Меденица: Јел црња та кафа од црнине Српкињине?

Ако је већ била та кафа најслађа онда се нисте борили против неправде но сте је испили у славу зла, јер пала је светиња а чија год да је може ли човек сести на олтарски одар и “попити најслађу кафу…”?

Пише: Михаило Меденица

Велите, бака Фато, да сте јутрос попили најслађу кафу у минулих тридесет година баш на рушевинама цркве Светог Јована Крститеља, подигнуту на Вашем имању у Коњевић пољу, општина Братунац, у Републици Српској.

Наздраве Вам и спасење била кафа, заиста.

Комшије су подврискивале, циктале, певале, аплаудирале када је и звоник пао, а Ви сте попили кафу…

Мераклијску.

У јауку пале светиње.

Победнички јер заиста сте победили- себе!

Ако сте се добрим борили против неправде чему “најслађа кафа” над светињом у ропцу..?

Ако је већ била та кафа најслађа онда се нисте борили против неправде но сте је испили у славу зла, јер пала је светиња а чија год да је може ли човек сести на олтарски одар и “попити најслађу кафу…”?

Нечовек може.

О чему сте размиљали док сте је мерачили, бака Фато?

О српским мајкама у црнини док туже и наричу над камењарима и омарима, јер гробова нема…

Нема их, бака Фато, преклао је јунак Ваше правде, Насер Орић, хумке где није било вратова…

Затравило и закоровило све повише Коњевић поља.

Било некад неких села, неког народа, неких слава, неких песама, неких димњака, неке крви…

Ништа не рађа ко земља натопљена крвљу…

Презрела коровишта, огњишта, црквишта, гробља, заборав, видици уз “најслађу кафу”…

Јел остао гутљај за душе шума што су им гране још повијене до земље..?

Толико шуме а опет је мањкало грана за све обешене и расчерече…

Мерак је та “најслађа кафа”, ништа до тишине…

А, родило тишине, машала, занавек заћутала онолика грла и распећа на кончићима под њима.

Жалите ли их, бака Фато?!

Отпијате ли и за душе- душа тих?!

Јесте ли и пред проклету звер Орића стали као пред звоник и подвикнули: “Не дам!”?

Не дам ти, Насере, комшија?!

“Не дам их, у куће сам им ишла на славе, рођења, сахране…”?!

“Не дам да силујеш мајку пред мртвом кћери!”

“Не дам ту главу, у сватовима сам јој била…”!

“Не дам те очи, знам их кад су прогледале…”!

“Не дам ту старицу о клин, на мобе ми је долазила…”!

“Не дам та села више Коњевић поља, у шта ћу, сирота, гледати док испијам кафу..?”

“Најслађу”.

Ништа не рађа ко земља натопљена крвљу.

Српском.

Родило, машала, свуд куд погледате, бака Фато, јел да?

Родило тишине, трна и коровишта.

Повиле се шуме.

Јел црња та кафа од црнине Српкињине?

Оне што камен именом сина дозива…

Не мари, то је само Српкиња, претекла чакији ал неће забораву.

Нека сте дочекали правду, бака Фато.

Нека је “најслађе кафе”, наздравље Вам била, заиста!

Мирише ли на правду или спаљена српска села..?

Нека је вриске и сеира над одром олтара и звоника, можда заћути тишина..?

Тишина закоровљених брда, но шта ћете с тишином у Вама?!

Свакоме од вас који је славио распињање цркве а ћутао кад су горе повиле гране…

Када је Србље дозивало у помоћ а ви ћутали, да не покипе кафе…

Оне најслађе, мераклијске, закуване на огњу спаљене колевке…

Извор: ИН4С