Milan Ružić: Šta da radi narod koji danas napreduje samo u zaostajanju

Šta da radi narod koji danas napreduje samo u zaostajanju? Šta da činimo kad imamo više stena nego Sizifa

Govoriti o nečemu što je staro pola milenijuma u nekoliko minuta je teško, ali kažu da su ljudi koji se rečima služe nešto bolje od drugih upravo podvižnici koji bi trebalo da uspeju u ovome i koji su tih nekoliko minuta, a kroz njih i vekova, dostojni. Moje je da pokušam.

U godini kada slavimo 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, kada obeležavamo 15 godina od pogroma na Kosovu i Metohiji, crkvene porte su jedina mesta na kojima treba govoriti.

Goraždanska štamparija je jedinac petvekovlja ovog kraja. Čudo od pola milenijuma koje poriču oni koji nemaju ni pola veka.

Na ovom mestu štampane su sve ovdašnje lične karte, jer bez Goraždanske štamparije, ne bi bilo ni nas ovde, pa bi nam drugi izmišljali kada smo došli i ko su nam roditelji.

Ovo je druga srpska štamparija, posle one Crnojevića iz 1494. godine, ali je prva u okvirima onoga što danas poznajemo kao Republika Srpska, ili šire − BiH.

Goraždanska štamparija osnovana je u Veneciji, tačnije mašina je tamo počela da radi, pa je premeštena u Sopotnicu u crkvu Svetog Georgija. Dakle, ova štamparija je još jedan srpski Evropljanin. Rođena u Veneciji, živela u ovoj crkvi i postala veličina stara pet vekova. Retki su značajniji Evropljani od ove štamparije.

Teodor i Đurađ Ljubavić, sinovi Božidara Ljubavića ili Božidara Goraždanca, Božjeg dara srpskog naroda, prvi su ovdašnji štampari i braća koja su iz Venecije donela mašinu za štampanje. Nije slučajno što se jedan zvao Đurađ ili Đorđe i što je bio rođen i tako nazvan da bi ispunio zavet svoga imena i u crkvu Svetog Đorđa, svog imenjaka, a koju je sagradio herceg Stefan Vukčić Kosača, doneo mašinu koja će štampati bogoslužbene knjige: Goraždanski službanik, Goraždanski psaltir i Goraždanski molitvenik (trebavnik).

Ne može biti ni slučajnost što se drugi brat zvao Teodor, a svi znamo šta ovo ime znači, kao što nije ni slučajnost što je on bio jeromonah manastira Mileševa sagrađenog od sige iz reke Sopotnice koja protiče kroz istoimeno prijepoljsko selo, brata blizanca mesta na kojem sad stojimo.

Štamparska mašina je seljena po drugim manastirima, ali njeno mesto prebivališta ostalo je ovo na kom smo se danas okupili. Ta mašina štampala je knjige ćiriličnim pismom, pa kada vas neko od onih koji poriču srpsko prisustvo na ovim prostorima u ono vreme, a sa njim i srpski identitet, bude korio što, reći će, lažete da ste ovde oduvek, samo mu pomenite Goraždansku štampariju.

Gospod se postarao da na ovom mestu spoji tri Sopotnice, dva Đorđa, Mileševu i ovu crkvu, a oni koji ništa od ovoga ne razumeju, postarali su se da postoje i dva Goražda, ali samo je jedna štamparija koja štampa izvod iz matične knjige rođenih Srba ovoga kraja.

Ideja osnivanja štamparije nije bila prodaja knjiga, već umnožavanje knjiga koje će srpski narod čitati i tako preticati tadašnje osmanlijske okupatore i dogurati do neslućenih visina rađajući u ovim krajevima pismenost, pa ću se usuditi da kažem da je ta pismenost tekla nizvodno i rodila Andrića.

Kada bi se dodeljivala nagrada za najstarija i najznačajnija dostignuća civilizacije, vi biste imali apsolutno pravo da sa strane gurnete sve one mlađe i manje značajne kandidate koji su pošli po nagradu. Kada ustanu i ka nagradama krenu švajcarski satovi, japanski minijaturni stanovi, američki hamburgeri, ogrlice protiv krpelja, Edison sa sijalicom, Bel sa fiksnim i Kuper sa mobilnim telefonom, Frenklin sa gromobranom, Lend sa polaroidom, Kato sa kafom, kažite im, onako goraždanski: „Mak’ se, bolan, da prođem.“

U vremenu sveopšte nekulture, mi smo narod sa zavidnom kulturnom istorijom, što dokazuje i povod današnjeg okupljanja. Države koje nemaju ono što mi imamo, a koje nam odavno dišu za vratom ne bi li nas zatrli kulturno, a neretko i fizički, ljubomorne su na naša pojedina dostignuća. Kulturna istorija srpskog naroda je lovina, a ono što je iznedrila, pretvorili su u metak pred kojim trči. I kada danas poriču naše uspehe i prisvajaju naše domete, mi ne reagujemo ni stotim delom bića koje smo uložili u ta čuda koja smo, uz Božju pomoć, pravili. Na otimanje gusala, progon ćirilice, reviziju istorije ostajemo nekako gluvi i slepi, ali kad bi nam neko dirnuo u smartfone, video bi šta je odmazda. Naši problemi su i počeli onda kada smo molitvu zamenili razgovorima telefonom, a motiku kliktanjem mišem.

Smartfoni su varka, uobrazilja definicije identiteta svakog čoveka ponaosob, a Goraždanska štamparija jedan od neospornih imenitelja srpskoga naroda.

Goraždanska štamparija bila je stena koju su ovde dovaljali Sizifi onoga vremena. Šta da radi narod koji danas napreduje samo u zaostajanju? Šta da činimo kad imamo više stena nego Sizifa?

Rešenje je da budemo zavisnici od nezavisnosti i robovi slobode.

U tami opšteg ropstva pod Turcima, kao kakav svetionik, sijala je Goraždanska štamparija čije nas je svetlo sačuvalo od rizika da ostanemo nasukani na obale ropstva, primitivizma i nepismenosti. Kod nas Srba opismenjavanje je uvek značilo oslobađanje, pa me čudi današnje zatiranje pismenosti. Imajte na umu odnos između pismenosti i ropstva, pa ćete znati da se lanci koje nam ponovo stavljaju ne kidaju bombama, puškama i topovima, već tomovima knjiga čijim ćemo otvaranjem zatvoriti sve rupe na brodu kojim plovi srpski narod. Čitanje je pristajanje divljaka da postane čovek. Odatle sledi da je štampanje knjiga u stvari stvaranje ljudi. Dakle, štamparije rade deo božanskog posla.

Upravo zato, štamparije su neodvojive od hramova. Goraždanska štamparija je polumilenijumski dokaz svemu ovome čime sam vas zamarao. Ona je dokaz da smo mi jedan od poslednjih bedema pravoslavlja. Dokaz na nekom budućem suđenju goraždanskim štamparima i nama, čitaocima njihovih knjiga, kojima će se, daće Bog, suditi za udruženi zločinački poduhvat nad divljaštvom i nekulturom.

Beseda na akademiji povodom 500 godina Goraždanske štamparije

(Iskra, 10. 7. 2019)