Milan Ružić: Ubiti veru, ogaditi zemlju

Ne smemo dozvoliti da nam ljudi bez talenta, ali opredeljenja isplativog i povoljnog po političke prilike u svetu i u Srbiji, govore kako da se ponašamo u zemlji do koje je nama stalo.

U trenutku kada je počela kapitalistička zima savremenog sveta, korporativni led je pokrio sve zelene površine, a tamo gde su više temperature, u sudaru sa prirodom koja smeta njegovom širenju, počeo je da varniči i zapalio Sibir i Amazoniju.

Na tankom ledu smo se našli i mi, sirota zemlja bez ičega, a koju i dalje svi potkradaju kao da ima ko zna šta, pa smo se trčeći zatvorenih očiju u svojim opancima okliznuli i polomili. Kažu da je kost najjača tamo gde se slomi. Tako je i mržnja najjača tamo gde su se, prilikom našeg pada, slomili ponos i identitet.

Naš identitet postao je onaj koji „napredna“ većina drugosrbijanskog opredeljenja poistovećuje sa glupostima koje kupi iz američkih filmova maksimalnog dometa u isplativosti, a minimalnog u umetnosti. Ono što nismo pokupili iz „slobodne zemlje“ je njihovo čuveno isticanje zastave i patriotizma, ali smo pokupili njihovo klasifikovanje nas samih kao terorista i zločinaca krivih za sve, a najviše za svoje postojanje.

U celoj svetskoj priči o pravima i demokratiji, mi smo se najviše izgubili. Prava su u još većoj meri dobili oni koji su ih već imali, a demokratija se isplatila samo onima koji su se vladali autokratski. Kod nas veća prava imaju LGBT i tviter zajednice od akademske ili bilo koje druge, pa se ovde vrši teror manjine nad većinom kao nigde u svetu.

Dodeljivanjem prava pojedinim grupama, njima suštinski nisu data prava, već izgovori i opravdanja da napadaju one koji ne misle ili se ne ponašaju isto kao oni.
Neprihvatanje određenih načela tih zajednica, auto-put je u fioku na kojoj piše „pretnja napretku“ u koju se smeštaju ljudi koji vole ovu zemlju i njeno dobro stavljaju iznad ličnog, a poznatijih kao patriote. Ljudska prava iskorišćena su kao paravan za političke akcije i promene svesti naroda, a demokratija kao izgovor za sva nedela strana i domaća.

Dopustili smo raznim zmijama da se nakote u našem narodu i nedrima misleći kako nam nijedna od njih neće naneti mnogo štete ako nas „peči“. Međutim, zmija neće da peči već će nas ujesti i ubrizgati nam otrov koji razara identitet.

Da bi se razorio identitet, moraju se prvo osporiti uspesi, pobede prevesti u poraze, moraju nam ogaditi našu zemlju, onda nam osporiti institucije, a kao poslednju stvar, moraju ubiti veru načinivši nas nevernicima.

Skoro sve su uspeli da urade u Srbiji, ali i u svetu, pa još se kao jedini spas na horizontu ovog okeana kapitalizma, u kom nam talasi globalizacije ljuljaju trošni čamac, ukazuje pravoslavlje. Ono je jedina prepreka u povratku čoveka u majmuna koji sebe gleda u ogledalu.

Umesto vere u Boga, svi lajfkoučevi, gurui i savetnici ljude uče da veruju u sebe. Najvažniji je pojedinac, dok opšteg dobra više nema ni u naznakama, iako se sve odvija pod tom maskom. Svet tvrdi da se bori za opšte dobro čineći svima zlo, uči nas da je sve zajedničko i da ne postoji „moje“ i „tvoje“, a sve su spakovali u vreću i načinili njihovim oni koji stoje iza pokušaja egzila Boga sa ove planete i iz srca ljudi.

Oni Srbi koji tvrde da su nešto drugo, koji nas Srbe pokušavaju da obezbože i ostave bez zemlje, nisu ljudi kojih se treba plašiti. U pitanju su osobe koje sve što čine svom narodu čine za bedni sitniš koji ispada iz džepova nekog NVO potrčka zamenika nižeg savetnika višeg pomoćnika rezervne sekretarice podnačelnika mlađeg referenta kurirske službe upravnog odbora ćerke-firme industrijskog giganta za proizvodnju ubrusa za javne toalete jugoistočnog dela neke od nerazvijenijih država SAD.

Dakle, oni koji su niko i ništa, pod maskom Alfe i Omege, u ovoj zemlji pokušavaju da sruše pravoslavne stubove stare 800 godina, baš na godišnjicu autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve. Naš odgovor, kao verujućih ljudi i nacije koju ista ta crkva definiše, mora biti snažan i nedvosmislen.

Ne smemo dozvoliti da nam ljudi bez talenta, ali opredeljenja isplativog i povoljnog po političke prilike u svetu i u Srbiji, govore kako da se ponašamo u zemlji do koje je nama stalo, a koju oni pokušavaju da promene uništavajući je pod izgovorom gradnje.

Srbija treba prvo sebi da došapne da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo naše zemlje, našeg identiteta i prestonica i porta Srpske pravoslavne crkve. Zatim treba iskoristiti svo znanje sticano u tih osam vekova protiv ovog estrada-tviter-Holivud-Vikipedija-priručnik znanja koje samo koristi šteti.

Ukoliko dozvolimo da naš identitet i naša država sa njim stradaju od ovoga i ovakvih, zaslužili smo da nestanemo još pre 800 godina kako ne bismo brukali Srpsku pravoslavnu crkvu zajedno sa ovima i Gospoda koji od nas nije digao ruke kroz onoliku istoriju.

Srbija zaslužuje da postoji kao Srbija, a ne kao jedna od Razjedinjenih Američkih Država posejanih van američkog kontinenta kao mine na koje se nadaju da će stati bosa noga nekog pravoslavca koji luta svetom u potrazi za istinom, pravdom, ljubavlju, spasenjem i oproštajem od Gospoda, ne za sebe, već za one koji su pokušali da ga ubiju kako ih ne bi podsećao na ono čega su se odrekli.

Oprema: Stanje stvari

(Iskra, 23. 8. 2019)