Milan Ružić: Sve će to NATO pozlatiti

Pokazali smo se kao narod kojem je lako oteti identitet i zemlju, ali ukoliko bi nam neko dirnuo u smartfone, video bi šta je odmazda.

Često mi je padalo na pamet, a brojni su primeri koji ovo potvrđuju, da se patriotizam među nama Srbima preleži kao boginje. Ko odboluje patriotizam, najčešće postaje globalista

Na kraju smo godine koja nama Srbima ponovo nije bila baš najrodnija u populacionom smislu, ali je bila vrlo rodna oko presađivanja zapadnih pelcera i kalemljenja rodne fluidnosti u našu nerodnu zemlju.

Na zalasku je godina u kojoj je verbalni delikt najavljen u BiH, a tiče nas se zbog Republike Srpske, dok je u Beogradu već na snazi, što možemo videti u slučaju Miloša Kovića.

Lečenje zadrtih Srba

Odlazi godina u kojoj je dobijena ideja, a zatim nametnuta od strane pojedinih NVO i školskih uprava, da se deci u osnovnoj školi drže predavanja o LGBT populaciji i njihovim pravima, dok su ljudi iz te organizacije pokušali i pokušavaju da oduzmu pravo na javnu reč i mišljenje Vladimiru Dimitrijeviću.

Svršava se godina velikih štrajkova, afera, propusta, dubokih podela srpskog naroda, godina višestrukih upada na Kosovo i Metohiju bez ikakve reakcije od strane Srbije, godina u kojoj je izumrlo još 30.000 ili više Srba, godina u kojoj je učinjeno, gledajući statistiku prethodnih, barem nekoliko desetina hiljada abortusa i godina u kojoj je vrhunac doživeo stid od patriotizma, što može biti i razlog svega gore navedenog.

Patriotizam se u Srbiji odavno tretira kao bolest. Često mi je padalo na pamet, a brojni su primeri koji ovo potvrđuju, da se patriotizam među nama Srbima preleži kao boginje.

Ko odboluje patriotizam, najčešće postaje globalista. Kada Srbina prestanu da svrbe nepravde njegovog naroda i kad ga taj osip prođe, napuderisan stranim fondovima, više ga ništa ne svrbi, a kada već tako otupi na sve ono što mu smeta u rođenoj zemlji, onda postaje propovednik zemalja bez granica, tradicionalnog prijateljstva s najvećim istrebiteljima svog roda, zastupnik političke homoseksualnosti i kočničar napretka rođenog naroda.

Oni koji preleže patriotizam, počinju da dele svoja iskustva i zaključke kako bi „izlečili“ i ostale „zadrte Srbe“ kojima Kosovo i Metohija, pa i Srbija uopšte, još uvek nešto znače. Za njih su gej parade događaji godine, a Vukov sabor u Tršiću i litije za potopljenu Gračanicu nazadovanje. Ti ljudi postaju vedete onih koji po celom svetu slamaju nacionalne identitete gradeći idealne potrošače, pa onda dolazimo u situaciju da nas o veri uče nevernici, o milosrđu ubice, o toleranciji progonitelji, o poštenju lopovi i o nevinosti krivci. Kada ti ljudi završe svoja predavanja srpskom narodu, tad nastaje rasrbljavanje, raskrštavanje, uništenje porodice, antiruska histerija, ali se izvršioci toga ne stide, jer – sve će to NATO pozlatiti.

Tačka propadanja

Došli smo do tačke potpunog propadanja, ali više nemamo kroz šta propasti. Pod nogama nemamo više ništa, osim onog dna o koje smo tresnuli i po kom suljamo već godinama.

Pokazali smo se kao narod kojem je lako oteti identitet i zemlju, ali ukoliko bi nam neko dirnuo u smartfone, video bi šta je odmazda.

Pristali smo na tuđe kvalifikacije nas kao genocidnog naroda, kao isključivih krivaca za raspad države u kojoj smo najviše stradali i pristali smo na prebacivanje nas pobednika na stranu poraženih, a od strane poraženih koji su se silaskom s uma popeli na naše pobedničke pijedestale. Genocid je postala najjeftinija antisrpska reč za čiju upotrebu još uvek niko nije platio, a koju su svi njeni korisnici naplatili.

Sve ovo nam, u duhu revizije istorije koja je uzela maha, poručuju oni koji su civilizaciju spuštali do njenih najnižih tačaka u istoriji čovečanstva. To su oni narodi koji nama garantuju bezbednost ukoliko pristanemo na njihove igre. Dakle, na nama je da izaberemo – hoćemo li pristati na zaštitu od strane onih koji su nas bombardovali ili onih po čijim su nam nalozima vadili organe.

Mi Srbi živimo izgubljeni između onoga što nismo i onoga što želimo biti. Ta naša pozicija izgrađena je upravo na nedostatku patriotizma. A kako uspostaviti osećaj za patriotizam u zemlji u kojoj je njegovo poistovećivanje s nacizmom nametnuto od strane stranih investitora u propast Srbije?

Narod bez sećanja

Patriotizam je ono što se najteže izgubi, a još teže vraća. Međutim, mi nismo narod bez ičega, iako jesmo ostali bez sećanja. Ali podsetimo se da imamo i knjige, ako se već nećemo uzdati u zdravu pamet. U tim knjigama su neki od najistaknutijih predstavnika ovog uništenog naroda pisali nešto što će poslužiti Srbima ako padnu na kolena. Tim ljudima i tim knjigama se treba vratiti, ali valja i prepoznati one koji su danas među nama, a imaju dovoljno znanja, mudrosti i patriotizma da nas vade iz jame u koju smo ponovo gurnuti, uveravani da je u pitanju bunar.

Neka nam godina koja stiže donese manje anacionalnih televizija s nacionalnom frekvencijom. Neka u njoj patriote prestanu biti nacionalna manjina, a drugosrbijanci anacionalna većina. Budimo u toj godini pametni, a ne hrabri, jer svako je nekad bio hrabar, to mogu svi, dok je retko ko bio pametan.

Patriotizma nema bez znanja, znanja nema bez knjiga, knjiga nema bez škola, škola nema bez dece, dece nema bez porodice, porodice nema bez blagoslova, blagoslova nema bez crkve, crkve nema bez Svetoga Save, a ako nema Svetoga Save, nema ni Srba, a bez Srba nema ni Srbije.

Oprema: Stanje stvari

(Pečat, 27. 12. 2019)