Milan Ružić: Anesteziranje naroda

U društvima poput našeg gde sve funkcioniše pomalo, a suštinski ne funkcioniše ništa, ogroman novac se vrti oko stvari koje kao ideju imaju anesteziranje naroda.

U tu anesteziju nas uvode loše političke ideje potkrepljene ekonomskim i diplomatskim kolapsima koji su svojstveni našim političarima, i to ne samo onima koji su danas na vlasti, nego i mnogim njihovim prethodnicima.

Naravno, kao predstavnik neukusa i opšteg zaglupljivanja, demoralizacije, izdvojili su se oni programi čije gledanje nagriza svaku moguću zdravu ćeliju ljudskog mozga i razdire svaki osećaj za dobro, a u pitanju su rijaliti programi.

Živimo u zemlji u kojoj se prikazuje previše ovih programa, što je svetski trend, dakle, nismo samo mi prepoznatljivi po tome, ali ovo je jedna od retkih zemalja gde se i kuso i repato digne na ministra kulture kada rijaliti programe označi kao nešto što nije kvalitetan sadržaj. Takve stvari se u drugim zemljama ne događaju. Da ostavimo po strani taj, verujem već sad proglašen zastarelim, slučaj koji je okupirao medije jednostrane u osudi pomenutog ministra, a da vidimo koji je izgovor za opštu rijalitizaciju naše kulture.

Pre same rijalitizacije, sprovedena je istorijska revizija, pa onda relativizacija kulture, negativna rekonstrukcija srpskog jezika, zatiranje ćirilice proglašeno je jednakošću između dva pisma, a onda je Srpska pravoslavna crkva pojedinim skandalima, fabrikovanim ili ne – ne znamo, izložena napadu i osudi od strane konzumenata onoga što je usledilo nakon svih ovih pogrešnih poteza, a nazvano je „rijaliti programom“ što ima veze sa svim osim sa realnošću i istinom.

Heroji naše dece postali su polupismeni amoralisti spremni na obnaživanje i prezentovanje svake moguće ljudske iščašenosti. Deca na televizijama gledaju u kriminalce, prostitutke, dilere i ostali mulj koji se taložio na dnu našeg društva tokom istorije, a koji je isplivao posle poplave takozvane demokratije i slobode govora. Sa slobodom govora dobili smo užase kakvi se nikada nisu izgovarali na televiziji. Sa slobodom mišljenja dali smo za pravo da javno glavom misle oni koji nemaju čime. Sa relativizacijom umetnosti, sav taj talog progovorio je „umetničkim“ jezikom uskoumlja i taj talas je zapljusnuo našu decu. Oživelo je sve što je u svim normalnim društvima mrtvo, isklijalo je sve ono što je inače korov, razmilelo se sve ono što se sklanjalo pod tepih i dobili smo velike šarene studije u kojima se pljuje, povraća, tuče, psuje i gde se u zvezde okivaju „seksualne slobode“. Iz tih studija ti devijanti izlaze bogatiji za ko zna koliko novca i našu decu pretvaraju u svoje pratioce, jer ko njih ne prati, ne može se uklopiti u društvo bilo koje generacije.

Izgovor koji nam se najčešće servira kada se napadnu rijaliti programi jeste – „narod voli“. Onaj ko ovo koristi kao argument, mogao bi se dosetiti nekada i da narod voli iskrene i sposobne političare, da narod voli pravdu, da narod voli prave slobode, da narod voli čist vazduh, da narod voli svoju decu čije detinjstvo, moral i svest demontiraju rijaliti programi i ljudi koji ih osmišljavaju, finansiraju i promovišu.

U rijaliti programima ne postoji ništa realno i opipljivo za normalnog čoveka, osim stida, srama, besa, brige i tuge što su takve stvari opsele televizijske ekrane, internet, pa polako ulaze i u knjige. Jedina realnost u vezi sa rijaliti programima jeste da je u pitanju štetna mešavina najnižih poriva životinja u teranju koje neko, iz ko zna kojih razloga, želi da proglasi ljudskim željama i civilizacijskim težnjama.

Rijalitiji su poslednja rupa na drvenoj svirali, ona koja proizvodi najviše tonove, pa zaludele miševe tera da igraju i prate frulaše kako bi ih on odveo u provaliju ljudskosti, civilizacije i zdravog razuma.

Borba protiv rijalitija bi morala početi ako ne želimo da vidimo kako nam deca izrastaju u hijene. Ako prećutimo štetnost rijaliti televizije, prećutaće nas istorija naših predaka. Mi ćemo ostati zapamćeni kao generacije koje je uništila glupost, ako uopšte ostane iko sposoban da išta pamti i oseća, slušajući autotjunovanu himnu, repovanu liturgiju i propovedi starleta o moralu.

Milan Ružić

Izvor: Iskra