Пише Матиjа Бећковић
Србиjа jе земља скупе судбине. Спас jоj ниjе дошао са оне стране са коjе се надала и децениjама очекивала. Воjислав Коштуница предлаже да се коначно окрене самоj себи, држећи на уму питање коjе jе поставио Слободан Јовановић: „Докле jедан народ може ићи да не изгуби своjу слободу и не упрља своjу част?“
Част ми jе да вас поздравим у Новом Саду, родном месту Слободана Јовановића, у име Фонда „Слободан Јовановић“, издавача књиге коjу вечерас представљамо.
Годину дана по рођењу сина, Владимир Јовановић обjавио jе у овом граду књигу „Основи снаге и величине српске“ и посветио jе свом jединцу. У тоj посвети су и ове речи: „У првоj радости с коjом сам те на овом свету дочекао, дао сам ти што сам ти наjвише дати могао – име што ће те опомињати на слободу, коjом Србин као човек напредовати може.“ Као да jе и књига Воjислава Коштунице у дослуху са овом књигом, а њен наслов „Зашто Србиjа а не Европска униjа“ звучи као поднаслов књиге „Основи снаге и величине српске“ Владимира Јовановића. У обе књиге су постављени исти циљеви, а питање да ли би Србиjа требало да буде слободна или вазална држава остало jе на снази и после готово сто педесет година. Како год било, каже Харолд Пинтер, морамо се понашати као да смо слободни.
ВЕРА У УМНОСТ НАРОДА
Као што се после Другог светског рата Слободан Јовановић из емиграциjе оглашавао Порукама штампаним ћирилицом у скромном тиражу, поуздаваjући се у истину и вечност штампаног слова, тако се и Воjислав Коштуница у компjутерскоj ери одлучио да се jавности обрати књигом као своjеврсном поруком. У време „Твитера“ и „Феjсбука“, кад нас са свих екрана засипаjу вестима да jе књига на свим пољима потучена од других медиjа, Коштуница jе и на оваj начин издвоjио своj глас и црно на бело обjавио своjе вjеруjу. То слово се не може ни повући, ни избрисати, а кад ниjе досад Коштуница неће ни одсад, ни по коjу цену, напустити своjу реч.
Слободан Јовановић jе у време нечувене халабуке и триjумфа наоружане лажи писао с наjвећом скрупулозношћу, водећи рачуна о стилу и мери. И Воjислав Коштуница се не с мањом обзирношћу и озбиљношћу изjашњава о наjбитниjим питањима за опстанак и будућност Србиjе. И као што Слободан Јовановић ниjе потрошио ни кап мастила на своjе тужиоце и судиjе, ни Воjислав Коштуница ниjе ни jедном речjу удостоjио своjе опадаче. Знаjући да jе мирна глава врхунац културе, а смиреност jезик коjим говоре наjбољи, Коштуница jе задао наjвећу висину себи и своjоj речи, а тиме указао и наjдубље поверење у дубину, зрелост и умност свог народа.
У време кад се грађанима обраћаjу као да су ретардирани, затрпаваjући их са свих екрана лопатама празних речи коjе ништа не значе и ни на шта не обавезуjу, писана реч Воjислава Коштунице се указуjе као светла тачка у поплави бестидне и jефтине политичке бижутериjе.
У време кад jе у тренду презирање свог народа; кад се чини да се никог ништа не тиче, а сви се устремљуjу на сваког ко покаже енергиjу и спремност да предузме било шта; кад jе лаж постала Истина, па се чини да нико не лаже; кад се наjодговорниjи људи куну у оно што не веруjу; кад лажни верници обзнањуjу да веруjу у оно што сви знаjу да неће и не може бити, Коштуница издваjа своj глас и говори свима коjи су спремни да чуjу и нешто предузму у овом одсудном часу кад се чини да се затамњуjу сви видици и угрожаваjу и саме основе живота. Иако лидер странке, не говори и не мисли страначки, не покреће страначка питања, не обраћа се само присталицама странке, већ призива све сталеже и пружа руку сваком коме ниjе замрла савест и одговорност, и не брине само о личним интересима.
ОД МУРАТА ДО НАТА
Србиjа jе земља скупе судбине. Спас jоj ниjе дошао са оне стране са коjе се надала и децениjама очекивала. Воjислав Коштуница предлаже да се коначно окрене самоj себи, држећи на уму питање коjе jе поставио Слободан Јовановић: „Докле jедан народ може ићи да не изгуби своjу слободу и не упрља своjу част?“ Залажући се за воjну и политичку неутралност Србиjе подсећа да Србиjа никад у своjоj многовекоj историjи ниjе била члан ниjедног воjног савеза, па jе апсурдно да ту светлу традициjу жртвуjе и на краjу историjе промени путоказе, и по цену сопствене части се учлани у jедини преостали воjни савез на свету и то онаj коjи jе колико jуче, пред очима целог света jедино Србиjу, ни криву, ни дужну бомбардовао и каштиговао.
Залажући се за Србиjу, а не ЕУ не заборавља да напомене да Европа и ЕУ нису исто и подсећа да европски стандарди нису стандарди ЕУ. Небо jе Србиjу сместило у Европу из коjе jе људи не могу изместити, нити икаква историjа може порећи географиjу. Била не била у ЕУ, Србиjа jе у Европи. Зато jе бесмислено да испуњава услове да jе у Европу приме и да ту улазницу плати своjим образом, jединим што jоj jе преостало. Од Мурата до НАТА или од Султана Мурата до Императора НАТА, Србиjа ниjе имала нижи статус од статуса кандидата. Обећаваjу jоj да би до краjа године могли одредити и датум кад ће о томе моћи да преговара, како би jедног дана постала ништа мање него члан ЕУ, ако ЕУ буде и тада. У том случаjу моћи ће да се прва у историjи поноси, радуjе и слави што jе на циљ стигла последња.
Требало би да створимо етичку Русиjу или никакву – писао jе Солжењицин, додаjући да под заклетвом може да изjави: Наш дух jе jош жив! А то што jе рекао за Русиjу – рекао jе и за Србиjу. И на старо питање: да ли jе жива Србиjа, могли бисмо са нешто мање поуздања одговорити – жива jе! А после свега што jе преживела, то jе и наjважниjе.
Век од ослобођења Косова, у навечерjе стогодишњице Првог светског рата, Србиjа се мора изборити за срећниjу будућност и спречити успостављање нове прошлости. И у бољим приликама то не би било лако, али упркос свим препрекама, невољама и неприликама, како би
рекао наш народ:
ОПТИМИЗАМ ЈЕ ОБАВЕЗАН!
Реч Матиjе Бећковића на представљању књиге Воjислава Коштунице „Зашто Србиjа а не Европска униjа“, у Новом Саду, 9. марта 2012. године
Извор: pecat