МИЛАН БУЛУТ – ЧАКАР

Ово jе кратка прича о мом прађеду Милану Булуту Чакару чиjе име носим. Прађед Милан се родио далеке 1888. године у Булутовоj махали у породици Николе Булута и Насте Михић (Козице) коjи jе имао Милана, Лазара, Коjу, Даринку, Милицу и Олгу. Чукунбаба Наста (75) jе жива бачена у Шурманачку jаму у августовском покољу са jош 139 Булута.

Прађед се оженио непосредно пред почетак Балканских ратова и ослобођења од Отоманске империиjе. Оженио jе Стану Вераjу из Клепаца и са њом добио кћери Радоjку (моjа баба), Даринку и близанце Риста и Мирослава. Почетком Првог свjетског рата jе мобилисан у аустроугарску воjску 1914. године. Предао се српскоj воjсци 1915. године и са њом прешао Албаниjу да би завршио на грчком Крфу. Након завршетка рата (1919) jе био жандарм на Дивину jер се чекало смиривање ситуациjе у Црноj Гори (Божићна побуна у околини Никшића). Као солунски добровољац, добио jе колонизациjу и земљу у Руском Селу код Кикинде и са супругом Станом, кћерком Радоjком и близанцима Ристом и Мирославом се одсељава тамо 1922. године. Кћер Даринка се родила у Руском Селу. Прабаба Стана jе 1926. године страдала зато што jе изуjедао и покидао њемачки овчар када jе отишла по млиjеко у jедну мађарску кућу. Одмах 1927. године прађед се жени Личанком Милицом Глумичић са коjом jе добио сина Младена и кћери Видосаву и Десанку. Баба Радоjка jе причала да jе поумирало неколико мале дjеце али да се не сjећа имена. Током Другог свjетског рата прађед jе полако почео да копни jер су у Пребиловцима побиjени његови наjмилиjи. Брата му Новице жена Милева Шотра (Козице) са кћерима Миленом и Ксениjом и унуком Љиљаном jе бачена жива у jаму на Бивољу Брду, брата му Лазара Чоле жена Милева Шакота (Козице) са кћерима Олгом, Босом, Косом, Радоjком и Даницом jе жива бачена у Шурманачку jаму, сестра му Милица Сухић са дjецом и невjестама jе такође бачена жива у Шурманачку jаму. Послиjе Другог свjетског рата умиру му кћери Видосава (1951) и Десанка (1947) и прађед то ниjе могао издржати. Умро jе 1951. године у болу и тузи за своjима у Херцеговини и кћерима. Срце jе jедноставно препукло.

Иза прађеда Милана су остали многоброjни потомци међу коjима сам и jа. Да ли на жалост или срамоту, ови млађи не знаjу ништа о своjих херцеговачким кориjенима нити су баш претjерано заинтересовани да знаjу. Када су се надвили црни облаци зла над Пребиловцима почетком 90-тих, баба Булутуша ме jе као диjете завjетовала риjечима: „Сине, отиђи jеднога дана у Пребиловце да видиш гдjе сам рођена.“. Таj завjет сам испунио 2008. године. Баба Радоjка jе дочекала дубоку старост и умрла jе 1995. године на Враче. Док газим пребиловачко тло, често се сjетим њеног завjета и питам се да ли ме тада посматра са неба.

Милан Груjић