Mi što nas Vukašinove oči bole..

Mi, zanjihani, jadovničkom uspavankom iz suza bakinih.

Jadovničani,
Mi što nas vode,oči iskopane.
Vukašinove,
Hercegovačke,
Klepačke,
Naše svete, predačke.

Mi koji od rođenja,
radimo svoj posao,
noseći pretke iz jama.

Zanjihani, jadovničkom uspavankom iz suza bakinih.

Onom skrivalicom, sa ruba crne marame.
Neostavljajući Vukašinove reči po strani,
jer smo njegovu stranu rođenjem izabrali.

I ne nosimo mi Vukašinovu ikonu.

Sve nas, on nosi u večnost.
njegovim tragom, nikad bestragom.

Zaboravom.

Nikad nečoveštvom, mržnjom i mrakom.

Mi utkani u devojačke pletenice,
Što kolo ispred crkve za slavu ne zaigraše.
Mi što nas Vukašinove oči
bole, što smo stariji, sve jače.

I ja ne znam dal` da jecam, ridam il` plačem, što živeh u vremenu u kom oči vade mačem, sa imenom

Naroda mog.

Autor: Olivera Šekularac