Господ се увукао међу народ и покренуо молитве које су заглушиле све оне безбожничке повике и намере.
Од свих могућих закона о одузимању нечега, тачније о слободи, а са намером ропства, Црна Гора је решила да себи одузме себе саму. Баш кад су сви били убеђени да се овде не може ништа оцрнити даље од имена и онога што је давно оцрнио онај који је највише мрзео Србе, догодило се и то да се идентитет сасеца у корену како би се стабло српског народа само осушило.
Закон о слободи вероисповести ударио је на закон и на слободу вероисповести, па нека не чуди због чега се Црном Гором, право са Ловћена, просула онолика река верног народа спремног да брани своје од својих, што не знам да ли се икада догодило у било којој држави. Али Црна Гора не би била оно што јесте да није једна од најмањих држава која прави највеће глупости, и то увек на штету самој себи.
Овога пута, надути силином, моћници су умислили да је народ зрео за разнарођавање и да ће СПЦ прећутати удар који су јој спремили. Након Његоша, на тапет су дошле цркве и манастири, верници, Свети Василије Острошки, Свети Сава, Богородица и сви остали који са зидова храмова гледају оне невернике и подсећају их на оно што су били некада, а што су сада издали.
Све ће некрст отрпети, али те погледе не може никад, па су решили да се обрачунају и са религијом, што је покушано толико пута пре њих, и наравно није успело.
На овај потез власти, кренуле су литије оних који не признају ниједну власт сем божје. Господ се увукао међу народ и покренуо молитве које су заглушиле све оне безбожничке повике и намере. Сад видимо народ који се смрзава по улицама Црне Горе, али га греје љубав према Господу и према светињама које су га много пута до сада браниле, растављене састављале, лечиле, рађале и чудима спасавале од бујице историје која овде налеће ниоткуда и веома често.
Црна Гора постала је место на ком се молитвом, литургијама, свећама, љубављу и саборношћу не брани само држава, слобода, црква, већ су ти људи велики бедем одбране Косова и Метохије и косовског завета. Ако Црна Гора, која је испливала из крвавога косовског потопа као шкриња са благом, падне, онда ће пасти и Косово. Не мора званични врх државе да буде сагласан са тим да је Косово неодвојиви део Србије, али народ који ових дана шета то зна. Кад већ тај исти народ нико није питао ништа, он је решио да сам проговори гласом гласнијим од сваког угњетавања.
Сад чујемо молитву Срба из Црне Горе надалеко. Чујемо је у Русији. Тај глас православља се проноси светом и љуља црквена звона широм васељене. Истина је да мале државе не покрећу велике ратове, али је и истина да мале државе покрећу велика чуда.
Сведочимо библијским сликама народа који се само молитвом бори против заблуделих и раскрштених. Они на народ ударају мржњом, народ на њих љубављу. Они ударају бичем, народ кандилом. Они наваљују батинама, народ миловањем. Они наваљују претњама, народ молитвом. Они прете законом, а народ прети правдом.
Они који прете, никада неће пустити Господа у своје срце, а Господ њих пушта у своје. По угледу на свог Оца, и овај народ који сада шета зарад своје душе и своје деце, а најпре своје вере, опростиће им ако се покају, а они народу неће никад.
У томе је разлика између Србина православца и Монтенегрина – Србин чека раширених руку и спремног опроштаја, а онај други раширених врата тамнице и спремних букагија.
Наслов и опрема: Стање ствари