Mesić kršten u pravoslavnoj crkvi

Da li je moguće da neko u samo jednom životu (isključujem teoriju reinkarnacije) bude fašista i antifašista, internacionalista i žestoki nacionalista, pobornik totalitarizma ali i demokratije, rigidni partokrata i liberal, borac protiv prava manjina pa kasnije borac za prava istih tih manjina… Zdrav razum kaže da to nije moguće, ili je moguće pod uslovom da čovek ima psihičke a iz toga i sve ostale probleme. Takve osobe su na marginama društva, socijalno izolovane, predmet ismejavanja ili žaljenja.

Stjepan Stipe Mesić je živi dokaz da je navedena postavka ipak oboriva, odnosno, da gore opisani ljudi mogu da budu ne samo društveno uvaženi već da njihov uspon, u ovom slučaju politički, može da ide do samog vrha; do mesta predsednika države. U ovom slučaju hrvatske države.

KONTROVERZNA LIČNOST
Javnost u Srbiji zna najvažnije podatke iz biografije doskorašnjeg predsednika Hrvatske ali ne zna, siguran sam, neke detalje koji pomažu da se život i delo Stjepana Stipe Mesića razume na način koji objašnjava jednu složenu i svakako kontroverznu ličnost.
Nema sumnje da Stjepan Mesić potiče iz porodičnog okvira koji je, u političkom smislu, nabijen antifašizmom, komunističkim i socijalističkim idejama, partizanštinom… ali ništa od toga nije moglo da spreči Stjepana da krajem osamdesetih i početkom devedesetih brani stavove koji se mogu okarakterisati jedino kao propaganda fašizma i nacizma. I još gore, ali o tome nešto kasnije.
Mesići su poreklom iz Like a tamo su, po nekim istraživanjima, doselili sa područja Banata gde i danas postoji manastir koji se zove Mesić. U potrazi za boljim životom spuštaju se u slavonsku pitominu. Stjepan je rođen na katolički badnjak 1934. godine, u slavonskom mestu Orahovica. Bio je toliko sitan i slab da su mu roditelji (Josip i Magdalena) odmah zapalili sveću pored uzglavlja i čekali da umre. Po preporuci lokalnog fratara krstili su ga dva dana po rođenju kako bi, kad ode „gore kod svevišnjeg“ mogao da uđe kroz vrata raja. Tako je rekao fratar, verujući da malom Stipi nema spasa. Ovaj je, kao što se vidi, preživeo.
Taj rani period života Stjepana Mesića vrlo je značajan za ovu priču jer otvara mogućnost, čak i potrebu, za psihoanalizom nekih njegovih kasnijih postupaka a sve kroz dioptriju njegovog detinjstva. O čemu se radi?
Kada je iza sebe imao samo 17 meseci života Stjepan Mesić ostaje bez majke, koja umire u 24. godini. Nešto kasnije Josip Mesić se ponovo ženi. Njegova druga supruga bila je Srpkinja iz istog mesta, zvala se Mileva Jović, a koliko je bila predana u odgoju malog Stjepana i dvoje dece rođene u novom braku (Slavko i Jelica) govori podatak da je Stipe kasnije o Milevi nekoliko puta javno govorio kao o majci, sa velikim poštovanjem i neskrivenom ljubavlju.

BRUTALNA OTIMAČINA
I tu dolazimo do jednog interesantnog podatka, potpuno nepoznatog široj javnosti. Naime, još uvek ima živih Slavonaca koji svedoče o tome da je Mileva Jović, kasnije Mesić, malog Stjepana krstila u pravoslavnoj crkvi, tačnije u crkvi Sv. Nikole u manastiru Orahovica. Taj manastir iz 16. veka, smešten podno planine Papuk, okružen sa jedne strane šumom sa druge livadama i danas predstavlja duhovno vrelo ono malo Srba koliko je ostalo na tom prostoru nakon svega što im se dogodilo u dve samostalne hrvatske države, onoj Pavelićevoj i ovoj Tuđmanovoj i Mesićevoj. Pretpostavlja se da je u vreme krštenja u Manastiru Orahovica mali Stipe imao pet godina. Kao i svuda tako je i u spomenutoj crkvi zabeležen čin krštenja, o tome uvek ostane pisani trag, ali u ovom slučaju stvari stoje malo drugačije.
Uspostavom nezavisne Hrvatske, 1991. godine, i njenim međunarodnim priznanjem u januaru 1992. godine, Srbi u Hrvatskoj svedeni su na nivo progonjenih zveri, bilo kakav napad i zločin nad njima nije se sankcionisao, naprotiv, zločinci su redom odlikovani, a lična imovina Srba bila je predmet brutalne otimačine. U takvoj atmosferi nije bilo ni neobično ni čudno da neko od hrvatskih domoljuba upadne u hram Srpske pravoslavne crkve, uništi ikonostas, odnese vredne predmete, pretuče sveštenika… Tako se dogodilo da su „nepoznate osobe“ provalile u Manastir Orahovica i otuda odnele, zamislite, knjigu krštenih. Onu iz tridesetih godina prošlog veka. Slučajno?
U to za Srbe strašno vreme, a ovo je od izuzetne važnosti, Stjepan Mesić je, uz Tuđmana, bio apsolutni vladar života i smrti u Hrvatskoj. Najpre kao predsednik Vlade Hrvatske, a kasnije kao predsednik Sabora.
Da li je i koliko Mesić bio opterećen krštenjem u pravoslavnoj crkvi? Gore spomenuta epizoda govori da jeste, a ako se tome doda i podatak da je Mesić u vreme Maspoka (1971. godina) fizički napao oca Milutina, igumana Manastira Orahovac, i pokušao da ga udavi u obližnjem jezeru, onda sve dobija dimenziju koja neodoljivo upućuje na podsvesno opterećenje koje je Mesić nosio i sigurno još uvek nosi u sebi.

ZABORAVLjENI ZLOČINI
Mnogi danas u Srbiji zaboravljaju vreme koje spominjem i ulogu Stjepana Mesića najpre u satanizaciji a onda i u zločinima počinjenim nad Srbima. Uz ostalo, Mesić je stvarao atmosferu u kojoj je ubistvo Srbina ili otimanje njegove imovine bilo i normalno i poželjno. Širenje mržnje prema Srbima i veličanje Nezavisne države Hrvatske Mesiću niko osporiti ne može. Uostalom, on je to pokajnički priznao ovog februara na jednom predavanju u Nemačkoj.
Ali… u ovoj priči postoje i mnogo strašniji podaci koje Srbi iz Slavonije i danas iznose i povezuju sa Mesićem.
U avgustu 1991. godine u Slavonskom Brodu kidnapovan je Srbin Milenko Orašanin, šef tamošnje Službe državne bezbednosti. Njegov leš pronađen je nekoliko dana kasnije. Supruga, inače Hrvatica, koja je došla na identifikaciju, jedva ga je prepoznala. Milenkovo telo bilo je ugljenisano, a obdukcija je pokazala da je pre smrti bio strahovito mučen.
Otac Milenka Orašanina ubijen je nekoliko meseci kasnije, na srpsko badnje veče 1992. godine. I na njegovom telu pronađeni su tragovi mučenja.
Milenko Orašanin je najpre kao operativac a kasnije kao šef Službe, vodio dosije Stjepana Mesića. To ništa ne mora da znači ali da je interesantno – jeste.
Kao što je interesantan slučaj srpskog bračnog para Muselinović, Miodraga i Milice. Oni su ubijeni u Orahovici 1991. godine, takođe na badnji dan, ali katolički. Miodrag je do rata bio šef policije u Orahovici, a lokalni Srbi tvrde da je sedamdesetih godina bio u žestokom sukobu sa Stjepanom Mesićem. Miodragu nije pomoglo ni to što se, nakon smene, stavio na raspolaganje novim vlastima. Zajedno sa Muselinovićima spomenutog dana ubijena je i Desanka Nikolić. Ona se zatekla u kući svojih komšija, Miodraga i Milice, kad su upala trojica naoružanih i maskiranih. Likvidirana je, realna je pretpostavka, kao mogući svedok zločina.
Koliko je Stjepan Mesić labilna ličnost, sklona kretanju od jednog ekstrema do drugog, najpre je pokazalo vreme Maspoka u Hrvatskoj, odnosno, tih nekoliko godina od 1967. kada je u Zagrebu usvojena „Deklaracija o položaju i imenu hrvatskog jezika“ pa do 1971. kad se razbuktao hrvatski nacionalistički pokret čiji je proklamovani cilj bilo osamostaljenje Hrvatske i njen prijem u Ujedinjene nacije. Sve pod geslom: „Hrvatska lisnica (novčanik) u hrvatskom džepu, hrvatska strojnica (automat) o hrvatskom ramenu“.

FAŠISTIČKE IZJAVE
Mesić najpre oštro napada „Deklaraciju…“, nazivajući u Saboru Hrvatske njene tvorce „političkim diverzantima koji razaraju temelje Jugoslavije“ i tražeći da ih tužilaštvo goni po slovu zakona. Nedugo zatim, po izbijanju Hrvatskog proljeća, Stipe se priklanja hrvatskim nacionalistima i separatistima i daje punu podršku Savki Dapčević i Miki Tripalu. U to vreme Mesić je bio predsednik opštine Orahovica i zastupnik u Saboru Hrvatske. To ga je koštalo optužbe za „neprijateljsku propagandu“. Proces se odužio do 1975. kada Mesić odlazi u Staru Gradišku, da odsluži godinu dana zatvora.
U vreme dok ga je treslo jugoslovenstvo Stipe se oženio Milkom Dudunić, iz sela Slabinja, kod Kostajnice. Znao je, naravno, da je Milka Srpkinja ali mu to tada nije smetalo. Problemi su nastali u vreme raspada Jugoslavije. Tada je Tuđman, uz ostale fašističke izjave, javno obznanio da njegova žena Ankica, „srećom, nije ni Židovka ni Srpkinja“.
Uviđajući koliko je to važno Stjepan Mesić je izjavio da je njegova žena Ukrajinka. Oni u Slabinji nisu mogli da veruju šta čuju. Kakva crna Ukrajina? Svi Dudunići su Srbi, a veći deo te nekada velike porodice skončao je u logoru Jasenovac.
Iz Slabinje je u Jasenovcu smrt našlo gotovo pola sela, a među stradalima čak 88 mališana, dece. Troje Dudunića, starosti od četiri do sedam godina, ubijeno je u Jasenovcu: Miloš (7) Petar (6) i Nada stara samo tri godine.
Nikada se do kraja neće otkriti pravi razlog zbog kojeg je došlo do razlaza na liniji Tuđman-Mesić. Stipe tvrdi da je u pitanju pristup bosanskom problemu, odnosno, da je puklo na tome što je on, za razliku od Tuđmana, bio protiv navodnog saveza Zagreba i Beograda o podeli Bosne i Hercegovine. Upućeni tvrde da je to naivno objašnjenje i dodaju da je Mesić, kao vrlo sujetan čovek, više nije mogao da izdrži Tuđmanovo forsiranje Gojka Šuška, a na uštrb Mesića. Zato je smislio razlog za insceniranje sukoba i napustio HDZ. Koliko je bio protiv Tuđmanove politike pokazuje podatak da se nedugo zatim pojavio na drugom saboru Hrvatske strane prava, Đapićeve crnokošuljaške ustaške organizacije koja je u to vreme bila treća po snazi hrvatska stranka.
Kao nesporno bistar i pragmatičan čovek Mesić uviđa da se stvari na Balkanu menjaju; odbacuje mogućnost prilaska pravašima, osniva svoju stranku, utapa je u Hrvatsku narodnu stranku i ulazi u trku za predsednika Hrvatske. Sada kao antifašista, borac protiv restauracije ustaštva, zaštitnik prava manjina, posebno Srba u Hrvatskoj… Pobeđuje, ostaje na mestu predsednika Hrvatske dva mandata i mesec dana pred odlazak sa te funkcije donosi odluku o pomilovanju Siniše Rimca, zločinca koji je priznao da je pucao u glavu maloj Srpkinji Aleksandri Zec.
Bar u ovom slučaju može se reći da je Mesić dosledan čovek.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović