Milan Ružić: Koliko ti još, svete, srpske krvi nedostaje?

Ponovo pokušaj prikazivanja Srba kao silovatelja. Ne znam do kada ćemo slušati ove priče o sebi i ne reagovati na njih. Možda je potrebno svetu napisati jedno ovakvo pismo…

„Dragi svete, ili barem ti koji se tako zoveš, belosvetska zlonamerna provincijo,

Šta je moj narod tebi ikada učinio da se ovako odnosiš prema njemu? Mora li moj narod da bude kriv za sve što se na ovoj planeti dešava? Ima li naroda koji je manji, a da su ga više optuživali?

Postoji li rat koji je započet, a da ga nije započela Srbija? Imaš li ikakve namere da još nekoga na ovaj način mučiš i proglašavaš Afrikom, iako je Srbija deo Evrope u svakom smislu? Koji je narod ove brojnosti dao toj istoj Evropi u koju sada „ulazi“ veći doprinos u kulturno-umetničkom smislu?

Znam ja šta tebe, svete, svrbi. Svrbi te naša crkva. Nekako ti dođe glupo što se ti baviš ubijanjem i kavganjem, a mi se kao pravoslavci bavimo životom i praštanjem. Mori te pomisao na to šta smo sve prineli oltaru istorije, umetnosti, kulture i lingvistike, pa bi sad da nam sve to osporiš prebacivši te domete nekim manjim pseudodržavama kako bi, kad nas zatreš, to sve ti preuzeo i podelio svojim čedima poput Amerike, Velike Britanije i Nemačke.

Sve bi dao Velikoj Britaniji koja je prva otvorila koncentracione logore (Burski rat 1899-1902) i tamanila tolike narode u svetu zarad „demokratije“. Prosvetljivala je zatamnjivanjem istorije i rađala nove nacije ubijanjem starih.

Dao bi njima koji su, uz Nemce, došli na američki kontinent i tamo na temelju genocida napravili novu državu – bastion slobode, pravde i demokratije. Taj isti bastion, generacijama kasnije, baca atomske bombe, pa i sve druge, na manje i slabije narode, pa onda njima drži predavanje o preteranoj upotrebi sile.

Ćutiš kada gore svetinje moga naroda, a plačeš i naričeš kada se negde sam od sebe sruši neki stub. Ćutiš kada moj narod biva zatiran, a posle kad mi nekome makar šamar udarimo, vrištiš kako vršimo genocid.

Kako to da su postupci Pola Pota, Hitlera, Musolinija, Ferdinanda, Klintona, Buša, Torkemade, Tuđmana, Pavelića, Luburića, Tita i ostale vesele družine opravdani, a sad ti se kao najveći zločinci ukazuju Sveti vladika Nikolaj, Njegoš, Andrić, Sveti Simeon, Sveti Sava, Gavrilo Princip i ostali Srbi? Šta se dogodilo, pa si teroriste proglasio državnicima, kukavice herojima, koljače borcima za slobodu, a ubice svecima?

Kako je bombardovanje milosrđe, Jasenovac sitnica, logori za decu logičan sled događaja? Kako su Hrvati deo Evrope, a Srbi smetnja? Otkud je bomba pomilovanje, a pesma pretnja? Kako je bajonet borba, a krst pretnja?

Na koliko smo strana ginuli i ko nas sve nije ubijao, ne znam kako smo još uvek živi.

Kako Srbi mogu biti krivi za tolike milione žrtava ako svaki Srbin nije ubio barem po sto ljudi? Rađaju li se naša deca sa noževima u zubima, pištoljima u pelenama, bombama pod skutom?

Vozimo li mi Srbi tenkove, koljemo li komšije, zatvaramo li tuđu decu u logore? Bacamo li mi ljude u jame, deremo li im kožu i vadimo li im oči, zatiremo li druge kako bismo se širili? Kako se to mi širimo, ako smo svake decenije sve manji? Kakva Velika Srbija kad se na ime svela?

Koliko ti još, svete, srpske krvi nedostaje? Koliko Srba još planiraš da ubiješ? Reci nam, pa da znamo šta nas od tebe čeka! Šta će tebi Kosovo sem da nas postidiš i isprovociraš i ispišeš iz naroda?

Stao si iza tri ili četiri takozvane sile i sveo se na nuklearno naoružanje. Sad te, svete, brine problem prenaseljenosti… Pa onda kreni srpskom tradicijom (slobodno je nazovi svojom) i mesi pogače, spremaj macole za lapot.

Skoro se o ovome oglasio engleski princ, pa njemu predlažem, neka uzme pogaču i macolu, pa sa kraljicom pravac na Big Ben. Eto rešenja. Nas sve da pobijete, nećete Bog zna koliko rasteretiti planetu, ali da sve kosti pobijenog srpskog naroda iskopate i lansirate u svemir, koliko ih ima, Zemlja bi izgubila ravnotežu.

Ne interesuje mene tvoje mišljenje o meni i mojoj zemlji, ali neka ne interesujemo ni mi tebe neko vreme. Svima će biti lakše.

Ali kad manji narodi dođu po svoje, znanjem, a ne silom, gotov si, svete, i ti i tvoji puleni.

Vidim već kako i koliko drhtiš pred istinom koju mladi učeni ljudi nose na svojim usnama. Drhtiš kao i svaka laž.

Samo bismo te jedno molili, svete, iako znam da nas nećeš saslušati – prestani da nam šalješ ambasadore ovih „velikih sila“ da nas uče našoj istoriji. Dovoljno je što ne znaju svoju. Neka ne šire neznanje i mržnju. Dovoljno je što oni mrze nas.

Srdačno tvoji,

Večiti krivci i krvnici,
Srbi

P. S.

I kad rešiš sve Srbe da zatreš, znaj da nije moguće. Zar ne vidiš da cvetamo iz zemlje na svakom kontinentu, jer ste nas najviše u zemlju sadili.“

Ali kome ovo pismo slati i kako u njemu ne reći još milion stvari koje će se odbijati od gluvih ušiju i slepih očiju?

Neka se okreće svet i dalje, pa će ga, kad mu se dobro zavrti, neko već obezglaviti kao kakvu nebitnu kokošku i ostaviti ga da trči po dvorištu bojeći krvlju okolnu travu. Posle toga, za ručak će ga skuvati oni koji su ga tovili lažima i ćukali da uđe u kokošinjac kapitalizma.

Autor: MILAN RUŽIĆ

Izvor: ISKRA