Александар jе учинио огромну политичку несмотреност
изjедначивши побjеднике и оне коjе су били на страни окупатора, а све да би се назвао
краљем велике државе. Као да jе снага државе у величини. Направио jе териториjалну
прерасподjелу коjа се показала фаталном по српске државне интересе. А jе онда дошао,
Бог зна одакле, Тито.

Поред историjских околности, коjе су произвеле тако мало времена
за спокоj, склоност ка лаком забораву jе свакако доприниjело и то што су Срби доброћудан
народ, што ће рећи и наиван. Зато се и могло десити да све и jедан Јевреjин побjегне
из Сараjева, далеко приjе него што су у Сараjеву почеле да владаjу немилосрдне убице
и злостављачи, а да велики броj Срба остане, уздаjући се у доскорашње братство и
jединство.

Пород овог заборава jе jедан психолошки феномен: изругивање
на рачун своjе историjе и карактера народа. Ова патолошка потреба да се даље понизи
и пљуне на своjе не може се ипак до краjа одгонетнути. Неки кажу то jе одлика робовске
свиjести коjу смо присаjединили своjем бићу усљед виjековном робовања. Други кажу
да ми ни генетски више нисмо народ из доба Св. Саве, мислећи на физички изглед,
али и на духовну компоненту коjа иде у пакету. Трећи кажу да jе то посљедица обрачуна
са наjбољим представницима српског рода у оног превази Енглеза на Титову страну.
Теориjе су разне.

СРАМОТНИ ФИЛМОВИ Ово ругање наjупадљивиjе jе присутно у филмовима коjи би требало
да се баве српским страдањем типа „Свети Георгиjе убива аждаху“ или „Турнеjа“. У
филму „Св. Георгиjе убива аждаху“ наилазимо на тему коjа ниjе могла бити филмски
обрађена у Титовоj Југославиjи, коjа захтиjева узвишено као естетску категориjу.
Ако смо у неком рату показали колика смо хришћански народ и колики смо борци, то
jе било у Првом свjетском рату. А како смо приказани? Кроз блаћење и потпуно немотивисану
голотињу. Или филм „Турнеjа“, коjи улизивачки (ваљда jе редитељ сматрао да тако
може доћи до „Оскара“) потврђуjе слику свиjета о нама као о дивљацима, простачинама
– брђанима утопљеним у поjам Босне, коjа стоjи насупрот углађеног Београда.

Свjедочење о мученицима jе свет посао. Свjедочанство jе библиjски
термин, многослоjан, изграђуjући, животворан. Риjеч jе свjедочанство, дjело jе свjедочанство,
дуга jе свjедочанство – завjет између Неба и земље да Господ неће више кажњавати
човjечанство потопом што jе мисао срца човjечиjега зла од малена.

Свjедочанство о злу коjе човjек може разрадити у себи неопходан
jе запис. Свjедочанство доприноси реалном сагледавању свиjета, даjе растрежњуjући
бол и чини да ходамо земљом отворених очиjу. Због запамћеног или записаног свjедочанства
постоjи опомена, али и темељ, кориjен, идентитет, веза и, на краjу, открива се и
смисао живота – наша посебност; посебност сваког човjека и његове судбине у остварењу
личних дарова, па и мученичких (наjтежих за пониjети), овдjе на земљи коjа некада
више личи на пакао него на прибjежиште.

Милана Бабић

Извор : НОВИ СТАСНДАРД