Милан Басташић: Хрвати између Јазовке и Јадовна

Хрватски политички врх обиљежио је европски дан сјећања на жртве тоталитарних и ауторитарних режима, на хрватски начин. Најприје Јазовка па онда Јадовно.

Србима увреде, дипломатским представницима и свјетској јавности -рог под свијећу. Уз велика објашњења како се ради о цивилизацијској историјској вриједности (на коју их је подсјетила Европа), кажу да су послије седамдесет година дошли на јаму Јазовку на Жумберку гдје су партизани по доласку у Загреб 1945. побацали рањене домобране и усташе из загребачких болница. Ово је ваљда требало изазвати оправдано гануће дипломатског кора кад није речено да су ту побијене усташе заробљене приликом напада партизана на Крашић. Јер то је на Јазовки много година било једино тумачење акције партизана. Прича о рањеницима је новијег датума.

Најприје се ишло комеморисати на Јазовку, иако се на Јадовну масовни, двеста пута већи, монструозни злочин хрватских усташа догодио пет година прије Јазовке. Важан је први утисак, он има своје значење и код дипломата – смислили су, можда прође. Ту су начињене и двије фотографије, а може се вјеровати да је била и одабрана иконографија. Кад се спомињу стратишта, а позива се на историографију, онда се треба држати одређених принципа. Догађај на Јазовки и на Јадовну није исти и нема никаквих изједначујућих параметара, посебно када се позива на пијетет према жртви. У историји своје мјесто имају узроци и посљедице и „возни ред“ догађања, што хрватска агресија на истину и ревизију истине систематски занемарује, избацује из сваког контекста.

Пише у прочитаном чланку да је та комеморативна скупина била и на Јадовну, али фотографије нема. Наведени редослијед посјета стратиштима и однос према локалитету Јадовно велика је и разложна увреда за живе потомке жртава комплекса усташких логора Госпић, Јадовно, оток Паг (Слана и Метајна).

Ако је некоме одговарало присуство бојовног дијела комеморативног скупа (министар ратних ветерана и заповједник хрватске копнене војске),за нас Србе потомке то је увреда и поступак за жаљење у име жртава. Јер те су жртве у оно вријеме убијане од службених униформисаних особа и са оруђима и оружјем државне хрватске власти. Да цинизам буде већи, присутни министар ратних ветерана и заповједник копнене војске хрватске, који су своје позиције добили из грађанског рата на подручју Хрватске, по дјелима ратника које су предводили нису ништа мање милитантни од оних милитаната на Јадовну и Јазовки. Тај цинизам ми многобројни потомци жртава Јадовна и II свјетског рата у Хрватској доживљавамо као тешку и свјесну увреду организатора ових комеморација.

Ништа мања увреда нанесена је свједоцима и потомцима на разне начине неколико хиљада усмрћених и више стотина хиљада бруталним поступцима протјераних и до темеља опљачканих Срба у грађанском рату на овим подручјима 1991-1995. године. Дакако, од ништа мање милитантне хрватске војске од напријед споменутих војски 1941 – 1945. године.

Сад ће неко из позваних и непозваних институција Хрватске, ноншалантно као предсједник Јосиповић, рећи како је ово залијевање и жеља да из тих стратишта поново никне. . .

То је само дрско и неумјесно одбијање одговорности хрватског врха власти за несрећну прошлост Хрватске и у њој Срба у 20. вијеку.

Нађите снаге и одговорности па одговорите на питање: ЗАШТО СТЕ НАМ ТО УЧИНИЛИ? Само потврдите да сте то заиста и опетовано учинили. Јер то је једини пут ка помирењу! Све остало је, као и ово непримјерено комеморисање, одлагање покушајима заташкавања и умањења истине, што је, како знате и видите, незахвалан посао.

Цјелокупна хрватска агресија на истину о познатим догађањима је разумљива. Геноцид, звјерства, број стратишта и жртава толики су и такви да их је тешко признати, а једина вам је (привремена) нада да тако нешто свијет заиста не може схватити и у таква недјела повјеровати.

На фејзбук профилу предсједника Хрватске поводом актуалног датума сјећања на жртве пише: „Повијест не можемо мијењати, али из ње морамо учити.“ Лијепо речено, а изјава је врло храбра, јер аутор врло добро зна шта дјеца из званичних уџбеника, посебно повијести, уче.

У контексту учења из повијести, морам споменути једну од већег броја „повијесних истина“ хрватског предсједника. Ону приликом уласка Хрватске у ЕУ. Најмасовнији, најјачи антифашистички покрет у поробљеној Еуропи био је отпор хрватског народа! Рече то предсједник Хрватске а да се није ни загрцнуо, камоли поцрвенио, знајући голу истину. Ја бих лагао кад бих на то било шта рекао осим да се ради о голој лажи.

Зна Предсједник врло добро да су се послије неколико десетака хиљада масакрираних Срба од априла 1941. године диљем НДХ, 27. јула (српња) даљем планираном и организованом покољу Срба од државе Хрватске, организовано супротставили Срби Лике и Дрвара. Тај присиљени отпор снажно је растао и остао једнонационалани, српски, уз часне и занемариве изузетке све до друге половине 1943. године. Тако је било и у Херцеговини и Босни.

Е, па наздравље, предсједниче, Вашем и хрватском учењу из повијести!

Без обзира на све у историји познато, предсједник Хрватског сабора код

Јазовке лансира идеју: Комеморација попут данашње требала би постати традиционална и то за све жртве тоталитарних режима! Онда онај из грађанског рата произашао бојовник, шеф Владиног повјеренства, на комеморацији каже: Јазовка и Јадовно су два симбола која су добоко дијелила Републику Хрватску свих ових година. Ми их желимо обиљежити са једне повијесне хуманитарне стране, а даље су послови Државног одвјетништва и полиције!

Кад човјек све сабере, сви се тамо сложише да се џелати, хрватски плаћени крвави работници и њихове жртве, међу њима далеко најмасовније српске – изједначе. Познати рецепт тоталитаристе Фрање Туђмана! С правом морам рећи да та срамотна и безобзирна идеја службене Хрватске дубоко вријеђа све жртве тоталитарне НДХ и њене милитантне војске – усташа.

Што се тиче Јадовна и Јазовке (извињавам се службеном ставу хрватског врха на комеморацијама што сад ставих, за разлику од њих, Јадовно испред Јазовке!) као симбола дубоке подјеле Републике Хрватске „свих ових година“, нејасно је којих година, које и чије дубоке подјеле.

Па то грозно, без примјера у свијету по свирепости, прво масовно стратиште невиних српских и јеврејских цивила и породица, уствари систем усташких логора назван „Јадовно“, изашао је из анонимности за популацију Хрватске, Југославије и свијета тек 2007. године изласком на свјетло дана двотомне књиге „Јадовно“ проф. др Ђуре Затезала, а одмах затим основано је Удружење грађана – потомака и поштовалаца жртава система усташких логора Госпић, Јадовно, оток Паг „Јадовно 41“, са сједиштем у Бањалуци.

На иницијативу овог удружења, у сарадњи са СНВ у Загребу и Епархијом горњокарловачком, организован је јуна месеца 2010., први комеморативни скуп и парастос жртвама тога система логора НДХ, уз учешће великог броја потомака и поштовалаца јадовничких жртава. Сљедеће године Удружење је организовало Прву међународну конференцију „Јадовно ’41“ и други комеморативни скуп код Шаранове јаме уз међународно учешће и парастос.

Те године утврђен је и постао је званичан Дан сјећања на Јадовно 24. јуни, а на отоку Пагу, 2010 године, обновљена је раније разбијена спомен-плоча која је сутрадан разбијена. Послије парастоса и комеморативног програма код Шаранове јаме 2012. око двије стотине поштовалаца жртава понијело је освештани Часни Крст на мјесто Логора Јадовно, 6 – 7 километара од Шаранове јаме, где су га поставили, а православни свештеник га освештао. Комеморацији је присуствовало око двије хиљаде људи као и ранијих година.

На свим комеморацијама учествовао је државни врх Републике Хрватске, једне године и сам предсједник Републике.

2013. године осјетиле су се неке реакције са званичних мјеста из Хрватске.

Оне су се одразиле у отежавању настојања Удружења да се као и ранијих година одржи парастос и комеморација. Учињене су озбиљне сметње потомцима и поштоваоцима који су долазили из Србије, Војводине и БиХ, преко граничног прелаза из Српске. Отежан је одлазак већем броју потомака да посјете мјесто логора на Пагу и присуствују постављању поново разбијене спомен-плоче.

И ова је, дакле, по трећи пут након неколико дана разбијена.

До данас одржан је већи број представљања Зборника са округлог стола „Јадовно ’41“ под геслом „Моје Јадовно“, укључујући и Спомен-парк Холокауста у Њујорку.

И сад испада да „Јадовно ’41“ није могло бити разлог дубоких подјела Републике Хрватске свих ових година, јер је оно било у анонимности свих седамдесет година, а зна се зашто.

Ако је нешто највећи примјер као велико хрватско стратиште најприје невиних српских, а онда јеврејских и ромских цивила и читавих породица, онда је то био Јасеновац.

Он се, уз све покушаје и конкретне поступке хрватских, па и југославенских власти све до краја шездесетих да се „запусти“, није успио сакрити. Са Јадовном, иако претечом Јасеновца, било је у том смислу лакше. И сад су се, евидентно је, хрватски врх, а са њим и одређене институције, узнемириле ради откривања још једног хомо сапиенсу непојмљивог масовног злодјела хрватског хомо сапиенса.

Узнемирена господо, уздржите се од чињења сметњи пијетету потомака њиховим жртвама. О Јадовну се у посљедње четири године на читавој овој планети много сазнало. Надајмо се да ће тој истини допринијети и најављена истраживања на комеморацијама које су предмет овог чланка.

Непримјерено је у присуству хрватског врха, да на оваковим жалосним мјестима, неки лијеви Перо одређује ко смије, а ко не смије, овдје, ондје или са стране, од потомака невиних жртава долазити на „непримјерена“ стратишта, те „непримјерене“ гробнице, као што су крашке јаме око Јадовна.

Рад је објављен у Зборнику:

ШЕСТА МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О ЈАСЕНОВЦУ, БАЊА ЛУКА, 19-20. МАЈ 2014.