Miladinović: Kako je stvoren mit o srpskoj krivici

Piše: Ivan Miladinović

Šta je istorija i gde ona počinje? Da li je to saznanje da „stojimo na ramenima“ onih koji su živeli pre nas, da li je to svet koji smo pozajmili od predaka, a dugujemo ga potomcima? Ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, mi ovdašnji na ovom uzavrelom Balkanu, u vrtlogu interesa i Zapada i Severa i Istoka i Juga, mi s nejasnom budućnošću, problematičnom sadašnjošću i (čak!) neizvesnom prošlošću. Kanda smo zaboravili da istorija nije nešto što prolazi i da će nam pogledi ka svetionicima prošlosti pomoći da bolje vidimo budućnost. Jer već sutra, danas će biti juče.

Decenijama su nam istoričari, novinari, karijeristi i kojekakvi ideološki zanesenjaci, koje činjenice nisu mnogo interesovale, govorili da smo nešto drugo od onog što smo bili, da nam se dešavala neka druga prošlost od one koju smo imali. Zato ne čudi što nam se svetla budućnost često pretvarala u mračnu prošlost.

Sredinom devedesetih godina prošlog veka američki novinar Piter Bruk, valjda jedini iz novinarske branše s one druge strane Atlantika koji je ponešto više razumevao krkljanac u „balkanskom loncu“, jednom prilikom je napisao: „Kad Srbi napadnu Hrvate, krivi su Srbi! – Kad Srbi napadnu Muslimane, krivi su Srbi! – Kad Hrvati napadnu Srbe, krivi su Srbi! – Kad Muslimani napadnu Srbe, krivi su Srbi! – Kad Hrvati napadnu Muslimane, krivi su Srbi! – Kad Amerikanci napadnu Somalce, krivi su Srbi!“

Ovih nekoliko duhovitih natuknica gotovo da suštinski objašnjavaju odnos prema Srbima koji traje bezmalo čitav jedan vek. Nametnuta, izmišljena krivica Srba za sve što se dešavalo u ovom delu Starog kontinenta, nažalost, traje do ovih dana.
Taj odnos prema Srbima biće podjednak kako u Evropi, tako i u prvoj i drugoj Jugoslaviji. I ne samo to, kolektivnu krivicu Srba za sve nedaće vascelog sveta proklamovaće i prva komunistička država – SSSR, kao i njena tvorevina Kominterna, koja je bila organizacija svih komunističkih partija sveta. I svi oni u domenu svojih interesa smišljali su kaznu za ovaj „remetilački narod“ na Balkanu.

Njemačka postversajska ofanziva

A sve je započelo posle Prvog svetskog rata, iz koga će (ti isti) Srbi izaći kao jedna od zemalja pobednica, i kada je poslednji nemački car Vilhelm II, prilikom abdikacije, rekao: „Sramota, šačica Srba je odlučila rat!“
Pola godine docnije, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, zaključen je Versajski sporazum između saveznika Antante i Nemačke. Nemačka je, u skladu s ovim ugovorom, priznala krivicu za rat. Morala je da vrati neke teritorije okolnim državama, da plati ratnu štetu pet milijardi dolara, i da pobedničkim državama da svu svoju trgovačku mornaricu.

Ukupna suma je bila ogromna. Disciplinovani, pedantni i poslovni, Nemci odmah stupaju u akciju. Cilj je da sa sebe skinu odgovornost za izbijanje rata. Angažuju ogroman korpus naučnika. Novac se nije štedeo. Ređaju se naučni radovi, letopisi, časopisi, doktorske disertacije, knjige… Najagilniji u ovom naučnom i dobro plaćenom zanosu su Amerikanci. Danas postoji mnogo dokumenata koji dokazuju ove tvrdnje, a posebno knjiga „Posezanje ka svetskoj moći“ Frica Fišera, nemačkog istoričara koji se bavio uzrocima Velikog rata.
Prvi korak u ovoj operaciji je bio da se dokaže da je Srbija organizovala atentat na prestolonaslednika 1914. u Sarajevu. Drugi korak je bio da se sva krivica i odgovornost prebace na carsku Rusiju, koja je objavila rat Austrougarskoj po njenom napadu na Srbiju. Poruka je jasna: dokazati da Nemci ne snose odgovornost za izbijanje rata i samim tim se oslobađaju plaćanja ratne štete.

Anatema na Srbiju je bačena

Sve konstrukcije o pragrehu srpske države preuzimaju nemački i austrijski marksisti koji su se svili oko „crvene Rusije“, Lenjina, Trockog, Staljina i diktature proleterijata. Naravno, i s ključnim pozicijama u glavnom štabu Kominterne. Oni isti marksisti koji će u parlamentima Nemačke i Austrougarske, u osvit prve svetske kataklizme, glasati za ratne kredite, dok će socijaldemokrate s Dimitrijem Tucovićem na čelu, u Skupštini Srbije, dići ruke „protiv“.

Stav Kominterne je jasan. Jugoslavija je veštačka, versajska tvorevina, Srbi su hegemonisti koji uživaju privilegije na eksploataciji ostalih naroda, i svim sredstvima tu državu treba rušiti. Polemika između Sime Markovića, jednog od čelnika i osnivača Komunističke partije Jugoslavije, i Josipa Visarionoviča Staljina, o prirodi i nastanku države Južnih Slovena, daće vetar u leđa Kominterni, pa samim tim i rukovodstvu KPJ.

Sve doslednije se kristališe stav da je stvaranje versajske Jugoslavije bila okupacija Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od srpske vojske. Srbija je za njih ona teritorija koju će pola veka kasnije njihovi naslednici nazvati „uža Srbija“. Na čelnim pozicijama u KPJ je sve manje srpskih komunista. Mnogi od njih koji su bili u Sovjetskom Savezu se izjašnjavaju da su Hrvati ili Crnogorci.

Sve ovo se ozvaničava najpre na Trećem kongresu KPJ koji je održan u Beču juna 1926. godine, a prava mera Srbiji i Srbima je uzeta oktobra 1928. godine na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu. Tada je doneta odluka o stvaranju nezavisnih država Hrvatske, Slovenije, Makedonije („nezavisne i ujedinjene“), „nezavisne i ujedinjene Albanije“ (misli se na prisajedinjenje Kosova i Metohije Albaniji) i o otcepljenju severne Vojvodine i njenom prisajedinjenju Mađarskoj. Svim nacionalnim manjinama – Albancima, Mađarima, Bugarima… – priznato je „pravo na otcepljenje i oružani ustanak“. Crnogorci i Makedonci su proglašeni nacijama.

Rezolucija o seljačkom pitanju

Na Drezdenskom kongresu donesena je i rezolucija o seljačkom pitanju. Za seljake iz Srbije je rečeno da su oni u funkciji velikosrpske hegemonističke buržoazije. A gle čuda, u toku održavanja kongresa, od 3. do 15. novembra, u Rači Kragujevačkoj i okolnim selima dolazi do pobune seljaka, onih koji „eksploatišu seljake iz drugih delova Jugoslavije“. Razlog pobune je njihov katastrofalan socijalni i ekonomski položaj. Žandarmerija je ovu bunu Šumadinaca brzo i efikasno ugušila. U godinama koje će nastupiti narod iz ovog kraja će iz revolta uglavnom glasati za Hrvatsku seljačku stranku.

Posle Drezdenskog kongresa, KPJ je podržavao sve nacionalističke pokrete protiv srpske prevlasti, uključujući Kosovski komitet, VMRO i ustaše. U septembru 1932, kad ustaše organizuju tzv. Velebitski ustanak, KPJ proglasom u partijskom organu „Proleter“ pozdravlja ustaški pokret i stavlja se potpuno na njegovu stranu. Od sredine 1933. godine CK KPJ je pokrenuo list „Hrvatski put“.
U zatvoru Lepoglava početkom 1934. dolazi do stvaranja Zajednice političkih osuđenika: hrvatskih nacionalnih revolucionara, makedonskih nacionalnih revolucionara i komunista. Među istaknutim komunistima, članovima Zatvorske zajednice, bili su Moša Pijade, Milovan Đilas, Andrija Hebrang, Petko Miletić… O ovoj saradnji svedoči i publikacija „Robija – zapisi hrvatskih narodnih boraca“, objavljena u Zagrebu 1936. godine.

„Tamnica naroda“

Oni će zajedničku državu proglasiti „tamnicom naroda“. Međutim, listajući statističke podatke iz godina između dva rata, mogu da se uoče krajnje zanimljivi podaci koji na najbolji način ilustruju da li je Kraljevina bila „tamnica naroda“ ili je to bila ideološka parola komunista i njihovih saveznika iz nacionalističkih i terorističkih organizacija.

Opljačkana do gole kože, i sva u ranama, Srbija je s velikim nadama ušla u novu državu – Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Međutim, posle 1918. dolazi do naglog razvoja industrije u Hrvatskoj i Sloveniji. Da ovde nije reč o naknadnoj pameti, najbolje svedoči publikacija „Naša domaća privreda“, objavljena 1929. godine. Autori ove studije, inženjer Novak Popović i dr Dušan Mišić, iznose krajnje zanimljive podatke. U Hrvatskoj i Sloveniji 1910. godine bilo je oko 90 industrijskih preduzeća s više od 50 zaposlenih radnika, a 1929. pet puta više. Na kraju treće decenije prošlog veka Slovenija je bila mnogo razvijenija od Hrvatske i Slavonije.

Srbija, nažalost, nije mogla s njom ni u kom pogledu da se poredi.
Slovenija i Hrvatska su u vreme Austrougarske bile nerazvijene i imale su apsolutno podređenu ulogu u odnosu na austrijsku i češku industriju. Zahvaljujući osnivanju Kraljevine SHS, stvoreni su svi uslovi za nagli uspon preduzeća u tim krajevima. Za tih desetak godina srpska industrija je obnovljena za svega 40 odsto u odnosu na 1910. godinu.

Do nemačke okupacije 1941. godine, ulaganja u industrijska preduzeća u Srbiji nisu se bitnije popravila. Industrijski rast je bio malo veći nego prvih godina po završetku Velikog rata, ali statistički podaci neumoljivo govore da je na hiljadu stanovnika u Srbiji, do 1941. ulagano u industriju 247.000 ondašnjih dinara (u Sloveniji – 697.000). Ekonomisti koji su se bavili ovim problemom došli su do podataka da se Slovenija u Kraljevini SHS i potom u Kraljevini Jugoslaviji razvijala 2,8 puta brže od Srbije, a 1,9 puta brže od Hrvatske.

Za trenutak vratimo vreme unazad, na prvu deceniju 20. veka do izbijanja Velikog rata. Pored austrougarskog upinjanja iz petnih žila da se spreči ili uspori privredni razvoj Srbije, naročito industrije, desilo se nešto sasvim drugo. U tom periodu osnovano je 347 novih industrijskih preduzeća, sa četiri fabrike velikog kapaciteta. Otvoreno je 55 rudnika uglja i metala, mnoge zanatske radionice razvile su se do stepena fabrika i izgrađeni su kilometri i kilometri novih železničkih pruga.

Zabeležen je finansijski procvat: na kraju 1911. novčani zavodi u Srbiji imali su više od 250 miliona dinara uplaćenog akcionog kapitala. Te iste godine u industrijska preduzeća bilo je uloženo 115 miliona, a prethodne 82 miliona dinara. Vrednost industrijskih proizvoda bila je 142 miliona, što je bio ogroman rast u odnosu na 1910, kada je iznosila 74 miliona dinara.

U Ustavotvornoj skupštini na redovnom zasedanju, 31. maja i 1. juna 1921. godine, poslanik Komunističke partije Života Milojković izneo je podatak da je Srbija u zajedničku državu ušla bez tri petine svog narodnog bogatstva.

Ozvaničenje ideja sa Drezdenskog kongresa

Model srpske krivice prenet je i u novu Titovu Jugoslaviju. U vreme prinudnog otkupa poljoprivrednih proizvoda koji je trajao sedam godina, sve do 1952, Srbija je bila krvavo opterećena i davala je dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji. Kada se Nešković suprotstavio tom odnosu, na jednoj raspravi najvišeg rukovodstva, Broz mu je zapretio da će ga poslati u Sibir i rekao mu je da je njegova seljačka politika kulačka. Nešković je ustao i napustio sastanak. Đilas i Ranković su trčali za njim da ga vrate nazad. I prilikom donošenja prvog Petogodišnjeg plana i u toku njegove realizacije isticao je sumnju da Kidrič i Leskošek rade na štetu NR Srbije, a u korist Slovenije.

Šezdesetih godina prošlog veka Slobodan Penezić Krcun je Slovencima jasno stavljao do znanja da zna kako oni izvoze dva i po puta više robe nego što su u stanju da proizvedu. Roba iz Srbije je odlazila u Sloveniju, tamo spremana i doterivana za izvoz…

Ideje s Drezdenskog kongresa su definitivno ozvaničene već legendarnim Ustavom iz 1974. kojim je Srbija svedena na „užas“, kako je narod nazivao pojam „uža Srbija“. Kominternovska zamisao o svođenju Srbije na „pravu“ meru praktično je ostvarena. Uloga Srba u tim procesima nije zanemarljiva. Još je Stevan Sremac davno zabeležio jednu čudnu osobinu našeg mentaliteta: „Kad Srbin hoće da se pokaže da je objektivan, on pređe na protivničku stranu!“
Raspad zemlje devedesetih godina aktivirao je decenijama smišljane kazne za Srbe. Za sve, ama baš sve što se kuvalo u „balkanskom loncu“, isključivo su ponovo bili krivi Srbi.

Kažnjavanje Srba kao večitog remetilačkog faktora nije se više svodilo samo na potiranje srpskog nacionalnog bića. Ovog puta primenjen je pakleniji plan. Bombardovanju najvažnijih industrijskih kompleksa, čiji je cilj pre svega bio uništavanje ekonomije, pridružen je neoliberalni koncept. Nekontrolisana privatizacija i likvidacija uspešnih preduzeća doveli su do toga da imamo razorenu privredu, osiromašeni narod i bankrotiranu osnovu za naš preko potreban brzi ekonomski preobražaj.

I porede svih poruka da zaboravimo prošlost i istoriju i da se bavimo budućnošću i prosperitetom, i koliko god te poruke bile konstruktivne i plodotvorne, ne smemo da zaboravimo kako, zašto, zbog čega i od koga smo dovedeni tu gde jesmo. Za nauk, da ne ponavljamo iste greške.

Posle tolikih lutanja, zabluda i nacionalnih tragedija, moramo da se odupremo pokušaju da nam se nametne jaram genocidnosti. Da li će gospodari sveta uspeti u tome, umnogome zavisi od nas.

Možda nam u tome pomogne anegdota kada je ministar odbrane Engleske, uoči rata s nacističkom Nemačkom, došao kod premijera Čerčila s predlogom da se poveća vojni na račun smanjivanja budžeta za kulturu, a ovaj cinično rekao: „A čime ćemo onda, g. ministre, da se branimo?“

Izvor: Večernje novosti