Ранко Раделић: Милан је био истовремено и сјећање и споменик и опомена

Навршило се пет година како се у Београду 07. октобра 2016. упокојио Милан Басташић.

На његовом посљедњем испраћају, 12. октобра 2016. говорио је и Ранко Раделић, предсједник завичајног удружења „Билогора“ из Београда.

Драги пријатељи, поштовани скупе!

Мирослав Антић је своју Бесмртну песму започео стиховима:

Ако ти јаве: умро сам,

а био сам ти драг,

онда ће у теби

одједном нешто посивети.

На трепавици магла.

На усни пепељаст траг.

Да ли си уопште понекад

мислио шта значи живети?

У суботу, када сам сазнао да је Милан умро, послао сам тужну вијест на стотињак адреса и друштвене мреже. Било је чудесно гледати већ за непуних пола сата реакцију мноштва људи, а вијест је ускоро стигла до неколико хиљада Билогораца расутих широм свијета. Било је јасно да није умрла бака или дјед од 85 година – Умро је Милан Басташић.

За многе од нас то име звучи као институција, мјесто гдје постоји јасно мишљење и чврст став и гдје треба прићи отворено и поштено ако се жели савјет и подршка. А цијена те мудрости били су животи.

Са Милановим одласком на губитку нису само најрођенији, већ и сви ми са којима је био близак и сви други за које је Милан и својим ријечима и самим својим постојањем био истовремено и сјећање и споменик и опомена, па и савјест нашег билогорског и српског рода.

Иако, није га било лако слиједити.

Темперамент који је имао није трпио ни оклијевања ни одлагања. Сјећам се, помагао сам му да у компјутер унесе текст који је претходно направио писаћом машином. У нестрпљењу да види коначан резултат у једном тренутку рече:

Знаш, имам преко 70 година, али одлучио сам да не умрем неписмен. Од сутра учим радити на компјутеру, није то ваљда теже него возити се на бициклу!

И тако је настала књига од 700 страница. А та књига је имала једну тему. И та тема је била претешка ријеч – Билогора.

Ту своју и нашу Билогору Милан је носио у себи као мало воде на длану, призивао са неколико струкова поврћа у баштици на пензионерској тераси, годинама записивао и снимао свједочења, одболовао свако својатање билогорског културног блага, шамије и ђурђевданске напјеве, билогорске дуда и ковртање.

Од њега сам први пута чуо многе затајене чињенице, попут оне да је Арсеније Чарнојевић III боравио на Билогори, да су наши преци први употријебили данашњи српски грб као грб народа а не само цркве, да су Statuti Valachorum и још 41 докуменат крајишких привилегија чувани на Билогори, да је српски народни пепород почео управо овдје са првим народним школама и средњом школом, црквеним матицама, првом географијом, реформом писма од Павла Соларића и прије Вука, а Никола Поповић сам самцит слама прозелитску офанзиву и спречава унијаћење.

У билогорска села средином 19. вијека долази и главнина породица из Радуча, родног села Милутина Тесле, а у Грубишно Поље чак и рођена сестра Николина.

Мало се знало о Билогори прије 1941, а и то мало се послије 1945. заборавило. Други су то боље памтили и нису опростили одбијање Билогораца да клекну пред понтифекса. Плаћена је за то цијена до неба са скоро 5.000 глава, а први геноцидни удар започео је на Билогори, 12. априла у селу Беденичка, затим у Ласовцу, да би у ноћи 26. на 27. април 1941. Грубишно Поље доживјело погром са преко 500 одведених у смрт. Пола вијека касније, 31. октобра 1991, остатак некада моћног билогорског рода доживио је исту судбину.

Кад смо 2008. одлучили да оснујемо Завичајно удружење „Билогора“ којем је Милан до краја својих физичких моћи био предсједник, уз његову иницијативу основали смо и хералдички савјет и донијели билогорски грб као знак трајног идентитета и историјског памћења. А то историјско памћење и културу сјећања на наше, на правди бога погубљене претке и сународнике, на завичај из којег смо силом оружја прогнани, на билогорску питомину са древним шумама и бистрим потоцима, са бијелим црквицама на врховима брежуљака, Милан нам је и разговором и писаном рјечју и неријетко оштром критиком предочавао као обавезу и задужбину.

Централна мисао око које је била усредоточена Миланова интелектуална активност посљедњих деценија била је упитаност над узроком те страховите народне голготе, упитаност над извором непојамног зла и гријеха који га је произвео.

Обиљежавамо овог октобра 25 година егзодуса са Билогоре.

Послије једног дугог дана и једне страшне ноћи, све што је носило српско име и могло се кретати, прешло је ријеку Илову. Против десетоструко јаче силе рат се није могао добити, али се није смио ни изгубити. Са хиљадама Срба заједно је ишло и 250 Чеха, Хрвата, Мађара, Рома, па и Талијана. Пред нама је била дуга, дуга цеста у неизвјесну будућност, а иза нас „све свадбе, бербе и опијела, све што је живот сијо и смрт жњела.

Ја не могу овдје, опраштајући се од Милана, да прећутим основну мисао коју нам је оставио у аманет и кратку историјску лекцију који ћемо сви морати упамтити и повући одговарајуће консеквенце ако уопште желимо да преживимо.

Године 1991. наш род је као представник легалне и легитимне државе нападнут од паравојних усташких снага непризнате државе. Злочинац се 1991. вратио на мјесто злочина, а свијет је глатко прешао преко тога и наградио га. То се није могло незнати и тако је у Билогори 1991. и касније у Крајини почињен први планетарни, цивилизацијски злочин.

Једина историја коју признајемо и која је исписана крвљу наших најближих нам каже да ми нисмо узрок, ми нисмо ни повод, ми смо парадигма која на почетку трећег миленијума антиципира праксу са којом свијет нити смије, нити може, нити треба направити и корак даље док се она не исправи. Напросто, погубно је дивљаштво износити у отворени космос.

Ево Милане, обећајем ти, овако гологлав и без униформе, да ћемо док још ходамо по овој земљи, свим срцем својим, и свим умом својим и свом снагом својом, истрајати да се то не заборави.

Тако нам Бог помогао!
Слава ти Милане!

Везане вијести: