Milan Ružić: Pismo onome što je od nas ostalo

Nije ovo napisano zbog mene, tebe, njih, ovih i onih – ovo pišem zbog nas ili barem zbog onoga što je od nas ostalo

Sa kišom su ovih dana padale i neke teške reči koje se tiču stanja u Srbiji. Iz potopljenih ulica izronili su problemi i sakriveno smeće. Deponije su se razletele okolo, a travnjaci i ulice zaronili u blato. I nema više ni smisla govoriti kako je sve u Srbiji dobro, kako napredujemo, kako smo u „zlatnom dobu“, jer ne bi trebalo više da se lažemo.

Došli smo do tačke u kojoj se sabralo sve ono čega smo se plašili tolike decenije. Školstvo smo sveli na poklanjanje ocena i borbu za prava uvođenja gej-udžbenika. Trećina đaka u Srbiji su vukovci, a prijemni ispit su uradili tako da je prosek slaba trojka. Međutim, nisu đaci krivi, već svi mi koji dozvoljavamo da se sa njima tako postupa, a postupa se kao da su tuđa deca. Kada uništite školstvo, nemate budućnost, pa imajte ovo u vidu.

Postali su obožavani neki ljudi, ako ih tako možemo nazvati, koji su bili najgori đaci, najveći probisveti, najveće sramote svojih roditelja. Oni se pitaju u ovoj zemlji u kojoj smo im mi to pravo i dali, a sad se žalimo što nemušti vode glavnu reč. Kukamo okolo kako su ovu zemlju porobili mediokriteti, kako ništa više ne funkcioniše, kako ljudski život nema nikakvu cenu, kako se čast i obraz prodaju, diplome i titule kupuju, mesta u najvažnijim institucijama poklanjaju, a niko ništa da uradi, kao da se ovo događa nekom drugom narodu, a mi smo samo nemi posmatrači haosa koji nas guta.

Izjednačili smo kriminal i poštenje, poistovetili crkvu i bezverje, načinili sinonimima ljudska prava i pravo na ubistvo, prigrlili tvrdnje da su porodica i gej zajednica isto, utišali korake onih koji su marširali za svoju zemlju, a raznogatili i omilozvučili one koji šetaju zbog nemira u zemljama preko pola sveta. Svoju zastavu krijemo, a razmećemo se zastavama onih koji su nas nekada bombardovali i ubijali, dok nam danas garantuju zaštitu.

Znanje proterujemo, crkvu satanizujemo, Kosovo otuđujemo, Metohiju zaboravljamo, Hilandar udaljavamo, poštenju se smejemo, zavidimo gorima od sebe, vređamo pristojne, udaramo mirne, pljujemo na skromnost, streljali smo reč, zamenili smo sunce led-sijalicom globalizacije, a svež vazduh patriotizma vakuumom izdaje.

Intelektualcima smo proglasili one sa najskuplje plaćenim diplomama, a još smo odlučili da ih doplatimo, jer su se istrošili na nabavku zvanja. Uvedimo javnu nabavku diploma kad se već ništa ne krije, da bar vidimo ko će šta da dobije i koliko ko nudi, jer ćemo po tome znati koliko imaju, koliko su uzeli, a koliko ostavili nama.

Rađamo se ovde da bismo živeli negde tamo. Školujemo se o svom trošku, a odlazimo o državnom. Za svoju zemlju ostavljamo mrve bednih dostignuća, a druga naplaćujemo tamo gde se za znanje nudi nagrada, ma kakva ona bila. I koga optužiti za sve ovo?

Krivi smo mi što se ne sećamo kako nam je ime. Kriva je politika što život u ovoj zemlji više ne postoji. Kriva je televizija što je narod oslepeo i ogluveo. Krivi su roditelji za svoju decu. Kriva je država što nije država, već protektorat pod labilnim obećanjima. I svi se pitaju ima li iko u Srbiji da nije kriv. Nema! Svi smo krivi dok god dozvoljavamo da se sa nama rukuje kao sa stokom i dok god jurimo za zvonom odlikovanim sunarodnicima. Pitamo se i kada će nam biti bolje.

Biće nam bolje kada budemo počeli da cenimo sebe, kada budemo znali svoju istoriju, kada budemo čitali knjige, kada budemo vaspitavali svoju decu, kada budemo naučili da papir treba baciti u kantu, a ne u štampač i na njemu štampati izmišljene diplome. Biće nam bolje kada budemo bolji.

Ne bih ništa od ovoga ni pisao da nemam nadu u bolje sutra Srbije, ali ako očekujemo da nam bolje sutra, bez poznavanja onoga od juče, donese ovo što živimo danas, onda smo prestali da postojimo još prekjuče.

Nije ovo napisano zbog mene, tebe, njih, ovih i onih – ovo pišem zbog nas ili barem zbog onoga što je od nas ostalo.

Izvor: Stanje stvari